VERBALNI DELIKT I SUDSKA PSIHIJATRIJA

II deo: Građanski vankazneni postupak

Autor: Tomislav Krsmanović

U prvom delu ovoga rada «KRIVIČNI POSTUPAK» analizorana je materija nasilne hospitalizacije počinioca verbalnih delikata koja se obavlja po članu 63 KZ SFRJ (tzv. čista psihijatrijska mera bezbednosti za one koji su delo počinili u stanju duševne neuračunljivosti) i čl. 65 KZ SFRJ (tzv. alkoholičarska i narkomanska psihijatrijska mera bezbednosti za one koji su krivična dela počinili u stanju duševnog oboljenja izazvanog zavisnošću od droga ili alkoholizma).

Ovoga puta bih hteo da saopštim moja saznanja o interniranjima u psihijatrijske bolnice učinitelja verbalnih delikata kojima to nije bilo stavljeno na teret kao krivično delo.

Ova oblast je regulisana paragrafima koji regulišu vankazneni postupak prisilne hospitalizacije psihočkih bolesnika.

Sa procesima demokratizacije u jugoslovenskom društvu koji su naročito bili aktivirani krizom koja se sve žešće manifestuje od 1980-ih godina saznalo se za veći broj građana koji su bili smešteni u psihijatrijske bolnice samo zato što su bili na nenasilan način izrazili njihova mišljenja ili zbog nekog drugog razloga političke prirode. AKCIJA ZA BORBU PROTIV ZLOUPOTREBE PSIHIJATRIJE U POLITIČKE SVRHE konstituisana 30. aprila 1981. godine , čiji sam i ja bio jedan od osnivača, je bila prvi jugoslovenski odbor osnovan za zaštitu građana žrtava političkih progona. Kao što joj je bilo u imenu upisano, bavila se pitanjima zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe. Pored zalaganja za veći broj onih koji su bili smešteni u psihijatrijske bolnice po članovima 63 i 65 KZ SFRJ, trudili smo se da priskočimo u pomoć i konfiniranim u psihijatrijske bolnice po Građanskom-vankaznenom postupku. Ilustracije radi navodim neke od njih.

Milica BOBIĆ (1950) nastavnica iz Beograda je 10. 9. 1984. godine smeštena ptotiv svoje volje u Psihijatrijsku bolnicu «Laza Lazarević» u Padinskoj Skeli kod Beograda, gde je ostala do 19. 11. 1984. godine. To joj je učinjeno zato što je na svom radnom mestu izrazila svoja verska ubeđenja na potpuno društveno prihvatljiv način. U otpusnoj listi ove bolnice broj 2897 stoji dijagnoza, naziv terapije koju je primala, kao razlog nasilne hospitalizacije se navodi «primljena na lečenje jer je bila upadljiva svojim ponašanjem na radnom mestu» (Izostala sa nastave na dan svoje krsne slave Svetog Jovana).

Milica TODOROVIĆ (1935.) profesorka jedne srednje škole u Čačku (sada kao i M. Bobić povučena iz nastave i radi na radnom mestu bibliotekarke) dakle van struke, je bila odvedena protiv svoje volje u Psihijatrijsku bolnicu «Dr. Dragiša Mišović» u Čačku na dan 19. 2. 1985. godine, gde je boravili do 18. 3. 1985 godine. Razlog nasilne hospitalizacije je bio njen razgovor sa profesorom fizičke kulture kojom prilikom je ona na vrlo lucidan i smiren način kritikovala reformu usmerenog obrazovanja i stanje u školstvu. U Otpusnoj listi iz ove bolnice br. 2377/85 je upisana dijagnoza, tvrdi se da je dovedena sanitetskim kolima kao hitan slučj zbog izazvanog sukoba na radnom mestu i ispoljavanja nemira, oseća se diskiminirana jer je premeštena na radno mesto van struke, bibliotekara, dominiraju ideje nepriznavanja stručnosti za latinski i paranoidne ideje proganjanja, smatra da je smeštena u bolnicu da joj se naškodi».

Vera BLJAJIĆ-KARAGIĆ (1926) invalidski penzioner iz Beograda je zbog izrazavanja njenih mišljenja (između ostaloga napisala je jedan tekst, knjigu, u kojoj razmatra materiju parapsihologije, i zalaže se za pluralistički politički siste) bila smeštena u Psihijatrijsku bolnicu «Laza lazarević» i «V. Vujić», Vešti progonitelji iz krila Službe državne bezbednosti su vešto iskonstruisali njen navodni sukob sa susedima i tako obmanuli psihijatre kod kojih su je doveli. Prvi put je bila internirana u P. B. «V. Vujić» od 5. 3. 1981. godine, u Otpusnoj listi P. Br. 5146/81 o 6. 5. 1981. godine stoji dijagnoza, primljena terapija. Drugi njen boravak u P. B. «L. Lazarević», od 29. 6. do 27. 9. 1985. godine, Otpusna lista sadrži slične podatke.

Dragiša MIJATOVIĆ (1939) LEKAR IZ Beograda je zbog žalbi na političke progone na svome radnom mestu i šire u društvu bio u dva navrata kidnapovan iz svoga stana od strane organa SUP_a i bolničkog osoblja koje su oni bili doveli. Prvi put je dveden u P. B. «L. Lazarević» 31. marta gde je boravio do 6. aprila 1978. godine, a drugi put je u istoj bolnici boravio na sličan način od 28. 8. do 4. 9. 1979. godine.

Zoran STANKOVIĆ (1940) , nastavnik iz Beograda se nalazi od 21. 4. 1989. godine u P. B. «L. Lazarević» u Padinskoj skeli kod Beograda zato što se žalio godinama na onemogućavanje zapošljavanja, stalni nadzor i uzmemiravanja tajne policije i njihove zloupotrebe.

Pavle POLJANSKI (1931.) inženjer koji je još 1965. godine dobio otkaz politički motivisan, od tada nigde ne može da nađe nikakvo zaposlenje, je bio zbog svojih žalbi na političke progone u šest navrata smeštan nasilno u psihijatrijske bolnice u Beogradu.

Domogoj PARAGA (1959), komercijalista iz Zagreba, brat poznatog borca za ljudska prava Dobroslava Parage, je u svojim mladalačkim danima bio nasilno smešten na više meseci u jednu zagrebačku psihijatrijsku bolnicu samo zato što je izrekao verbalnu uvredu na račun jednog državnog funkcionera (nije bio optužen za to).

Štampa je u više navrata pisala o sličnim prisilnim hospitalizacijama, da navedem samo slučajeve užičkog profesora R. GOJŠINE, doktora nauka iz Kobarida petera ZIMVE, inženjera iz Beograda. R. RADOJEVIĆA.

Nama je poznato, i za njih smo se zalagali, stotinak sličnih osoba koje su bile smeštene u psihijatrijske bonice po vankaznenoj zakonskoj proceduri.

Decembra 1986. godine nekoliko lica okupljenih oko akcije za borbu protiv zloupotrebe psihijatrije i medicine u političke svrhe je oformilo Komitet za zaštitu ljudskih prava. Ovaj Komitet se 15. 1. 1988. godine obratio jednom peticijom državnim organima i Udruženju psihijatara Jugoslavije sa predlogom da se izmeni Zakon o vanparničnom postupku SR Srbije, glava II «Zadržavanje u ustanovama lica koja nisu počinila nikakvo krivično delo nego što to zahteva njihovo stanje zdravlja. U ovoj peticiji smo tvrdili da su zloupotrebe po ovome zakonu daleko češće negoli po Krivičnom postupku, prezentirali nekoliko slučajeva i zkazali na puteve kako da se sprovedu reforme i promene zakona. Oktobra 1988. godine smo ovu peticiju prosledili Forumu za ljudska prava SSSRNJ iz Beograda. Ovaj Forum je 1988. godine publikovao jednu analizu ove materije koja je u mnogo čemu bila slična našim zaključcima.

Iako se o zloupotrebama psihijatrije u političke svrhe kod nas počinje govoriti tek od 1980-tih godina, ipak su se jugoslovenski psihijatri pristalice anti-psihijatrijskog talasa koji je nadolazio u svetu bavili na ovaj ili onaj način i položajem i stanjem sa naom psihijatrijom.

Uređenje izvanzakonske hospitalizacije u Jugoslaviji spada u zakonodavnu nadležnost republika i pokrajina. U svim republikama i pokrajinama, izuzev SR Bosne i Hercegovine i SR Hrvatske, te obema pokrajinama, to je učinjeno propisima o izvanparničnom postupku. Zakonom SR Srbije o vanparničnom postupku iz 1982. godine (ZUPSR), Zakonom SR Makedonije za vanprocesna postupanja iz 1979. godine (ZUPM), Zakonom o vanparničnom postupku SAP Kosova iz 1986 (ZUPK); Zakonom SR Slovenije o nepravednem postupku iz 1986 (ZNPSL), Zakonom o vanparničnom postuku Crne Gore iz 1986. (ZVPCG); Zakonom o vanparničnom postupku SAP Vojvodine iz 1986. (ZVPV). U SR Bosni i Hercegovini i SR Hrvatskoj relevantan pravni izvor za uređenje instituta su u osnovi pravna pravila predratnog Zakona o vanparničnom postupku iz 1934. godine.

Pravni izvor za uređenje instituta su pravne norme stare Jugoslavije, tj. paragrafi 193, 194 i 195 Zakona iz 1934 godine. Zanimljivo je napomenuti da su ova tri zakonska paragrafa u potpunosti identična sa austrougarskom carskom naredbom broj 207 od aprila 1916 godine. Treća glava ove naredbe pod nazivom «Sudski postupak po prijemu u zatvorene zavode» ima 9 članova koji su potom sažeti u tri člana u zakonu iz 1934. godine. U 1966. godini je donet Nacrt novog zakona SR Srbije, aprila 1982. godine se nije otišlo bitno dalje od zakona iz 1934. godine.

Prema našim psihijatrima ovi pravni propisi su u praksi suviše komplikovani da ih je nemoguće sprovoditi, te da se onda oni i ne primenjuju i da se više radi po ličnom nahođenju. Oni kažu da su prosto neodrživi i da su neophodne promene. To tvrde i stručnjaci pomenutog Foruma koji ističu da na ovom području nije došlo do evolucija koje se nalažu u regulisanju materije izvanzakonske prisilne hospitalizacije.

Naročite teškoće imaju psihijatri pri nasilnoim hospitalizacijama, kažu da prosto ne znaju šta da rade i kako da postupe, da je situacija u praksi u pravom smislu reči haotična. U svome radu savesni i pošteni psihijatri, a što je ogromna većina naših psihijatara, se snalaze u nedostatku ispravnog zakona pridržavajući se Havajske deklaracije-etičnog vodiča za prisihatre celog sveta. U njoj se nalaze u 10 tačaka precizne norme i načela kojih se mora pridržavati svaki psihijatar.

Situacija je naročito otežana zbog sve češćih duševnih oboljenja , sve većeg broja bolesnika u stacionarnim ustanovama, frekvencije prijema i otpuštanja koja je ogromna, skraćeno je vreme hospitalizacije, podeljeni su poslovi po ustanovama, sve su češći intermitentni boravci.

Dakle, ova materija nije precizno definisana zakonima. Ovi zakoni su neadekvatni i neprimenljivi u praksi, oni su nejasno formulisani, psihijatri ih mogu interpretirati po svome nahođenju, zakon ne obavezuje psihijatre da ga poštuju, ne sledi sankcija za postupke ukoliko zakon nije striktno poštovan. Ovakvo stanje u našoj psihijatriji otvara širok prostor za sve moguće subjektivizme, arbitrarnosti i samovolje, voluntarizme. Priznaje se da kod nas ima i izgrednika. Koliko ih ima je jako teško proceniti u jednoj ovakvoj kofuznoj i pravno nedefinisanoj situaciji u ovoj oblasti. Prema našim saznanjima stečenim sa stotinama osoba za koje smo se zalagali bile smeštene zbog izdržavanja svojih nekonformističkih mišljenja u psihijatrijske ustanove, po ovim zakonima ovde su zloupotrebe na delu česte.

Prema stručnjacima Foruma za ljudska prava psihijatrijske bolesnike u određenim slučajevima treba hospitalizirati protiv svoje volje. To bi se moglo učiniti da bi se lečili (tzv. medicinska indikacija) , ili zato da bi se društvo zaštitilo od njih (tzv. socijalna indikacija), odnosno da bi ih zaštitilo od sopstvenog ponašanja (vitalna indikacija – samoubistvo).

Dok se u slučaju nasilne hospitalizacije počinilaca krivičnih dela radi o zaštiti društva od njih jer su bolesni i bolest ih navodi da čine krivična dela, razlozi izvankaznene hospitalizacije su određeni postojanjem odgovarajućeg zdravstvenog stanja koje kao takvo predstavlja određenu opasnost po društvo ili samoga bolesnika. Lečenje osim u izuzetnim slučajevima se ne može nametnuti protiv svoje volje nego se kao razlog uzima socijalna i/ili vitalna indikacija.

Što se tiče razloga prinudne hospitalizacije po pomenutim zakonima ona bi se mogla sprovesti samo u slučaju tzv. socijalne i/ili vitalne indikacije. U srpskom, crnogorskom, kosovskom i vojvođanskom zakonu su formulisani na jedan neodređen način: osoba se zadržava kada je obog prirode bolesti neophodno da ta osoba bude ograničena u svome kretanju i opsštenju sa spoljnim svetom. Moglo bi se pretpostaviti da bi hospitalizacija bila dopuštena i kada bi tome išla u prilog i samo tzv. medicinska indikacija. Zakon Slovenije je daleko precizniji i određeniji jer nasilnu hospitalizaciju uslovljava tzv. socijalnom i vitalnom indikacijom.

Slažemo se sa stavovima Foruma i zalažemo u tom smislu već godinama da bi «razlozi pravne sigurnosti zahtevali da se nejasni i neodređeni zamene preciznim i kontrolabilnim uslovima».

Dosijea velikog broja žalioca koja nam stoje na raspolaganju i za koje smo se zalagali, dozvoljavaju da se konstatuje da do naročito teških uloupotreba dolazi sa pojmom OPASNOST PO DRUŠTVO. (tzv. socijalna indikacija). Ovaj pojam zakonskim tekstom uopšte nije precizno definisan i interpretira se o nahođenju . Nije nam poznat tekst zakona koji objašnjava ovaj pojam u zakonima koji regulišu izvankaznene hospitalizacije , ali kada se radi o čl. 63 i 65 KZ SFRJ, pod pojmom OPASNOST PO OKOLINU misli se na bilo koju opasnost, ne samo fizičku (agresivnost), nego i društveni (od reči). Ovakvo stanje duha opstaje i u ovim zakonima o kojima je ovde reč. Ovakvo stanje omogućava da se verbalna kritika osoba za koje se tvrdi da su duševni bolesnici podvodi pod opasnost po društvo od reči, od političke kritike.

Sasvim je umesna primedba da duševno obolela osoba nema dovoljnu lucidnost da svojim rečima nanese štetu ugledu države i ideologiji. Danas milioni kritikju vrlo oštro, u društvu se zahteva da se verbalni delikt ukine kao prevaziđen i necivilizacijski, utoliko bi pre trebalo sve ovo da važi kada se navodno radi o duševno bolesnim počiniteljima. U slučaju nastavnice M. Bobić izostajanje sa nastave na dan Krsne slave Svetoga Jovana i mirno obrazloženje da je vernica i pravoslavka, bez remećenja javnog rada i mira, njeni zahtevi da zbog toga ne bude povučena iz nastave, su stvorili politički problem u njenoj školi i opštini. NJena opasnost po društvo nije bila fizičke prirode (agresivnost), niti je bila opasna po samu sebe, njeno stanje zdravlja ne može imati nikakve veze sa ispoljavanjem verskih ubeđenja i pravoslavnog identiteta. NJena opasnost je bila društvene prirode jer se na lucidan način zalagala za poštovanje verskih sloboda i izražavanja svoga nacionalnog identiteta. Sličan je i slučaj profesorke Milice Todorović iz Čačka. NJene kritike reforme usmerenog obrazovanja koje su bile vrlo umesne, se nisu sviđale direktoru i partijskoj organizaciji škole, pa su je zato protiv njene volje odveli u ludnicu. Dakle, opasnost po društvo od lucidnih reči se podvodi pod navodno duševno oboljenje i bolnica tako substituiše zatvor. U odrešenim slučajevima se politički motiv pokušava vešto ukriti navodnim asocijalnim ponašanjem. V. B. Karagić koja je žrtva političkih progona od 1945. godine, je napisala tekst koji smo spomenuli, ali je kao razlog prinudne hospitalizacije navedena njena navodna svađa sa susedima, a što je bila montaža tajne policije.

Kada je reč o prinudnim hospitalizacijama ukrivanje političkog razloga se pravda ponekad medicinskom indikacijom, tako je za dr. Mijatovića rečeno da se žali na progone u stanju pijanstva, za ing. Poljanskog je navedeno da je skitnica i parazit, neće da radi, itd. Ima i poremećenih porodičnih odnosa gde je rodbini stalo da njen srodnik bude u psihijatrijskoj bolnici zbog nekog razloga i ne zalaže se dovoljno za njega (zbog nasleđa, i dr.).

Bez obzira koja indikacija se ističe kao razlog prinudne hospitalizacije (medicinska, socijalna, vitalna) navodi se da je osoba bolesna i da je šalju u psihijatrijsku bolnicu na određeno vreme da se izleči i da se time eliminiše njena opasnost po druge ili sebe.

Javnosti je dobro poznato stanje u pojedinim jugoslovenskim psihijatrijskim bolnicama, naročito u pojedinim, ne samo u sudskim odeljenjima, nego i van njih. Iz štampe se saznalo da je često hladno zimi, loša hrana, siromaštvo, a što stvara velike teškoće da se sprovodi adekvatna medicinska nega i zaštita. Poseban problem je pravni položaj psihijatrijskih bolesnika, o čemu je napred bilo govora. Uvid u veliki broj slučajeva nam dozvoljava da zaključimo da je naročito težak slučaj slučaj osoba koje su smeštene u psihijatrijske ustanove zbog nekog političkog razloga . Ove osobe su predmet naročitog nadzora, izložene često naročitom tretmanu, žrtve su lišavanja njihovih prava, izlagane ponižavanjima i šikaniranjima. Tako da se za ovu kategoriju pacijenata boravak u ovim ustanovama često pretvara, umesto u oporavak, u surovu odmazdu, i otuda izlaze, umesto oporavljeni, bolesni i ruinirani zdravstveno.

1. Bobić se žalila na šta ima pravo po Zakonu, ali su sve njene zalbe završavale u košu, zbog toga je uzimajući to kao razlog pogoršanja bolesti dobila 16 injekcija prazine za 5 dana, injekcije depo moditen Za celo vreme boravka je bila šikanirana i ponižavana. NJene žalbe na verske progone su od psihijatara objašnjavane kao manija gonjenja (paranoja). Sigurno da među pacijentima ima prilično i paranoičara i stvarno progonjenih. Istini za volju mora se priznati da je psihijatrima jako teško razlučiti paranoičare od stvarno proganjanih, pogotovu jer sugde prisutna Služba državne bezbednosti vrlo vešto onemogućava psihijatre da tačno procene i zaplašuje ih. Izašla je iz ove ustanove bolesna, a ušla je, prema pouzdanim podacima kojima raspolažemo, daleko boljeg stanja zdravlja.

Slično se postupa i sa ostalim osobama koje su tamo bile smeštene zbog nekog političkog razloga, u proseku one iz bolnica izlaze daleko lošijeg zdravstvenog stanja nego što su bile u momentu ulaska.

Gledano u ovome svetlu medicinska indikacija, glavni razlog prinudne hospitalizacije ovakvih pacijenata se uopšte ne ostvaruje u našim psihijatrijskim bolnicama, naprotiv «politički» izlaze bolesniji.

A ovo svedoči o velikoj šupljini navedenih zakona čiji je glavni smisao i cilj lečenje.

Takvi neadekvatni zakoni otvaruju mogućnost velikim greškama i zloupotrebama. Naročito treba privući pažnju na zloupotrebe od strane SDB sa psiho-socijalnim kontekstom komuniciranja na relaciji PSIHIJATAR-PACIJENT. Društveno-političko okruženje u Jugoslaviji je suštinski različito od istog u građanskim društvima. Ovo društveno-političko okruženje može uticati na psihijatra bez da je on toga svestan, omesti ga u proceni i navesti na pogrešnu dijagnozu na jedan vrlo smišljen način.

Psihijatrima se stavljaju na uvid izjave, dokumenta, sve podešeno po njihovoj volji sa ciljem da prestave pacijenta kako to njim odgovara. Naši psihijatri uopšte nemaju mogućnosti, vremena, snage, resursa, niti hrabrosti da u dovoljnoj meri proveravaju istinitost dobijenih podataka. Oni, takođe, imaju poverenja u izjave njihovih kolega, a što uvek ne mora biti tačno. Treba istaći, naročito, da i sam «pacijent», ukoliko je duže izložen pritiscima, ili pak i zloupotrebama, čega ima kao što je poznato, može biti zdravstveno oštećen. (forum za ljudska prava u svojim dokumentima tvrdi da proganjani građani često oboljevaju). Onda je on nesposoban da se predstavi psihijatru kako treba, objasni svoje teškoće i uzroke istih. Pogotovu kada se radi o pacijentu prosečnih, ili ispod prosečnih intelektualnih sposobnosti. Psihijatar vidi pred sobom oštećenu osobu, a nema mogućnosti da ustanovi zašto je to tako i šta se krije iza svega toga.

Nastaju masovne loše procene i netačne dijagnoze sa kobnim posledicama.

Naši psihijatri, iako kompetentni, i nije retko da uviđaju ovu zamku, ne mogu ništa učiniti iz razloga koji sam napred naveo, jer je za njih nemoguće da razluče šta je uticaj političkog okruženja, a šta inherentno idividui nezavisno od direktnog političkog uticaja okruženja. Korisno je ovde istači stanje duha naših psihijatara koji su i danas skloni da svaku žalbu na političke progone koji su u odgovarajućim slučajevima sasvim opravdane, potpuno neopravdano automatski i unapred tretiraju kao znak paranoje. Ovo već spada u takva rigidna i neautentična ponašanja, pogotovu kada se radi o psihijatrima sa oznakama političke moći i uticaja, koja se mogu svrstati u predrasude i netrpeljivost onih koji leče prema drugačije politički mislećim. Psihijatri rezignirano rezonuju da politika treba da bude rezervisana za političare, a njihovo je da leče, ali je i to fatalna zabluda, jer se politika i medicina tako mešaju. Psihijatri su i pod prinudom, smatraju sda ne mogu ionako ništa učiniti sem da navuku na sebe gnev moćnika, oni su i tradicionalno apolitični (Smatram da je psihijatrija politička oblast «par excelence» i da bi baš zbog toga naši psihijatri bili prvi koji bi trebali da se više educiraju politički).

Ovakav uticaj društveno_političkog okruženja na procene psihijatara onemogućava primenu naučnog metoda u psihijatriji u našim uslovima. Može se govoriti o istinskim zloupotrebama psihijatara, a ne samo psihijatrije.

Prema stručnjacima Foruma za zaštitu ljudskih prava upoređenje republičkih zakona dozvoljava konstataciju da svi zakoni, osim slovenačkog, ne sadrže kriterijume za ocenu sposobnosti zadržanog da izrazi svoju volju. Nije jasno definisano zakonima ko je ovlašćen da odredi i sprovede smeštaj bolesnika, ko će sprovoditi kontrolu takvog zadržavanja i doneti definitivnu odluku o tome, ko će pratiti razvoj zdravstvenog stanja bolesnika i doneti definitivnu odluku o otpuštanju; nije dovoljno definisan ni status hospitaliziranih, njihova prava, uslovi života i rada. Na osnovu svih zakona se izvodi zaključak da sud odlučuje o prisilnoj hospitalizaciji. Svi zakoni određuju rok za donošenje odluke o zadržavanju, koji od zakona do zakona varira, između osam, petnaest dana ili tri nedelje do trideset dana. Prema Zakonu o vanparničnom postuku SR Srbije postoji obaveza da se u roku od tri dana prijavi svaki slučaj nasilne hospitalizacije sudu na čijoj teritoriji se nalazi bolnica, da se opiše priroda oboljenja, sud je dužan sa druge strane kada o zadržavanji jedne osobe dobije prijavu da odmah povede postupak i po potrebi sasluša privedenog. Prema stručnjacima Foruma za zaštitu ljudskih prava zdravstvene ustanove vrlo retko i sa zakašnjenjem prijavljuju sudu slučajeve prisilne hospitalizacije, o produženju zadržavanja sud se gotovo nikad ne obaveštava, kao ni otpuštanjima pre roka. Prema Forumu, sudovi pokazuju veliku nebrigu u obavljanju svojih poslova. Ne provode kontrolu zdravstvenih organizacija, sporo reaguju na prijave (prema istraživanjima prof. Ž. Hprvatina na Opštinskom sudu u Zagrebu (1986) u 80% slučajeva u kojima je taj sud obavešten o prisilnoj hospitalizaciji, saslušanju hospitaliziranih osoba se pristupilo nakon isteka roka omesec dana, postupak je reduciran samo na popunjavanje tri obrasca.

Psihijatri ističu da bi se problem možda mogao rešiti uvođenjem psihijatrijskim ustanovama isturenih sudskih odeljenja, ali kažu da je i to neizvodljivo u praksi.

Prema ovim zakonima zadržani mora biti pregledan od dva lekara koji će dati nalaz, zadržani ima pravo na žalbu. Prema pomenutim istraživanjima dr. Ž. Horvatića veštačenja zdravstvenog stanja poveravaju se jednom liječniku i po pravilu onome ko je privremeno zadržavanje odredio.

Stručnjaci Komiteta za zaštitu ljudskih prava su uradili jednu analizu koja se odnosila na stotinak slučajeva koji su bili nasilno hospotalizirani po ovim zakonima, a koji su nam se obratili žaleći se da im je to bilo učinjeno zbog izražavanja njihovih političkih mišljenja ili verskih, filozofskih ili moralnih uverenja.

Skoro sve ove osobe se žale da opisana zakonska procedura uopšte nije bila poštovana. NJih obično nisu pregledala dva lekara, niko ih nije nikada hteo saslušati kako treba, nemaju pojma o bilo kakvoj pravnoj-sudskoj proceduri, neki su se žalili i žalbe su završavale u korpi za otpatke, pravljene su im smetnje kontaktima sa srodnicima i advokatima. Ove osobe tvrde da su psihijatri odbijali da razgovaraju o njihovim zalbama da su žrtve progona i da apriori takve žalbe procenjuju kao paranoidne reakcije, iako to ne mora često biti tačno. Žale se da su, kada su se žalile, po kazni bile podvrgavane pojačanju farmaceutskog tretmana, injekcija ili elektro i insulinskim šokovima (ranijih godina).

Razlozi ovakvog haotičnog stanja u praksi su brojni i složeni: i mogu se svesti na jedan zajednički imenitelj, tj. NEPOSTOJANJE PRAVNE DRŽAVE u Jugoslaviji.

Ovakvo stanje sa ovim zakonima se koristi, da budemo otvoreni, da se pod njih podvedu bilo koja ponašanja koja vlastodršci mogu naći za necelishodna i štetna po njih u datom momentu i okolnostima.

Predlozi i razmišljanja eksperata Foruma za ljudska prava su vrlo mudri, ali se ne daju uputva kako ih treba sprovesti u delo. Mi smo u našoj peticiji državnom organu i Udruženju psihijatara od 15. 1. 1988. godine predložili da se osnuje jedna KOMISIJA koja bi radila na reformi zakona o psihijatrijskoj službi u Jugoslaviji. Smatram da bi u sastav ove Komisije pored onih koji optužuju državu da vrši opisane zloupotrebe (članovi Komiteta i Pokreta za zaštitu ljudskih prava u Jugoslaviji i Odbora A. Korjagin: T. Krsmanović, D. Paraga, dr. J. Rugelj; dr. K. Čavoški, advokat V. Šeks, dr. D. Kecmanović, predstavnici drugih jugoslovenskih odbora koji su se bavili ovim pitanjima), trabali da uđu i predstavnici države.

Položaj psihijatrije u Jugoslaviji je goruće pitanje i treba pristupiti njegovom rešavanju što pre i na što efikasniji način. Nije izlišno napomenuti da status quo u ovoj oblasti i pokušaji da se ovo stanje još veštije ukrije od uvida javnosti izazivaju veliko podozrenje u iskrenost namera vlastodržaca da žele demokratske reforme. Zato raport Foruma za ljudska prava publikovan nedavno vidimo kao znak nagoveštaja da će i u ovoj oblasti doći do otopljavanja i poboljšanja.

Prijavite zločine i kršenja ljudskih prava u psihijatriji

Ako znate slučajeve kršenja ljudskih prava u psihijatriji ili kroz pojedinačne psihijatre ili slučajeve silovanja pacijenata od strane psihijatara, slučajeve ubistava i samoubistava, korupciju u psihijatriji, korupciju pravosuđa kroz psihijatriju i bilo koja druga kriminalna djela, kontaktirajte nas i prijavite zločin.