VERBALNI DELIKT I SUDSKA PSIHIJATRIJA
I deo: Krivični postupak
Autor: Tomislav Krsmanović
Zahvaljujući svedočenjima bivših zatočenika i naporima sve brojnijih pojedinaca i grupa koji se naročito od 1980-ih godina sve uspešnije zalažu za implementaciju demokratskih načela i ljudskih prava u Jugoslaviji, u javnosti se saznalo za veći broj osoba koje su zbog izražavanja svojih mišljenja bile smeštene po kazni umesto u zatvor u psihijatrijske bolnice gde su ostajale obnično više godina.
Amnesty international je izvestan broj od njih adaptirala kao «zatvorenika savesti», naveo bih one najpoznatije: Vladimir MARKOVIĆ (1952), slobodni novinar bez zaposlenja iz Beograda, Vukasovićeva 21, kome je rešenjem Drugog opštinskog suda iz Beograda broj K. B. 1901/78 od 23. 2. 1979. godine stavljeno na teret da je izvršio krivično delo širenja lažnih vesti iz čl. 218 Krivičnog zakonika SR Srbije (što je uzeo intervju od dr. F. Tuđmana sa neprijateljskom sadržinom i dalje je umnožavao). U istrazi je bio poslat na psihijatrijsko posmatranje od strane psihijatara Kazneno – popravnog doma – bolnice, Neuropsihijatrijsko odeljenje (KP Dom -bolnica) u Beogradu, Bačvanska 14, poznata u javnosti kao Psihijatrijska bolnica Centralnog zatvora u Beogradu , koji su utvrdili da je on počinio inkriminisana dela u stanju duševne neuračunljivosti, pa mu je stoga izrečena psihijatrijska mera bezbednosti iz člana 63. Krivičnog zakonika SFRJ (KZ SFRJ) obaveznog čuvanja i lečenja u zatvorenoj psihijatrijskoj ustanovi neograničenog vremenatrajanja, do izlečenja. Rečeno je u nalazu da je svojim rečima opasan po okolinu (društvo). Proveo je u navedenoj ustanovi od 23. maja 1979. godine do 02. aprila 1983. godine;
Milisav ŽIVANOVIĆ (1911) penzioner iz Pančeva, sadašnja adresa 4. jula 34, Zrenjanin, kome je 3. 10. 1976. godine Rešenjem Okružnog suda u Pančevu broj K. B. 88/76 stavljeno na teret krivično delo povreda ugleda države i njenih organa iz čl. 174 KZ (žalio se na nezakonitu konfiskaciju porodične kuce njegove supruge od stranesaveznog javnog tužioca P. Marine i drugih funkcionera iz Skoplja). Prethodno je bio poslat na neuropsihijatrijsku ekspertizu u Psihijatrijsku bolnicu «Vršac», gde je proglašen neuračunljivim duševnim bolesnikom nesposobnim da shvati značaj svojih dela i na osnovu čl. 63 KZ SFRJ mu je izrečena pomenuta psihijatrijska mera bezbednosti. Boravio je po tom osnovu u beogradskoj zatvorskoj psihijatrijskoj bolnici od osude do juna 1986. godine;
Radomir VELJKOVIĆ (1926) penzionisani potpukovnik JNA iz okoline Kruševca, sadašnja adresa: Hasana Brkića 48, Sarajevo, kome je 20. 3. 1973. godine Rešenjem Okružnog suda u Sarajevu broj K. B. 153/73 stavljeno na teret krivično delo neprijateljska propaganda i povreda ugleda države i njenih organa (zato što je napisao kritički tekst u formi ooptužnog predloga protiv Josipa Broza Tita). Iako poseduje više psihijatrijskih nalaza izdatih od eminentnih jugoslovenskih psihijatrijskih ustanova iz toga vremena koja svedoče da je psihički potpuno zdrav, on je od strane lekara beogradske zatvorske bonice bio ocenjen kao duševno neuračunljiva osoba nesvesna odgovornosti za počinjena dela i kao takvom mu je izrečena psihijatrijska mera bezbednosti iz čl. 63 KZ SFRJ, kao osobi koja je svojim...... opasna po društvo, i da je to prouzrokovane bolešću , te ga šalju...........neodređeno vreme na čuvanje i lečenje u bolnici gde je boravio od ..... 1973. do 17. 4. 1988. godine;
Đorđe SIMIČIĆ (1935), radnik iz Loka kod ..... , sadašnja adresa : KP Dom - bolnica, Neuropsihijatrijsko odeljenje ............ u Beogradu gde je smešten rešenjem Okružnog suda u .................. BR. K. B. 63/77. i njemu je bilo stavljeno na teret krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118 KZ SFRJ zato što je u Loku.... rasturao jedan letak sa neprijateljskom sadržinom. Prethodne psihijatrijske ekspertize na Psihijatrijskoj klinici Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, gde su psihijatri zaključili da je..... učinio u stanju duševne neuračunljivosti, da je ne...... svojim .........postupcima , pa kko je to delo opasno po drupštvo, koje čini usled bolesti, primenjen je i nad njim član 63. KZ SFRJ i poslat na čuvanje i lečenje u zatvorenoj psihijtrijskoj bolnici da bi se izlečenjem odstranila navedena bolest, koja je uzročnik kršenja zkona od strane njega;
Vijekoslav NAGLIĆ (1949) iz Vinkovaca, Hrvatska, bivši radnik koji je pre smeštaja u bolnicu živeo sa roditeljima u Švedskoj, sadašnja adresa; Psihijatrijska bonica «Dr. Ivan Barbet», Popovača, kod Zagreba, Sudski odjel, kome je od vojnih vlasti bilo stavljeno na teret delo neprijaterske propagande počinjene za vreme služenja vojnog roka, u istrazi je bio ispitan od vojnih psihijatara iz Sarajeva koji su kazali da je delo učinio u stanju duševnog rastrojstva, rešenjem Vojnog suda u Sarajevu od 18 6. 1975. godine bilo mu je stavljeno na teret pomenuto verbalno nenasilo delo, ali kao navodno neuračunljivoj osobi mu je po čl. 63. KZ SFRJ izrečena psihijatrijska mera bezbednosti, čuvanja i lečenja i od osude do septembra 1985. godine je boravio u beograrskoj bolnici , a zatim je smešten u gore navedenu blnicu;
Vladimir PERIŠIĆ (1950) bivši nezavršeni gimnazijalac i radnik iz Šibenika, Dalmacija, sadašnja adresa: Vlade Perana 3, Šibenik, kome je rešenjem Okružnog suda u Šibeniku broj K:19/82 od 14. 10. 1982. godine bilo stavljeno na teret krivično delo neprijateljske propagande i povreda ugleda države i njenih organa ali je prethodno bio proglašen od ekupe psihijatara zagrebačke zatvorske psihijatrijske bolnice na čelu sa dr. I. Kušljandićem, koji su izjavili da je prekršaj učinio u stanju duševne neuračunljivosti, da je kao takav opasan po društvo pa mora da se leči da bi se ta opasnost oklonila, pa mu je izrečena na osnovu člana 63. KZ SFRJ psihijatrijska mera bezbednosti kao i navedeim osobama, p je do 1984. godine boravio u zagrebačkoj zatvorskoj bolnici, a od tada do avgusta 1988. godine u bolnici u Popovači;
Dušan ĆETKOVIĆ (1926) bivši funkcioner iz Beograda, sadašnj adresa : Gospodar Jovanova 26, kome je rešenjem Okružnog suda u Beogradu br. K. B. 833/78 od 24. 4. 1979. godine stavljeno na teret krivično delo neprijateljske propagande i povrede ugleda države i njenih organa u sličnim okolnostima je bila izrečena psihijatrijska mera bezbednosti iz čl. 63. KZ SFRJ i boravio je u beogradskoj zatvorskoj bolnici do 1984. godine;
Ive MALEŠ (1943) iz Blata na ostrvu Mljet kod Dubrovnika, kome je rešenjem Okružnog suda u Dubrovniku 14 Su-122/81 bilo stavljeno na teret delo neprijateljske propagande (napisao tekst političke sadržine i zalepio ga na zidu svoje kuće) pa mu je kao i ostalim pomenutim osobama izrečena mera bezbednosti iz čl. 63 KZ SFRJ, te boravi na Sudskim odeljenju Psihijatrijske bolnice na otoku Ugljan od februara 1981. godine.
Ovom prilikom ne želim da ističem druge osobe, ali ukazujem da nam je poznato još prilično sličnih slučajeva.
Konfiniranje u psihijatrijske bolnice verbalnih počinitelja za koje se kaze da su delit učinili u stanju duševne neuračunljivosti se obavlja po čl. 63. KZ SFRJ koji glasi:
- «Učiniocu koji je delo učinio u stanju neuračunljivosti ili smanjene uračunljivosti, sud će izreći meru obaveznopsihijatrijsko lepenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi, ako utvrdi da je opasan po okolinu i da je radi otklanjanja ove opasnosti potrebno njegovo lečenje i čuvanje u takvoj ustanovi».
Prema profesoru krivičnog prava sa Pravnog fakulteta iz Beograda, dr. D. Atanackoviću, sud može izreći ovu meru samo ako utvrdi da je učinilac krivičnog dela opasan po okolinu da je, radi otklanjanja ove opasnosti, potrebno ga uputiti na psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi. Zbog toga što ova mera nije vezana za krivicu učinioca, već za potrebu njegovog lečenja i čuvanja, njeno trajenje se unapred ne određuje, tako da se ona sprovodi sve dotle dok osoba ne ozdravi i tako se otkloni iopasnost da učinilac ubuduće vrši krivično delo. U tom smislu zakon propisuje da će sud ovu meru obustaviti kada utvrdi da je prestala potreba za lečenjem i čuvanjem učinioca u zdravstvenoj ustanovi « (list «NON» od 15. 5. 1988.)
Ključni pojam u čijem tumašenju u primeni na date slučajeve dolazi do velikih zloupotreba sa kobnim posledicama je pojam opasnosti po okolinu. Prema dr. K. Čavoškom, naučnom savetniku Instituta društvenih nauka iz Beograda (videti njegov tekst «Preliminarni izveštaj o zloupotrebi psihijatrije u političke svrhe» od 15. 2. 1985. godine učućen Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja iz Beograda u kome ima 19. članova, od toga 12. članova Srpske akademije nauka iz Beograda, a povodom dokumentacije u vezi 40 sličnih slučajeva, koju sam mu prosledio)» na osnovu stilizacije i jeičnog značaja ove zakonske odredbe, mislim da se ova opasnost isključivo odnosi na neposrednu fizičku opasnost po okolinu (ubistvo, telesna povreda, silovanje, paljevina, itd). Kako ječ i misao, čak i u ustima duševno obolele osobe ne mogu biti nikakva opasnost ni za ljude, ni za imovinu, sasvim je očigledno da počinitelji verbalnih delikata nezavisno od toga kavom su stanju duševnog dravlja, uopšte ne mogu biti opasni po okolinu, ljude ili materijalna dobra».
Na osnovu moga bogatog iskustva od skoro dvadeset godina iz ove oblasti i poznavanja većeg broja slučajeva, poznato mi je da je ređe da se u sudskim rešenjima ovakvim počiniteljima navodi da su opasni usled svojih reči u fizičkom smislu (mda ima slučajeva gde se pokušava učiniocu prebaciti na teret i takva mogućnost ili pak agresivno ponašanje bez da je to dokazano), obično se kaze «opasan po okolinu» bez da je precizirano o kakvoj se opasosti radi. Ili se, pak, tvrdi da je počinitelj «društveno opasan» svojim rečina, pisanim tekstovima.
To je omogućeno nedovoljno preciznim zakonom u vezi pojma «opasnost po okolinu». U Komentaru Krivičnog zakona SFRJ od 1983. godine (koji je još na znazi ) stoji: «sadržaj opasnosti po okolinu je verovatnoća da će počinilac ponoviti krivično delo bilo koje vrste zbog duševne neuračunljivosti. U ogromnoj većini civilizovanih zemalja pod pojmom «opasnost po okolinu» se misli na fizičku opasnost. Ovakva široka definicija pojma omogućava da se pod podvedu i nenasilni verbalni delikti i otvara mogućnosti zloupotrebama o kojima govorimo ovde.
Mi smo u našoj dugogodišnjoj borbi ukazivali na neuračunljiva osoba nema dovoljnu lucidnost da bi mogla počiniti ddelict d'opinion. To tvrdi i dr. K. Čavoški: «daleko je od zdrave pameti i pomisliti da reč u ustima duševno neuračunljive osobe može da ugrozi nečiji ugled, pogotovu države, jer takva osoba ne poseduje dovoljnu lucidnost za to, ne samo psihijatri nege i običan čovek sa ulice prepoznaje o čemu se radi i reči takve osobe ne uzima ozbiljno».
Ali, pošto sudski organi u njihovim rešenjima tvrde u isto vreme da je učinilac počinio ddelict d'opinion , onda oni sami priznaju da je bio u stanju da to uradi. Ali zatim, tvrde da je dokazano da je duševno neuračunljiv a što je nelogično i kontraindikacija.
Već poodavno s' obzirom na ovakve nedoslednosti i korišćenje psihijatrijskih veštačenja nad osobama za koje se sumnja da su duševni bolesnici samo zato što se nisu složili sa zvaničnim stavovima, kako je u međuvremenu javnost saznala za veliki broj ovakvih slučajeva, sa različitih strana stižu optužbe da se psihijatrijska veštačenja zloupotrebljavaju da se umesto vremenske kazne počinilac uputi u ludnicu i da se psihijatrijske bolnice u Jugoslaviji mogu koristiti za izolaciju političkih prestupnika.
U ovome smislu se zalagao i Odbor za zaštitu čoveka i njegove okoline Udruženja književnika Srbije koji je svojim dopisom državnim organima od 15. 4. 1987. godine zahtevao da se član 63 KZ SFRJ izmeni da bi se onemogućile ovakve zloupotrebe, a koje su prema ovome Odboru vrlo česte. Dok Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja iz Beograda svojom peticijom državnim organima od 6. 1. 1986. godine zahteva, takođe, izmenu ovoga čl. 63. i «da se onemogući da bilo ko bude smešten u ludnicu zbog onoga što misli i govori «. Značajan doprinos rasvetljavanju ove materije su dali i osiječki advokat Vladimir Šeks i poznati borac za ljudska prava iz Zagreba Dobrosalav PARAGA, koji u svome tekstu u listu «Mladina» br. 40/od 20. novembra 1987. godine predočava da je neophodno prema zakonu da bi se mogao počiniti delikt mišljenja direktan umišljaj od strane počinitelja, a što zahteva postojanje svesti o posledicama inkriminisane radnje, a za što bolesna psiha nije sposobna « (videti član 133 KZ SFRJ).
Ovakvi slučajevi i neprecizni zakoni koji to omogućavaju su dokaz da se jugoslovensko zakonodavstvo može koristiti u određenim slučajevima, koji su, prema navedenim izvorima česti, tako da učinioce nasilno smeštaju u psihijatrijske bolnice samo zato što su iskoristili svoje ljudsko pravo izražavanja svojih mišljenja o stanju u domovini i to na jedan nenasilan način.
Da navedem i to da sa rastučom plimom demokratskih zahteva u jugoslovenskom društvu je poslato veći broj peticija državnim organima u kojima se zahteva izmena čl. 63. KZ SFRJ i privlači pažnja na zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe, npr. Preko sto uglednih jugoslovenskih intelektualaca se obratilo 4. 4. 1986. godine Zakonodavnom odboru Skupštine SFRJ sa jednim takvim zahtevom. O ovome je pisala u više navrata poslednjih godina jugoslovenska štampa. Sve veći broj uglednih naučnika iz zemlje, čak i iz državnog i partijskog aparata diže svoj glas protiv neadekvatnog korišćenja psihijatrije u ovoj zemlji. Dr. Zvonimir ŠEPAROVIĆ, profesor Pravnog fakulteta iz Zagreba i predsednik Svetskog viktimološkog društva je izjavio da je ovakve zloupotrebe psihijatrije omogućio zakon i da je pogažen princip medicine koja treba da leči, a ne da škodi, ova kazna pošto znači socijalnu smrt, ravna je i samoj smrtnoj kazni». (list «NON» od 15. 5. 1988. godine). Sada se i od strane zvaničnika priznaje da ima takvih slučajeva i o omogućnosti da se izmeni član 63. KZ SFRJ.
Na kraju da istaknem i to da se sada u jugoslovenskom društvu sprovode debate da se eliminiše verbalni delikt iz zakona kao necivilizacijski. Ovo utoliko pre važi kada se radi o počiniocima za koje se kaže da su duševno neuračunljivi.
Pošto sam pokušavao da objasnim pojam «opasnost po okolinu» iz čl. 63 KZ SFRJ, sada bih hteo da kažem o jednom drugom suštinskom sadržaju ove zakonske odredbe. To je njegova medicinska indikacija., kaže se da je počinitelj učinio verbalni delikt jer je bolestan, te otuda njegova društvena opasnost potiče od duševne bolesti, pa ga po ovome članu šalju u zatvorenu bolničku ustanovu na čuvanje (da se onemogući da dalje čini prekršaje zakona) i na lečenje da se ozdravljenjem eliminiše bolesno stanje koje ga nagoni da čini prekršaje zakona opasne po društvo. Kada bude ozdravio i prestane njegova opasnost po okolinu, potreba za lečenjem, biće otpušten.
Prema mojim saznanjima ovakvi prekršitelji često idu u zatvorske bolnice, ali nije retko da ih smeštaju i u sudska odeljenja civilnih bolnica. Ja bih ovde naročito hteo da se zaustavim na stanju u zatvorskim psihijatrijskim bolnicama u Jugoslaviji. Ove zatvorske ustanove se nalaze pod starateljstvom Saveznog sekretarijata za pravosuđe i opštu upravu, a ne zdravstva, lekari su funkcioneri pravosuđa, funkcionisanje ovih bolnica je regulisano Zakonom o izvršavanju krivičnih sankcija (ZIKS-om). Režim života i tretman pacijenata je u mnogo čemu sličan onome u zatvorima. O ovim bolnicama se počelo govoriti u javnosti tek od 1980-ih godina, kada je stavljeno na dnevni red pitanje položaja psihijatrije u društvu (a o čemu je trebalo progovoriti mnogo ranije, jer takve zloupotrebe su stare koliko i ovo društvo(. U pomenutom tekstu u listu «NON» od 15. 5. 1988. godine dr. Jože Lekarj, ugledni psihijatar i profesor Medicinskog fakulteta iz LJubljane kaže «postojanje zatvorskih bolnica u Beogradu i Zagrebu (verovatno ih ima još i u nekim drugim mestima, ali u društvu gde je princip javnosti još uvek vrlo malo zastupljen o tome se nedovoljno zna), nije u skladu sa medicinskom etikom i demokratskim načelima, lekari su službenici pravosuđa umesto zdravstva.
Hteo bih da uzgred kažem nekoliko reči o istorijatu borbe protiv zle upotrebe psihijatrije u političke vrhe u Jugoslaviji. Dana 30. 4. 1981. godine je u Beogradu pokrenut prvi jugoslovenski odbor za zaštitu ljudskih prava, a protiv zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe, koji se zvao Akcija protiv zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe, u kome je bio ugledni beograrski psihijatar , bivši profesor Medicinskog fakulteta iz Beograda, dr. Veselin SAVIĆ, pored mene, pesnika D. Ignjatijevića, pravnika G. Bakića, filologa I. Prekajskog, kasnije su nam pružili podršku i D. Paraga i veliki broj građana i odbora iz Beograda i drugih gradova. AKCIJA je decembra 1986. godine prerasla u Komitet za zaštitu ljudskih prava, koji je proširio delatnosti i na druga područja, a na dan 29. 11. 1988. godine je pokrenut Odbor protiv specijalnih psihijatrijskih bolnica (zatvorskih) «Anatolij Korjagin» koji uz pomoć nas animira D. Paraga. Veliki doprinos u ovome smislu je dao i ODBOR ZA ODBRANU SLOBODE MISLI I IZRAŽAVANJA iz Beograda, kao i veliki broj građana koji su se obraćali po ovome pitanju državnim organima. Tako se oko 80 jugoslovenskih intelektualaca 24. 3. 1986. godine, zajedno sa srodnicima utamničenih verbalnih prestupnika u beogradskoj zatvorskoj psihijatrijskoj bolnici, obratilo Sekretarijatu za pravosuđe Srbije (pod čijom nadležnošu je ova ustanova) predočavajući nevovoljnu zagrejanost porostorija i u pravom smislu smrzavanja u zimskim mesecima pacijenata ove ustanove. Nismo dobili nikakav odgovor, situacije do današnjeg dana nimalo nije poboljšana. Naš Komitet za zaštitu ljudskih prava se u više navrata obraćao nadležnim državnim organima u vezi teških uslova života i medicinskog tretmama koji je ispod svih medicinskih normi i standarda u beogradskoj i zagrebačkoj bolnici: 17. marta 1987. godine, i tri peticije od 29. 8. 1988. godine, dostavljen je i jedan detaljan raport o stanju u beogradskoj zatvorskohj bolnici na osnovu svedočenja velikog broja bivših zatočenika i njihovih srodnika. Iako se beogradska zatvorska psihijatrijska bolnica nalazi na 20 minuta od centra grada, zgrada administracije i sedišta Srpske akademije nauka i Udruženja književnika Srbije, ta bolnica je još uvek udaljena od uvida javnosti, ništa se ne menja.
Prema pouzdanim informacijama «zatvorenika savesti» AI koji su tamo bili neki i po 15 godina, čak je o tome pisala i revijalna štampa, u njima je ne samo zimi nesnosno hladno, nego su i prenatrpane, bez dovoljnih sanitarija, dalje se ističe jednolična ishrana, loša odeća i obuća, bolesnici obavezni da rade i kuluče, medinska nega i zaštita ne ispunjava ni minimum medicinskih propisanih standarda. Oni ukazuju naročito na težak položak verbalnih i drugih političkih prestupnika koji su izmešani sa psihopatama i neuračunljivim ubicama koje protiv njih potstiču nesavesni službenici, onemogućavani su da se bave stručnim intelektualnim radom i da vrše religiozne obrade, prave im se teškoće u kontaktima sa porodicama i punomoćnicima, izoliraju ih u odnosu na druge bolesnike, ucenjuju ih i izlažu psihološkim pritiscima. Nisu retke žalbe na neindicirane aplikacije medikamenata i injekcija ili elektro šokova (u zagrebačkoj bolnici). Tako da se za njih boravak u bolnici , prema ovim izvorima, pretvara u suroveo nasilje i odmazde.
U saopštenju Odbora protiv specijalnih psihijatrijskih bolnica «Anatolij Kerjagin» od 29. 11. 1988. godine se ističe da su u SSS-u ovakve bolnice izuzete ispod starateljstva pravosuđa i date u nadležnost zdravstvu, a da to još nije slučaj u Jugoslaviji.
Naročitu pažnju zaslužuje to da se u svim bolnicama primenjuju vrlo slične disciplinske i kaznene mere i sredstva prinude, kao i u zatvorima. Pomenuti V. Marković je proturio iz ove beogradske ustanove 1981. godine pismo emigrantskom listu, zbog čega mu je za više meseci bio produžen boravak. Da li je pismo emigrantskom listu medicinska ili politička indikacija? Mile GVOJIĆ, verbalni prestupnik je za vreme posete doturio srodnicima pismo u kome se žalio na zloupotrebe sa političkim krivcima koje je bilo uhvaćeno od straže, on odmah odveden sa posete, njegova soba ispražnjena, on vezan lancima za krevet, pretučen od grupe milicionera palicama, nogama, letvama, zatim bačen na duže vreme u samicu, odakle je izašao posle dužeg vremena i oboleo. Da li je jedno ovakvo pismo politička ili medicinska indikacija? Prema svedočenjima D. Parage Vladimir Perišić «zatvorenik savesti» AI je kad god bi tražio Bibliju u zagrebačkoj bolnici, ili svećenika, bio tučen od stražara Acana i slat na elektro-šokove.
Neprihvatljivo je sa zakonske tačke gledišta i suprotno medicinskoj etici tretirati na sličan način zatvorenika i navodno bolesnika, zatvorenicima se izražava prekor, dok bolesnike treba lečiti.
Prema našim pouzdanim informacijama u ovim ustanovama nije moguće lečenje, većina izlazi organski ruinirana i obolela u gorem stanju nego kada je ušla.
Ovim želim da ukažem da se medicinska indikacija iz čl. 63. KZ SFRJ u ovakvim ustanovama ne može ostvariti Postojnje ovakvih ustanova stvara širok prostor za razne i brojne zloupotrebe, pa je zato da bi se to predupredilo, potrebno ih izuzeti iz nadležnosti pravosuđa i staviti pod nadzor zdravstva, a sve sadašnje pacijente ovih ustanova zaštiti i preduzeti odmah mere da se otuda otpuste.
Želim ovoga puta da istaknem da do sličnih, po mome poznavanju i češćih zloupotreba, dolazi sa članom 65 KZ SFRJ, koji reguliše nasilnu hospitalizaciju onih koji su počinili krivično delo pod dejstvom alkohola, jednostavno se kaže da je osoba vređala državu, Tita, itd. Jer je bila pijana (To je olakšano time jer je u Jugoslaviji visoka brojka alkoholičara, a pogotovu onih koji vole kaljicu malo više). Veliki je broj žalbi da su pojedine osobe bile smeštene u psihijatrijske bolnice po članu 63 KZ SFRJ uz lažnu optužbu za neko asocijalno ponašanje. Naročito je u javnosti postao poznat slučaj braće ŽIVKOVIĆ, svedoka Jehove iz podgorskog sela Oglađenovac kod Valjeva, koji su često hapšeni , premlaćivani, deca kidnapovana, zato, što «održavaju tajne verske sastanke», « čitaju Bibliju i versku literaturu», «vaspitavaju decu i supruge i nastranom verskom duhu», ali je to sve bilo vešto ukrivano navodnim otporom vlastima i asocijalnim ponašanjima i konfliktima sa okolinom. Poslednjih godina su ih držali duže u psihijatrijskim bolnicama kao potpuno neuračunljive bolesnike od paranoidne šizofrenije, a kada je javnost peticijama potpisivanim od velikog broja osoba optuživala vlasti za zloupotrebe psihijatrije, onda su ih namah smeštali u zatvore, sada se nalaze u valjevskom zatvoru osuđeni na vremenske kazne zatvora kao «potpuno psihički zdravi». (I običan čovek a ne samo psihijatar zna da neko danas ne može biti bolestan od paranoidne šizofrenije, a sutra potpuno zdrav).
Smatram, stoga, da član 63 KZ SFRJ koji je jedna široka i nedefinisana nedovoljno precizna zakonska formulacija, omogućava arbitrarne i subjektivne interpretacije koja dozvoljava da se pod ovaj zakon podvede bilo kakvo ponašanje za koje neko može u datom momentu naći da je necelishodno politički. Izgleda da je predlagač hteo da ovako formuliše ovaj zakon da bi se omogućilo da se pod njega podvedu i nenasilni i politički delikti i na taj način u psihijatrijsku bolnicu smeste i izoluju oni koji nisu po čudi ovog ili onog lokalnog arbitra.
Ovakvo stanje je suprotno Ustavu SFRJ, medicinskoj etici, međunarodnim obavezama Vlade SFRJ. Član 63. KZ SFRJ je izrazito nehuman pa i zbog toga ga treba menjati. (Sledi tekst o ovoj materiji II Deo: Građanski postupak).
Prijavite zločine i kršenja ljudskih prava u psihijatriji
Ako znate slučajeve kršenja ljudskih prava u psihijatriji ili kroz pojedinačne psihijatre ili slučajeve silovanja pacijenata od strane psihijatara, slučajeve ubistava i samoubistava, korupciju u psihijatriji, korupciju pravosuđa kroz psihijatriju i bilo koja druga kriminalna djela, kontaktirajte nas i prijavite zločin.