Tomislav Krsmanović: Kaznena psihijatrija - KO JE OVDE LUD?

VERBALNI DELIKT I DUŠEVNO OBOLJENJE

Autor: Tomislav Krsmanović

1. U v o d

U nekim bivšim socijalističkim državama Istočne Evrope, uključujući I SFR Jugoslaviju, bivsi SSSR, u poslednjim dekadama njihovog postojanja, postojala je sklonost da se rastući trend političke disidencije tretira kao opasna društvena snaga, koju po svaku cenu treba onemogućiti, uključujući u to i psihijatriju.

Sve brojniji disidenti i borci za ljudska prava u ovim zemljama su sa najboljim namerama ukazivali na galopirajuću krizu i na njene uzroke, i predviđali sadašnji porazni ishod. Zahtevali su da se propusti i greške otklone, da se spreči "lakirovka" (ulepšavanje) i dozvoli kritika negativnih pojava, društvo popravi i tako izađe iz dekadencije.

Umesto da budu ispravno shvaćeni i njihova dobronamerna i često konstruktivna mišljenja budu uzeta u obzir, njih su slali u zatvore, isterivali sa posla, izlagali ih, kao i njihove porodice, svakojakim oblicima diskriminacije i represije.

A mnoge su predavali u ruke režimskih psihijatara, koji su ih na montiranim sudskim procesima i na osnovu netačnih psihijatrijskih dijagnoza, proglašavali teškim duševnim bolesnicima opasnim po okolinu i društvo i slali ih u psihijatrijske bolnice na neodređeno vreme.

Ondašnji vlastodršci su bili duboko ubeđeni da su njihova ostvarenja bila izuzetna i da je ondašnji sistem bio izuzetno patriotski i pravičan, te su bili skloni da one koji ih kritikuju procenjuju kao zlonamerne neprijatelje, izdajnike i strane plaćenike koji žele da im otmu vlast.

Ili pak, jednostavno, to su pojedinci koji nemaju racionalne kriterijume, čija mišljenja su izopačena i pogrešna, što je po njima posledica duševne bolesti. U ondašnjim državama je bilo prisutno uverenje, da oni koji se suprotstavljaju svemoćnoj državi, pogrešno procenjuju stvarnost i svoje lične mogućnosti i da je već sama ova činjenica dokaz da nisu duševno zdravi. Režimski psihijatri su takve disidente podvrgavali psihijatrijskim ekspertizama, kojom prilikom su ih krivotvoreći činjenice, lažno predstavljali da boluju od manije veličine, ideja vizionarstva i reformatorstva, ili pak da je njihovo ponašanje nekonvencionalno, ili da su agresivni duševni bolesnici koji mogu ugroziti nečiju ličnu bezbednost ili imovinsku sigurnost. Kvalifikujući ih kao takve opasnim po okolinu i društvo, slali su ih u psihijatrijske bolnice, navodno na lečenje. Oni su ponekad tamo ostajali i više godina u teškim uslovima, izlagani neindiciranoj farmaceutici, injekcijama, ili pak mučeni elektro i insulinskim šokovima, podvrgavani zastrašivanjima, izgladnjivanju, procedurama pranja mozga i modifikacije ličnosti. I odakle su izlazili oštećenog duševnog i organskog zdravlja, a mnogi su tamo i umrli.

Ako se danas analiziraju mišljenja ondašnjih boraca za ljudska prava zbog kojih su slati u psihijatrijske bolnice kao navodni teški duševni bolesnici, vidi se da su oni ćesto bili potpuno u pravu. Tako, npr. u Presudi Suda u Sarajevu iz 1971 godine, izrečenoj Radomiru Veljkoviću (1926) ondašnjem pukovniku JNA i profesoru Vojne akademije u Sarajevu, koji je zbog svojih verbalnih kritika i nenasilnog izražavanja svojih mišljenja, proglašen duševnim bolesnikom opasnim po okolinu i društvo i proveo po kazni 17 godina u beogradskoj zatvorskoj psihijatrijskoj bolnici (proglašen je od strane Amnesty International, London, za "zatvorenika savesti"), stoji doslovce: "okrivljeni tvrdi da se zakoni masovno krše, da su zavladali nepotizam i korupcija, da se ljudska prava masovno krše, i da to vodi ubrzanoj i rastućoj opasnoj društvenoj krizi i raspadu države, da slabi vojnu i odbrambenu moć države. Iznoseći ovakve neistine je počinio krivična dela klevete države i njenih organa i neprijateljske propagande". Dalje se navodi da je ova krivična dela počinio u stanju teškog duševnog oboljenja, da nije svestan svojih postupaka, te da se šalje na lečenje. Očigledno da je on bio potpuno u pravu, i da su takvi, sve brojniji dobronamerni glasovi bili saslušani i sprovedene korekcije, da ne bi ni došlo do sadašnjeg poraznog ishoda.

Praksa konfiniranja političkih neistomišljenika je bila prisutna u ovim društvima od njihovog nastanka, ali je iz godine u godinu sve više uzimala maha, da bi poslednjih decenija ovih država, u pojedinim od njih ova praksa bila raširena, uključujući i SFRJ. Bilo je edifikovano posebno zakonodavstvo za ove svrhe i stvorene specijalne psihijatrijske bolnice za ovakve političke neistomišljenike.

Ovakve prakse u ovim zemljama su bile vrlo efikasno ukrivane od prepoznavanja građana i javnosti, kako domaće tako i strane, počinioci su bili toliko uspešni u ukrivanju, da su uspevali obično da i rodbinu obmanu i njihove bližnje i da im žrtve ovakvih zloupotreba lažno predstave kao "bolesnike". Uprkos ukrivanja, vremenom je ova blokada istine probijena, a zaprepašćene domaća i strana javnost su počele da saznaju za raširenost ovakvih praksi. Ovaj trend razotkrivanja ovih zloupotreba je sve više uzimao maha od 1970-ih godina, uporedo sa razvojem disidentskog pokreta, da bi kulminirao sredinom 1980-ih godina. Pojedinim od ovih država je bilo zaprećeno da će biti iskljućene iz članstva u Svetskoj asocijaciji psihijatrije, ukoliko svoje postupke i zakonodavstva iz oblasti psihijatrije ne usklade sa međunarodnim standardima.

Treba istaći, da su iskustva iz psihijatrijskih zloupotreba u bivšim komunističkim državama bila katalizator za kasnija istraživanja i mere da se u svetu van komunističkih država, poboljša položaj psihijatrije, da se otkriju postojeće i spreče nove eventualne zloupotrebe.

Da navedemo i to da su borci za ljudska prava u Jugoslaviji bili zbunjeni i iznenađeni kada su otkrili da su metodi i procedure zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe u SFRJ i SSSR-u bili takoreći identični, ali je njihovo iznenađenje bilo jos veće, kada su te sličnosti otkrili i u zloupotrebama psihijatrije van bloka komunističkih država (npr. u Južnoj Africi).

Nažalost, u SR Jugoslaviji posle raspada SFRJ, ratova, krize, doslo je do istinskog slabljenja pravne države, ovaj trend nije mimoišao ni psihijatriju, tako ima i dalje ovakvih zloupotreba.

2. Pravna regulativna osnova

1. Verbalni delikt

Sloboda izražavanja je jedno od osnovnih i najvažnijih ljudskih prava, i ona ne bi smela biti uskraćivana bilo kome, pogotovu ne onima koji su okvalifikovani kao navodni duševni bolesnici. Sloboda mišljenja i izražavanja je već skoro 200 godina jedna od osnovnih tekovina ljudske civilizacije. Ovo pravo je usvojeno i Opštom deklaracijom o ljudskim pravima UN i drugim međunarodnim konvencijama kojima su zagarantovana ljudska prava i priznato je u zakonodovstvima većine zemalja sveta.

Bez slobode izražavanja ne možemo izraziti svoju individualnost, ukazivati na društvene nepravde, egzistirati i komunicirati sa svojim okruženjem, praktikovati svoja verska ubeđenja, istraživati naučnu istinu.

Upravo zbog ovoga, sloboda izražavanja može biti sputavana od netolerantnih pojedinaca i grupa ili pak od strane vlada. Cenzura u svojim različitim oblicima, koju mogu primenjivati pojedine vlade, može kao takva odredba, biti upisana u zakone. Ali do sputavanja slobode izražavanja mišljenja može dolaziti iako cenzura nije upisana u zakonima, ali se u praksi ova sloboda izigrava na druge načine.

Npr. u ustavima i zakonima pojedinih bivših socijalističkih država je bila zagarantovana sloboda izražavanja i pravo građana da daju svoje sugestije i da učestvuju u vođenju javnih poslova. Ali su ta ista priznata prava bila ograničavana drugim zakonima, koji su davali pravo državnim organima, da svako mišljenje koje nije u skladu sa zvaničnim merilima mogu podvesti pod kaznene odredbe kao sto su "neprijateljska propaganda", "izdaja otadzbine", "poziv na pobunu", "širenje lažnih vesti", "uvreda državnih organa", "ugrožavanje suvereniteta i nezavisnosti". Konkretno, u slučaju pomenutog pukovnika JNA Radomira Veljkovića, iako je ondašnji Ustav SFRJ priznavao pravo na slobodu izražavanja mišljenja i nije postojala cenzura u zakonu, njegovo izraženo mišljenje koje je bilo zasnovano na činjenicama i bilo potpuno dobronamerno, dakle sve je bilo u okviru pravnih propisa "na papiru", je u praksi predstavljeno kao iznošenje neistina, "kleveta državnih organa", "neprijateljska propaganda" iako to uopšte nije bilo. Time mu je bilo oduzeto ustavno i zakonsko pravo na izražavanje mišljenja, bez da je cenzura bila upisana u zakonu.

Ove zakonske odredbe ("neprijateljska propaganda", "širenje lažnih vesti", itd.) su bile tako podešene, rastegljive, nejasno formulisane, da je pod njih moglo biti podvedeno bilo kakvo mišljenje koje se nije sviđalo vlastodršcima u tome momentu. Čuveni clan 58 Krivičnog zakonika Ruske sovjetske republike iz 1926 godine je bio tako formulisan da je omogućavao da se pod delo "neprijateljska propaganda" podvedu i razgovori u četiri oka između supružnika.

Podvođenje verbalnog delikta pod psihijatriju je takođe jedan vid sprečavanja i kažnjavanja izražavanja mišljenja i u isto vreme ukrivanja progona izražavanja mišljenja.

Tako se vladarima pružala neograničena mogućnost da svakoga onoga ko ne misli kao oni, kao njihova politička partija na vlasti, umesto da ga vide kao individuu koja izražava drugačija mišljenja od njihovih partijskih stavova, mogu kvalifikovati kao "izdajnika domovine", "stranog plaćenika", u skladu sa načelom "L'ETAT C'EST MOI" (na francuskom "država to sam ja").

Progoni verbalnog delikta putem psihijatrije su u ovim zemljama obavljani na razne načine, pribegavajući različitim pravnim institutima Mogu se svrstati u dve grupe: KRIVIČNI (KAZNENI) POSTUPAK i GRAĐANSKI (IZVANKAZNENI) POSTUPAK.

Kada se radi o KRIVIČNOM POSTUPKU, to se dešava na nekoliko načina:

• osobi je stavljeno na teret da je počinila krivično delo verbalnog delikta (kritika države i njenih organa), kaže se da je to delo počinila u stanju duševne neuračunljivosti, usled bolesti, da je zbog svojih reči opasna po društvo ili okolinu (ali ne u fizičkom smislu), te da je treba slati na lečenje da bi ozdravila i da bi tako njeno bolesno stanje zbog koga čini verbalni delikt bilo otklonjeno i samim tim njena opasnost po društvo;

• osobi je stavljeno na teret krivično delo verbalnog delikta, koji je počinila zbog duševne bolesti, ali se ističe da je takva osoba opasna po okolinu u fizičkom smislu (može ugroziti nečiju fizičku bezbednost i imovinsku sigurnost, a ima montiranih sudskih procesa gde je ovakvim osobama bilo lažno stavljeno na teret da su silovali ili pokušali silovanje, nekoga napali, pretili mu, incest, itd.), te da je treba slati na lečenje da ozdravi i time bude eliminisana njena navedena opasnost po okolinu.

• počiniocu verbalnog delikta se stavlja ne teret da je verbalni delikt počinio u stanju zavisnosti od alkohola i salju ga na lečenje u bolnicu.

Kada se radi o GRAĐANSKOM POSTUPKU,

ovde se ne navodi da je osoba počinila bilo kakvo krivično delo, nego se daju drugi razlozi, npr.: devijantno ponašanje na radnom mestu (jedna profesorka koja je izostala za Božic iz nastave, pravdajući to svojim ličnim pravom i to kazala svojim kolegama i učenicima, što je ocenjeno kao znak duševnog oboljenja); žalbe pojedinaca da su bili diskriminisani na radnom mestu i da su nepriznati kao stručnjaci, žalbe na progone od strane vlasti; sklonost kritici zvanične politike bez da je to bilo podvedeno pod krivičnu proceduru; za pojedine osobe je isticano da su nekonvencionalne, da se svađaju u porodici, sa susedima, na radnom mestu, itd. Ponekad je isticano da ovakve osobe mogu biti potencijalno opasne po okolinu u fizičkom smislu, ali budući da najčešće ovakvoj kvalifikaciji nije moglo imati mesta, jednostavno je isticano da se ovakva osoba prisilno šalje u bolnicu (uz nasilno privođenje od strane milicije ili ponekad zloupotrebljenih srodnika, suseda), radi lečenja, da bi se time otklonili navedeni poremećaji ličnosti i neprilagođena ponašanja.

Ovoga puta mi nemamo nameru da analiziramo sve pojavne oblike zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe, nego samp one, koji su bili počinjeni nad osobama koje su bile osuđene da su počinile verbalni delikt u stanju navodne duševne neuračunljivosti.

1. Pojam OPASNOST PO OKOLINU

Počiniocima koji su bili optuženi i osuđeni da su počinili navedene verbalne delikte, u presudama stoji da su osuđeni za počinjeno delo, da su verbalni delikt počinili u stanju duševne neuračunljivosti (ili osetno smanjene uračunljivosti), da je delo posledica duševne bolesti, da nisu svesni dela koje su počinili, te da su opasni po okolinu i društvo usled svojih reči. A kako je sve to posledica bolesti, počinetelje šalju u bolnicu na lečenje, do ozdravljenja, da bi se tako ozdravljenjem eliminisala opasnost po okolinu, i od reči (tj. osoba prestala da čini verbalni delikt).

Pre svega, verbalni delikt je anticivilizacijski, po gotovu kada se radi o osobama za koje se tvrdi da su duševni bolesnici.

Takođe, budući da psihijatrijske ekspertize nad ovim počiniocima obavljaju zvanični sudski veštaci - psihijatri, službenici državnih ministarstava pravosuđa, a ne zdravstva, od njih se ne može očekivati potrebna nepristrasnost.

Ali ovde je ključni pojam OPASNOST PO OKOLINU kojom prilikom najčešće dolazi do zloupotreba sa kobnim posledicama.

Počiniteljima se stavlja na teret da su OPASNI PO OKOLINU, DRUŠTVO, usled svojih reči.

Pre svega, u državama gde postoji vladavina prava, pod pojmom opasnost po okolinu u ovakvom kontekstu, se podrazumeva opasnost u fizičkom smislu: nasilničko ponašanje, ubistvo, ranjavanje, paljevina, silovanje, uništavanje materijalnih dobara. Izražavanje kritičkih mišljenja koje se ne pretvara u fizičko nasilje, ne može ni u kom slučaju predstavljati opasnost po okolinu u fizičkom smislu. Može se onda govoriti o opasnosti po društvo, po stranku i grupu na vlasti. A to što je pojam blizak zloglasnoj IDEOLOŠKOJ DIVERZIJI, pa gde je tu sloboda izražavanja? Ali, neuračunljiv duševni bolesnik, ukoliko je on to zaista kako to tvrde režimski psihijatri, nema dovoljnu lucidnost da bi svojim rečima naškodio državi, da bi mogao da počini verbalni delikt, on nema sposobnost umišljaja da bi počinio verbalni delikt. Ali, budući da je počinilac optužen i osuđen da je počinio verbalni delikt, znači da je bio u stanju da ga počini.

Ovakve zloupotrebe omogućava lokalno zakonodavstvo. Npr. u jugoslovenskim zakonima pod pojmom "opasnost po okolinu" se podrazumeva "bilo koja opasnost". Ovakva rastegljiva i nedovoljno precizna formulacija ovoga pojma, otvara mogućnosti subjektivnim interpretacijama i da se pod ovaj pojam stavi i opasnost od reči. Te su tako otvorene mogućnosti čestim zloupotrebama psihijatrije u svrhe progona verbalnog delikta.

Na delu su postupci i zloupotrebe pojma "opasnost po okolinu" koji su u flagrantnom neskladu sa međunarodnim zakondavstvom i tekovinama pravne nauke demokratskih država. To je zloupotreba psihijatrije u političke svrhe, sa ciljem progona verbalnog delikta i ukrivanja sprečavanja izražavanja kritičkih mišljenja, jer se počinilac proglašava opasnim neuračunljivim duševnim bolesnikom, iako to nije, a umesto u zatvor (uz vremensku kaznu), se šalje na neodređeno vreme u psihijatrijsku bolnicu.

1. Medicinska indikacija i verbalni delikt.

Za ove verbalne počinitelje se u presudama ističe, da su verbalni delikt počinili u stanju duševne neuračunljivosti. Te da je neophodno lečenje, da bi time bilo eliminisano bolesno stanje koje ih navodi da kritikuju poredak, bolest ih stvara opasnim po društvo i navodi ih da čine krivična dela zbog kojih su osuđeni. Njih šalju u zatvorske psihijatrijske bolnice, specijalne psihijatrijske bolnice (ili sudska odeljenja građanskih bolnica), na lečenje, da ozdrave i da tako više ne budu opasni po sredinu i društvo.

Dakle, u krivičnim zakonima ovih država je postojala (postoji) jedna medicinska indikacija, smeštaj, čuvanje i lečenje ovih po društvo opasnih počinitelja u bolnice, neograničenog trajanja, do njihovog ozdravljenja.

Ova medicinska indikacija na delu nije ostvarivana, zbog sledećih razloga:

• Psihijatrijska mera bezbednosti (konfiniranja) koja im je bila izrečena je npr. u SFRJ bila (u SRJ jeste i danas), krivična sankcija.

• Ove bolničke ustanove najčešće su bile (jesu) pod nadzorom ministarstava pravosuđa ili državne bezbednosti, umesto zdravstva, psihijatri i medicinsko osoblje su službenici pravosuđa, a ne zdravstva. Otuda nema potrebne nepristrsanosti.

• Prema zakonima većine ovih zemalja ove specijalne psihijatrijske ustanove su svrstane u kaznene ustanove, npr. u Jugoslaviji je to po Zakonu o krivičnim sankcijama ustanova gde se izdržava kazna. Ove ustanove su imale vrlo sličan ili skoro isti statut kao i zatvori. Uslovi života (pothranjenost, hladnoća, loša higijena, aeracija, osvetljenje, prenatrpanost, loša odeća i obuća, nemogućnost zabave, naučnog rada, sporta), disciplinske mere i obavezan rad su bili skoro isti kao u zatvorima gde su zatvorenici izdržavali kaznu.

• Ove bolnice što se tiče kvalifikovanosti i etičnosti lekara i osoblja, opremljenosti, građevinsko-tehničkih karakteristika i medicinskog tretmana nisu ispunjavale ni minimum međunarodnih standarda.

• Nad pacijentima je primenjivana neindicirana farmaceutika, injekcije štetne po zdravlje, po zdravlje štetne gasovite materije u boravišnim prostorijama (bez njihovog znanja), elektro i insulinski šokovi.

• Verbalni prestupnici su bili izmešani sa psihopatama ubicama, kriminalcima i izloženi njihovim nesputanim (ili podstrekavanim) asocijalnim postupcima i nasilju. U ovakvim bolnicama nije mogla biti ostvarena medicinska indikacija.

Naprotiv, ogromna većina je iz njih izlazila ruinirana i znatno lošijeg organskog i duševnog zdravlja nego pre dolaska, mnogi su umrli, neki su ubijeni, a i stopa samoubistava je bila vrlo visoka. Izlazili su otuda oštećene psihe i mozga, modifikovanog ponašanja i ličnosti, u smislu privođenja šemama mišljenja i ponašanja koje su odgovarale zvaničnoj politici, pretvoreni u vrstu mentalno retardiranih osoba. I potpuno onesposobljeni za bilo kakav kreativan rad, političku aktivnost i kritiku vlasti, te je tako otklonjena njihova opasnost po okolinu i društvo.

Dakle, ove bolnice su bile specijalizovane, ne za lečenje, nego za kažnjavanje i prevaspitavanje neistomišljenika. Tu ne može biti ni govora o lečenju, da bi se tako otklonila društvena opasnost izlečenjem.

Ne samo sa stanovišta medicinske etike, nego i sa aspekta lokalnog zakona i međunarodnog prava, neprihvatljivo je na isti ili sličan način tretirati one koji su učinili teške prekršaje zakona (ubice, piromane, kriminalce, lopove) i koji su osuđeni na kaznu zatvora i one koji su tamo poslati kao duševni bolesnici da se leče. Ovi prvi su kažnjeni, treba da budu prevaspitani i resocijalizovani za život na slobodi. A ovi drugi treba da budu lečeni jer je bolest kriva za počinjeno krivično delo. U praksi je ispadalo, da su duševne bolesnike, umesto da ih leče, kažnjavali, ispada da su bili krivi što su bili bolesni.

Na delu je zloupotreba ovih psihijatrijskih bolnica, umesto lečenja - za kažnjavanje politički devijantnih pojedinaca, navodnih duševnih bolesnika.

3. Otvorena vrata zloupotrebama

Ovakvo zakonodavstvo i prakse u psihijatriji su otvorile mogućnosti za druge brojne zloupotrebe:

• Verbalni počinitelji koji su bili na ovakav način psihijatrizovani, su "de jure" bili duševni bolesnici, a "de facto" politički zatvorenici. I tako su bili dovedeni u daleko težu situaciju nego li da su bili smešteni u zatvore gde bi imali status "političkog zatvorenika" i kolika tolika prava koja im pripadaju, prava žalbe i preduzimanja drugih pravnih mera koje stoje na raspolaganju političkim zatvorenicima.

• Suđenja ovakvim političkim neistomišljenicima, od kojih su neki bili izuzetne intelektualne i moralne snage, su bila ukrivana od javnosti, koja je mislila, a često i obmanuta najbliža rodbina, da se radi o duševnom bolesniku.

• Politički zatvorenici imaju vremenski određenu kaznu, a ovi drugi neodređenog vremena trajanja, "do izlečenja". A odluku o "ozdravljenju" donosi državni psihijatar onako kako mu se nahodi i njegovim naredbodavcima (neki su su ostajali i po 20 godina, a da su bili osuđeni na vremensku kaznu zatvora dobili bi par godina). I to bez ikakvog prava žalbe.

• Nad njima je lakše sprovoditi opisane medicinske zloupotrebe nego li nad političkim zatvorenicima.

• Za razliku od političkog zatvorenika, ovde se radi o duhovnoj smrti koja je i gora od fizičke. Za osobu se kaže da je mentalno obolela, da bi tako bila diskreditovana, njene ideje, na radnom mestu, u javnosti i porodici.

• Autori ovakvih postupaka se oslobađaju odgovornosti u izvesnoj meri, "jer eto radi se o neuračunljivom duševnom bolesniku".

• Bolnica bolje konvenira da slomi počinitelja nego li zatvor (farmaceutika, sokovi, i sl.).

• Režimski psihijatri su uspevali obično da obmanu i rodbinu i ubede je da je njihov srodnik "bolestan" čime se ukrivala politička represija.

• Ovako je politička represija ukrivana od pojedinih poštenih režimskih političara.

• Ovakvi obračuni su korišćeni za stvaranje loših procena i proizvodnju neprijatelja koji to obično nisu bili i stvaranje klime vanredne situacije.

Dakle, ove ustanove su omogućavale ukrivanja političke represije i smanjenje brojke političkih zatvorenika i prikrivene i nekažnjene masovne i drastične obračune sa neistomišljenicima.

Treba objasniti još jednu vrlu opasnu zloupotrebu do koje je često dolazilo. Ne radi se samo o zloupotrebi psihijatrije, nego i o zloupotrebi psihijatara, koje društveno-političko okruzenje navodi na pogrešne procene zdravlja.

Ovde se pre svega misli na psiho-socijalni kontekst komuniciranja na relaciji: psihijatar - pacijent - okruženje i zakulisane manipulacije skrivenih centara političke moći, sa ciljem da psihijatra navedu na pogrešne procene zdravlja neistomišljenika.

Jer nisu svi psihijatri izdali zakletvu Hipokratu, ima ih koji nikad ništa i nipošto ne bi hetli da rade protiv interesa pacijenta. A, u procenama duševnog zdravlja, neretko učestvuju sticajem okolnosti i psihijatri iz građanskih bolnica koji nisu pod jurisdikcijom pravosuđa ili unutrašnjih poslova, naročito kada se radi o onima koji su padali pod udar po odredbama Građanskog postupka.

Naime, psihijatri koji učestvuju u procenama zdravlja i rade sa ovakvim osobama, mogu biti:

• službenici ministarstava pravosuđa, unutrašnjih poslova, saradnici ili doušnici vlasti;

• prestrašeni psihijatri, konformiste, koji nisu saradnici vlasti, ali rade usled straha, onako kako im vlasti narede;

• psihijatri koji ne podležu nikakvim direktivama, žele da budu savesni, ali su navedeni od strane društveno-političkog okruženja na pogrešne procene.

Ovo okruženje u komunističkim zemljama je imalo ogromnu moć i mogućnost da utiče na rad psihijatara i da ih po potrebi smišljeno i efikasno onemogućava da objektivno procene zdravlje ovih osoba, da ih navede na pogrešne procene i izdavanje dijagnoza po njihovoj želji. Psihijatri su upućeni na podatke o ponašanju i uslovima života pacijenta iz sledećih izvora: na njegovom radnom mestu u susedstvu, mesnoj zajednici, obrazovnoj ustanovi u centrima za socijalni rad, kod organa vlasti. Na većini ovih nivoa, najčešće etatistički organi mogu preko svojih ljudi delovati da daju iskrivljene podatke o osobi sa ciljem da je predstave u lažnom svetlu. Nažalost, psihijatri u ovim zemljama, delimično iz konformizma, usled nedovoljne svesti i svoje psihologije, ovakve podatke po pravilu prihvataju bespogovorno kao tačne iako oni to često nisu. Nedostaje kritičnost prema ovakvim mišljenjima koja se automatski prihvataju kao verodostojna iako ona to nisu i koja dolaze od osoba u koje se ne može imati poverenje. Ovaj problem je utoliko složeniji i delikatniji, jer upravo samo ovo okruženje može destruktivno uticati na pojedinca. Psihijatri nemaju svest da ovakvo okruženje može delovati na nečije zdravlje. Npr. šikaniranja neistomišljenika na radnom mestu, od strane sudova, organa vlasti, centara za socijalni rad, obrazovnih ustanova itd. A upravo te iste ustanove i pojedinci, daju psihijatrima svoja "objektivna"mišljenja o ličnosti pojedinaca, koje onda psihijatri koriste da stvaraju mišljenje o njihovom duševnom zdravlju. Ovakve proganjane osobe, a to može biti dugotrajno i intenzivno, često kada budu dovedene pred psihijatra su u izvesnoj manjoj ili vecoj meri ruiniranog duševnog zdravlja, nervozne, impulsivne, pogotovu ako je to kombinovano sa nedovoljnim obrazovanjem ili inteligencijom, te onda nisu u stanju da se ispravno predstave psihijatru. Psihijatri, sa njihove strane, ne ulaze u uzroke oboljenja, okolnosti koje su uticale na zdravstveno stanje, ne sagledavaju dublji kontekst i često prisutne manipulacije sa zdravljem ovih pojedinaca. Čim čuju da uzrujani pacijent kaže da je proganjan (često je to istina), to odmah, bez provera, kategorizuju kao "paranoju".

U ovakvim okolnostima nastaju masovne pogrešne procene i dešava se jedna masovna zloupotreba psihijatara.

4. ZAKLJUČAK

Psihijatrija i ljudska prava se danas na neki način suprotstavljaju. Dok ljudska prava i individualne slobode imaju za cilj da smanje stepen ograničenja slobode pojedinca od strane vlasti, dotle je specifičnost psihijatrije suprotna od ideala ljudskih prava. Ona ima za cilj da nekonformne gura u socijalnu fabriku, da pojedincima nametne neke društvene okvire koje oni ne žele. Psihijatri su na neki način čuvari zvaničnih pravila i normi ponašanja.

Prisilna hospitalizacija je, kako kaže dr.Thomas Szasz, vrsta zatvora, lišavanje slobode suprotno savremenom konceptu ljudskih prava i individualnih sloboda. To je vrsta ropstva, zločin protiv čovečnosti. Nasilna hospitalizacija mentalno obolelih predstavlja društveno uređenje kojim jedan deo društva osigurava izvesne povlastice za sebe, na račun drugog dela društva - kaže dr.Thomas Szasz.

Prema konvencijama UN svaki bolesnik ima pravo na medicinsku negu. Ali se ova nega ne može nametati silom, pogotovu kada se radi o duševnim bolestima. John Stuart Mill je sasvim opravdano kazao "da je svaka osoba jedini čuvar svoga vlastitog zdravlja, bilo telesnog, duševnog ili duhovnog". Nasilan smeštaj radi lečenja je u neskladu sa ovim principom. Pogotovu u nedemokratskim društvima gde su moguće i prisutne zloupotrebe u daleko većoj meri nego li u demokratskim državama. Zar se može govoriti o gospodarenju svojim zdravljem ako o tome odlučuju grupe moći.

Današnja teorija i praksa nasilne hospitalizacije u svetu, uključujući i demokratske države, prema zapadnim psihijatrima, se odlikuju nesređenosti propisa, nedovoljnošću zakona i konvencija, te ostaje dosta stvari koje treba usavršiti.

Međutim situacija u pojedinim nedemokratskim ili totalitarnim državama je potpuno drugačija, krajnje teška. Teorija i praksa, zakoni, norme ponašanja, moral, kultura, siromaštvo, političke borbe, kriminal, korupcija, sukobi i ratovi, sve to suštinski determiniše i oblast psihijatrije. Otvaraju se široke mogućnosti za pojave voluntarizama, izgrednika, arbitrarnosti i zloupotrebe.

Mi smo zauzimali stanovište da je prisilna hospitalizacija jedino prihvatljiva kao kakvo takvo rešenje ako to zahteva potreba lečenja (tzv. medicinska indikacija) ili zato da se društvo zaštiti od njih (socijalna indikacija), odnosno da se zaštite od sopstvenih postupaka (vitalna indikacija - samoubistvo). Ali, kao što se vidi iz prethodnih izlaganja, raširena je praksa u ovim zemljama zloupotreba i netačnih procena.

Umesto lečenja, pomoći bolesniku, psihijatrija se zloupotrebljavala da progoni političke neistomišljenike, da ih na montiranim sudskim procesima i pomoću falsifikovanih dijagnoza proglašava ludim, smešta u psihijatrijske bolnice na neodređeno vreme i da ih tamo uništava.

U SR Jugoslaviji posle raspada SFRJ je došlo do istinskog kraha institucija pravne države. Taj proces nije mimoišao ni psihijatriju. Ima i dalje nezakonitih prisilnih hospitalizacija, ima konfiniranja političkih neistomišljenika. Zbog siromaštva, prodora korupcije, nestašice lekova, malih plata, korupcije, kriminala, kraha javnog morala i krize i politizacije u zdravstvu i medicini, stvorena je istinska kaljuga. Izlaz je u reformama, zavođenju pravne države i demokratije,tržišne privrede, povratku u strukture međunarodne zajednice i stvaranju bogatijeg i slobodnijeg društva.

Sadašnje stanje je posledica gušenja slobode. Ako nema slobode privreda stagnira, kultura propada, nauka se ne razvija dovoljno, opada životni standard, slabi ljudski um, ljudi postaju zli i remete se odnosi među ljudima, vlast postaje sve bezobzirnija prema sopstvenim građanima.

Izlaz je u slobodi. Psihijatrija treba da bude oslobođena svih etatističkih stega i humanizovana, da bude u službi bolesnika, da poštuje njegove individualne slobode, da ga leči i izleći, i da mu olakša tegobe koje donosi duševna bolest.

Preliminarni izveštaj o zloupotrebi psihijatrije u političke svrhe

dr.Kosta Čavoški

Ovaj izveštaj pripremio sam na osnovu dokumenata koje je Odboru stavio na raspolaganje Tomislav Krsmanović. On je uložio izuzetno veliki trud da dođe do podataka o 24 slučaja u kojima su pojedinci proganjani i lišavani svoje slobode i poslovne sposobnosti. Za dobar deo je prikupio skoro sve potrebne spise i podatke. O nekolicini, pak, ima samo štura obaveštenja koja ukazuju na ozbiljnost njihovog položaja, ali ne pružaju dovoljnu osnovu za relativno pouzdano zaključivanje. A kao što to obično biva u ljudskoj nesreći, najteži su oni slučajevi o kojima javnost najmanje zna.

Najozbiljnije pitanje u ovoj stvari je mogućnost zloupotrebe psihijatrije prilikom same procene duševnog zdravlja datog lica, odnosno njegovog proglašenja za duševnog bolesnika, iako za to u objektivno utvrđenim činjenicama, nema dovoljno osnova. (Mogućan je, naravno, i obrnut slučaj.) Ovakva vrsta zloupotrebe može se, međutim, utvrditi samo odgovarajućim sudsko-psihijatrijskim veštačenjem i tu nepozvana lica, kojima i ja pripadam, nemaju šta da traže.

Mogućan je, međutim, i drugi pristup kojim se analiziraju pravne posledice odgovarajućeg psihijatrijskog veštačenja o duševnom zdravlju i stepenu uračunljivosti lica kojem se stavlja na teret verbalno političko krivično delo, poput neprijateljske propagande, povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika, širenja lažnih vesti i sl. Naime, kada se za lice koje se optužuje za verbalno političko krivično delo veštačenjem utvrdi da je zbog neke lakše ili teže duševne bolesti bilo neuračunljivo u trenutku njegovog izvršenja, onda se uvek postavlja pitanje šta s njim treba činiti. U zemljama u kojima ne postoji tzv.delikt mišljenja (delit d'opinion), a to je velika većina civilizovanih zemalja današnjice, nama reč i misao o javnim stvarima ne mora biti povod za osudu ni zdravih ni duševno bolesnih lica, čak u slučaju ako je njihovo mišljenje pogrešno, neučtivo, pa i izopačeno. U zemljama u kojima postoji delikt mišljenja uvek se postavlja pitanje da li duševno bolesnog počinioca «verbalnog političkog krivičnog dela» treba jednostavno ostaviti na miru (blizu je zdrava pameti da nama reč duševnog bolesnika, koja se ne preobraća u nasilje, ne može da ugrozi ničiji ugled ili položaj, a kamoli državu, vlast i zvaničnu ideologiju) ili ga treba na neki način kazniti. U slučajevima koje navodim to se čini izricanjem mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi (to su sudska odeljenja psihijatrijskih bolnica i psihijatrijska odeljenja zatvorskih bolnica) iz člana 63. Krivičnog zakonika, koji glasi:

1. Učiniocu koji je krivično delo učinio u stanju neuračunljivosti ili bitno smanjene uračunljivosti, sud će izraći obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi, ako utvrdi da je opasan za okolinu i da je radi, otklanjanja te opasnosti, potrebno njegovo lečenje i čuvanje u takvoj ustanovi.

2. meru iz stava 1. ovog člana sud će obustaviti kad utvrdi da je prestala potreba za lečenjem i čuvanjem učinioca u zdravstvenoj ustanovi.

3. Učiniocu koji je krivično delo izvršio u stanju bitno smanjene uračunljivosti i koji je osuđen na zatvor, vreme provedeno u zdravstvenoj ustanovi uračunava se u vreme trajanja izračene kazne. Ako je to vreme kraće od trajanja izračene kazne, sud može odrediti da se osuđeni uputi na izdržavanje ostatka kazne ili da se pusti na uslovni otpust. Pri odlučivanju o puštanju na uslovni otpust sud će naročito uzeti u obzir uspeh lečenja osuđenog, njegovo zdravstveno stanje, vreme provedeno u zdravstvenoj ustanovi i ostatak kazne koju osuđeni nije izržao.

Ključan pojam u čijem tumačenju i primeni na date slučajeve dolazi do velikih zloupotreba sa kobnim posledicama je pojam opasnosti po okolinu. Na osnovu stilizacije i jezičkog značenja ove zakonske odredbe mislim da se ovaj pojam isključivo odnosi na neposrednu fizičku opasnost po okolinu, odnosno na relativno pouzdano očekivanje da je duševni bolesnik, koji je već počinio neko krivično delo, ponovo pribeći nasilju, kao što je ubistvo, nanošenje telesne povrede, silovanje, paljevina, uništavanje materijalnih dobara i imovina i sl. Kako reč uzima, , čak i u ......duševno bolesnog čoveka, ne mobu biti nikakva opasnost ni za ljude ni za imovinu, sasvim je očigledno da počinilac vrbalnog političkog krivičnog dela, nezavisno od toga u kakvom je duševnom stanju, uopšte ne može biti opasan po okolinu – ljude koji ga okružuju i njihova materijalna dobra.

U slučajevima koje navodim, pojedini psihijatri, pod vidom psihijatrijskog veštačenja, izriču tvrdnje da usmena ili pisana reč počinioca verbalnog krivičnog dela ima karakter verbalne agresije. Tako dr. Aleksandar Janković kaže za Milisava Živanovića:

«Mi smo u konkretnom slučaju utvrdili jasno postojanje verbalne agresije, odnosno verbalno-patološke agresije koja se manifestuje kao: omalovažavanje sudova i drugih instanci i političkih lica sve do saveznih organa.».

Po svom poreklu i praktičnog svrsi ovaj pojam verbalne agresije veoma je sličan ozloglašenom pojmu ideološke diverzije.

Uz to su pojedini psihijatri skloni da u počiniocu verbalnog političkog krivičnog dela vide veću opasnost po okolinu od počinioca nepolitičkog krivičnog dela, pa su, shodno tome, spremni da predlažu meru bezbednosti obaveznog lečenja i čuvanja u zatvorskoj bolnici ili u sudskom odeljenju psihijatrijske bolnice umesto obaveznog lečenja na slobodi. Karakterističan primer predstavlja stradanje Vladimira Markovića koji je zbog tzv. širenja lažnih vesti skoro tri godine proveo u zatvorskoj bolnici. Za njega je komisija neuropsihijatara, koju su činili dr. Vukosav Vučković i dr. Božidar Delibašić, preporučila lečenje na slobodi iz člana 64. KZ. Na samom suđenju dr. Vukosav Vučkovic je bez ikakvog dodatnog veštačenja odstupio od nalaza i predloga ove komisije, pa je predložio da sud izrekne meru bezbednosti obaveznog prihiatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi (zatvorskoj bolnici), što je sud i prihvatio.

Zanimljivo je da kada je u pitanju nepolitičko krivično delo, psihijatri često nisu skloni da predlažu izricanje mera obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi već meru obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi. Tako je, recimo, 24. 3. 1980. godine presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu K br. 127/80 Golub Bakić (rođen 24. 8. 1941. u Zabrđu, opština Ivangrad, sa stanom u Beogradu, Suvoborska 14) osuđen zbog produženog krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti iz čl. 63 st. 2 KZ SR Srbije zato:

«što je u oktobru, novembru i decembru mesecu 1979. godine, ozbiljnom pretnjom da će napasti na život i telo ugrozio sigurnost više lica i izazvao uznemirenje radnika zaposlenih u Institutu za strane jezike u Beogradu, ul. Gospodar Jovanova br. 35, tako što je dana 12. 10. 1979. godine rekao svedoku Babin Đorđu da su direktor Marsenić Tihomir i članovi radničkog saveta kriminalci i da ih treba likvidirati, dana 1. 11. 1979. godine rekao svedoku Vukićević Dragutinu da mu je jedini životni cilj da ubije Marsenića, da zna gde mu deca idu u školu i gde oni stanuju i da će ih sve likvidirati, dana 7. 11. 1979. godine rekao je Cvetanović Zoranu da će ga srediti i likvidirati mu decu i dana 4. 12. 1979. godine pretio Vukadinović Zori i Krstajić Milosavi fizičkim obračunom.»

Komisija veštaka, koju su činili dr. Hristivoje Brašić, neuropsihijatar i Božidar DŽelebadžić, neuropsihijatar i Milan Kontić, klinički psiholog, uputila je sudu sledeće mišljenje o Golubu Bakiću:

«U konkretnom slučaju, s obzirom na dosadašnje ponašanje u fazama pogoršanja psihičkog stanja, gde je ispoljio neuspešnost na poslu i konflikte sa okolinom, posebno imajući u vidu da je do sada praktično uvek inkriminacija ostajala na verbalnom planu, smatramo da je za otklanjanje konstatovane opasnosti po okolinu dovoljno i lečenje na slobodi.»

Tako su u slučaju Vladimira Markovića, Milisava Živanovića i drugim političkim slučajevima psihijatri predlagali meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi (zatvorskoj bolnici) iako su inkriminacije bile verbalne, i to preko pismena i podnesaka bez neposrednog kontakta sa bilo kojim navodno ugroženim ili uvređnim licem, dok su u nepolitičkom slučaju Goluba Bakića, koji je, po tvrđenju suda, pretnjom ugrožavao fizičku egzistenciju ljudi koji su ga na radnom mestu neosredno okruživali, zaključili da je za verbalne inkriminacije dovoljno lečenje na slobodi. Stoga se postavljaju sledeća pitanja: Da li se u pravljenju ovakvih razlika između političke i nepolitičke verbalne inkriminacije psihijatri rukovode načelima nedisciplinske nauke ili trenutnom političkom (a možda i policijskom) celishodnošću? I da li to znači da javne političke ličnosti na najvišim položajioma uživaju veću krivično-pravnu zaštitu od običnih građana, pa se lica koja omalovaže i povrede ugled državnih funkionera smeštaju u zatvorske bolnice radi čuvanja i lečenja, dok se lica koja pretnjama ugrožavaju fizičku egzistenciju običnih građana i njihove dece, podvrgavaju obaveznom lečenju na slobodi?

Kada se počinilac verbalnog krivičnog dela već nađe u duševnoj bolnici zatvorenog tipa zbog izrečene mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, onda njegovo puštanje na slobodu isključivo zavisi od mišljenja i predloga psihijatra. Naime, sudovi i javna tužilaštva nikada ne pokreću postupak za ukidanje ove mere bezbednosti po službenoj dužnosti i na vlastitu inicijativu i odredenim vremenskim razmacima (recimo, jednom godišnje), već sud ukida ovu meru jedino na predlog komisije psihijatara. Otuda psihijatri koji se staraju o lečenju počinioca berbalnog političkog krivičnog dela imaju izuzetno velika ovlašćenja koja se svode na vlast nad njegovom slobodnom, odnosno, ropstvom. Jer, od njihovog mišljenja i predloga isključivo zavisi koliko će poninilac verbalnog političkog dela ostati u duševnoj bolnici i da li će u njoj ostati do kraja života. Stoga su izuzetno važna merila i indikacije kojima se pri tom rukovode, kao primer može poslužiti slučaj Vladimira Markovića. NJegovo puštanje iz zatvorske bolnice odloženo je zavise od dve godine zaato što je uputio pismo jednom emigrantskom časopisu. Stoga se opravdano može postaviti pitanje: da li upućivanje pisma emigranskom časopisu predstavlja medicinsku ili policijsku indikaciju?.

Verujem da se već na osnovu ovog površnog ukazivanja na ispoljene mogućnosti zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe može zaključiti da ovo pitanje zaslužuje izuzetnu pažnju Odbora za zaštitu sloboda mišljenja i izržavanja. Predlažem da se Odbor odmah založi za puštanje na slobodu onih počinilaca verbalnih političkih krivičnih dela koji se još uvek naleze u duševnim bolnicama zatvorenog tipa. To su Milisav Živanović, Radomir Veljković i Đorđe Simičić. Potom bi trebalo da se pozabavi i drugim slučajevima u kojima su posredi druga krivična dela, oduzimanje poslovne poslovnosti, prekršajno kažnjavanje, razni oblici maltretiranja i slično.

Pregled karakterističnih slučajeva

Vladimir Marković

VLADIMIR MARKOVIĆ, rođen 24. 10. 1952. godine U Leskovcu, sa stanom u Beogradu, Vukasovićeva br. 21 - Kanarevo brdo.

1. februara 1979. godine rešenjem K br. 1901/78 Drugog opštinskog suda u Beogradu stavljeno mu je na teret što je:

«U drugoj polovini marta meseca 1978. godine u Beogradu pronosio lažno tvrđenje u nameri da izazove neraspoloženje i uznemirenje građana, na taj način što je napisao i umnožio cirkularno pismo u kojem je naveo sledeće: «Po sigurnim i pouzdanim statistikama, u svim logorima u Hrvatskoj za vreme rata pogubljeno je 60.000 ljudi i to kako Srba, tako i Hrvata, Jevreja, Cigana i drugih antifašista, a ne 600.000 samo u Jasenovcu, kako se to udesetostručuje da bi se potencirala nekakva kolektivna i trajna krivica hrvatskog naroda»., a potom poslao na više adresa, pa i ustaškoj emigraciji u Nemačkoj koja je to pismo objavila u svojim novinama od avgusta 1978. godine,

čime je izvršio krivično delo širenja lažnih vesti iz člana 218. stav 1. KZ SR Srbije»

Pomenuti inkriminisani citat o broju žrtava u Hrvatskoj predstavlja deo intervjua koji je istoričar Franjoj Tuđman dao V. Markoviću kao novinaru.

Umesto da V. Markovića oslobodi ili proglasi krivim za verbalno političko krivično delo širenja lažnih vesti i izrekne mu kaznu zatvora u tačno utvrđenom i ograničenom trajanju, sud mu je izrekao meru bezberdnosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi u vremenski neograničenom trajanju. To je sud učinio na osnovu nalaza komisije veštaka sastaljene od neuoropsihijatara Dr. Vukosava Vučkovića i Dr. Božidara DŽelebadžića, koja je utvrdila «da Vladimir Marković boluje od paranoidne psihoze, zbog čega nije bio sposoban da shvati značaj dela i da upravlja svojim postupcima, te u vreme izvršenja krivičnog dela nije bio podoban za uračunljivost. Komisija je zauzela stanovište da okrivljeni Vladimir može da ponovi izvršenje ovog krivičnog dela, ali da se ova opasnost može otkloniti izricanjem mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi iz člana 64 KZ SFRJ». N samom suđenju dr. Vukosav Vučković je izjavio za orivljenog da «postoji opasnost da ponovi slično krivično delo, pa s obzirom na ovakvo sadašnje stanje, predlaže primenu mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja ne na slobodi, kako je to komisija predlagala, već u zdravstvenoj ustanovi zatvorskog tipa.

Ovu meru bezbednosti Vladimir Marković izdržavao je u Kaznenopopravnom domu u Beogradu u okviru kojeg se nalazi i nauropsihijatrijsko odeljenje zatvorske bonice. U ovoj zatvorskoj bolnici boravio je od 23. 5. 1979. do 02. 4. 1982. godine, odnosno skoro tri godine, što je znatno duže od vremena koje je u zatvoru proveo Franjo Tuđman, koji je, kao uračunljiv, osuđen na znatno teže krivično delo neprijateljske propagande.

Prema tvrđenju Branke Milošević i Radomira Markovića, roditelja Vladimira Markovića, «upravnik Bolnice dr. Vukosav Vučković je još pri prvim posetama izjavio da slučaj Vladimirove skribomanije nije opasan i obećavao da će već oktobra 1980. godine dati predlog za njegovo izvođenje pred Komisiju koja rešava o puštanju na slobodu. Međutim, oktobra nam je uskratio lično objašnjenje odlaganja svega i preko sekretarice nas uputio dr. Dusanu Vukosavljeviću, koji nam je obrazložio nužnost Vladimirovog daljeg lečenja pisanjem nečeg zabranjenog, ne precizirajući o čemu se radi. Iz razgovora sa drugim predstavnicima vlasti naslutili smo da se radi o belešci koju je o Vladimiru doneo neki emigrantski časopis, iz koje se moglo zaključiti da je Vladimir, prilikom izlaska uputio takvo pismo tome časopisu. Shvatili smo da je nastala po našeg sina tragična zabuna. Po savetu državnog tužioca druga Milivoja Karanovića Vladimir je pri jednom dodlasku roditeljskoj kući napisao tri pisma, kojima je zahtevao da mu ih više ne šalju, i to kategorički, jer ga takva štampa više ne interesuje. Pisma smo lično mi, preporučeno, predali na poštu. «. Tako su postupanje Vladimira Markovića po savetu javnog tužioca zatvorske bolnice protumačili kao ozbiljan znak još neizlečenog duševnog oboljenja, a Vladimir Marković je zbog ove stručne ocene, donete na osnovu informacije iz policijskih izvora, proveo još dve godine lišen slobode u zatvorskoj bolnici.

Milisav Živanović

MILISAV ŽIVANOVIĆ, rođen 10. 7,. 1911. godine u selu Bošnjane, sadašnja adresa: Kaznenopropravni dom – Bolnica, Neuropsihijatrijsko odeljenje, Bačvanska 14, Beograd.

1. septembra 1976. godine Okružni sud u Pančevu doneo je bez prisustva okrivljenog Živanović Milisava rešenje K br. 88/76 kojim mu je izrekao meru bezbednosti upućivanja u zavod radi čuvanja i lečenja iz čl. 61. KZ.

«zbog toga što je krajem 1974. i početkom 1975. godine u svojim podnescima upučenim Saveznom javnom tužilaštvu u Beogradu izložio poruzi najviše organe Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i njene najviše organe i predstavnike Makedonije, tako što je za Saveznog javnog tužioca Marina Pantu na više mesta rekao da je alkoholičar i kriminalac i da prima mito, dok je za Mančev Nikolu, predsednika Sobranja Makedonije i Gligorov Kiru, predsednika Savezne skupštine rekao da štite kriminalce i dozvoljavaju da sudovi i javna tužilaštva štite kriminalce,

Dakle, izložio je poruzi najviše organae SFRJ i predstavnike tih organa, kao i predstavnike organa Socijalističke Republike,

Čime je izvršio krivično delo povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika iz čl. 174. KZ.»

Da bi bilo jasnije o kakvim se uvredama radi, treba odmah reći da je 1972. godine Milisav Živanović nastojao da pomogne svojoj faktičkoj supruzi Aspaziji Lagi u sporu oko nasleđa, koje je, po njihovom mišljenju, nezakonito pripalo drugoj porodici. Aspazija Lega je sudskim rešenjem u ostavinskoj raspravi O br. 104/59 , koje je 16. 10. 1972. doneo Opštinski sud Skopje I, proglašena za naslednika, ali joj nasleđeni deo nije predat. Porodica u čijim se rukama nalazilo ovo nasleđe bila je u srodstvu sa Saveznim javnim tužiocem, pa je Milisav Živanović posumnjao da on pomaže ovoj porodici kako bi zadržala pomenuto nasleđe. Otuda su proistekle i uvrede koje su proglašene teškim političkim krivičnim delom. Posebno treba navesti sledeća dva stava iz rešenja koji su međusobno kontradiktorni:

«Pre početka glavnog pretresa dana 3. septembra 1976. godine veštak neuropsihijatar Janković dr. Aleksandar, izjavio je da je stanje okrivljenog takvo da ne može prisustvovati pretresu.»

«Na osnovu pročitanih podnesaka sud je utvrdio postojanje krivičnog dela iz čl. 175. KZ, što je svojom odbranom kod istražnog sudije okrivljeni Živanović Milisav u potpunosti priznao.».

Tako je sud najpre prihvatio postojanje duševne bolesti u trenutku otpočinjenja samog suđenja, da bi zatim dopustio mogućnost da Milisav Živanović nije bio duševno bolestan u trenutku davanja iskaza i priznanja istražnom sudiji, jer je tom priznanju poklonio veru. Iskazima duševno bolesnih lica se, inače, često poklanja vera u krivičnom postupku.

U rešenju se dalje navodi da je utvrđeno «da okrivljeni Živanović Milisav boluje od trajnog duševnog obolenja – sumanutosti proganjanja koja je dugotrajne prirode zbog čega okrivljeni Živanović Milisav nije sposoban da shvati značaj ovoga dela niti je u mogućnosti da upravlja svojim postupcima zbog čega može da dođe u ozbiljan sukob sa okolinom i da ugrozi zdravlje, pa i život ljudi iz svoje okoline, kao i materijalna dobra.»

Posebnu pažnju zaslužuje lekarski nalaz Nauropsihijatrijske bolnice u Vršcu br. 3725/2 od 14. 07. 1976. koji su dali dr. Aleksandar Janković, neuropsihijatar, prim. Dr. Slavoljub Bakalović, neropsihijatar i dr. Jovanka Todorović, lekar na specijalizaciji. U ovom nalazu o Milisavu Živanoviću nalazimo sledeće tvrdnje:

«U sadržajnom pogledu ispoljava paranoične sumanute ideje odnosa, proganjanja i interpretaciju.»

«Svi njegovi životni dinamizmi su usmereni ka jednom cilju, traženju pravde, pokazujući pri tom izuzetnu energiju i upornost.»

«Utvrđeno je neuropsihijatrijskim i ostalim dopunskim ispitivanjima daŽivanović Milisav boluje od trajnog duševnog oboljenja paranoia ljuerulatoria (sumanutost proganjanja)...»

«obzirom na njegovu sposobnost da shvati značaj svoga dela i nemogućnost da upravlja postupcima, Živanović Milisav može u odrešenim okolnostima kada je u pitanju realizacija njegovih sumanutih ideja da dođe u ozbiljan sukob sa okolinom i ugrozi zdravlje pa i život ljudi iz svoje okoline, a i materijalna dobra»

Na glavnom pretresu veštak dr. Aleksandar Janković je izjavio:

«Patološke (sumanute) ideje kod okrivljenog ispoljavaju se kao sumnute ideje pravde i osuječenosti. Svaki neuspeh u realizaciji patoloških ideja je osnova za formiranje novih sumanutih ideja koja rezultiraju patološku agresiju.

Ovo je evidentno tokom boravka bolesnika na Nauropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu. Mi smo u konkretnom slučaju utvrdili jasno postojanje verbalne agresije koja se manifestuje kao: omalovažavanje sudova i drugih instanci i političkih lica sve do sasveznih organa....

U vezi sa postaljenim pitanjem o fizičkoj agresiji, umesno je govoriti o stepenu verovatnoće da verbalna agresivnost pređe u fizičku, obzirom na višegodišnju osujećenost njegovih pravnih potraživanja, a kao rezultat nerazumevanja za njegova pravna potraživanja je smeštaj u psihijatrijsku bolnicu, koji sam po sebi može biti faktor povećane agresivnosti.»

Vrhovni sud Vojvodine u Novom Sadu doneo je rešenje br. KZ 954/76 od 04. 11. 1976. kojim je uvažio žalbu okrivljenog, njegovog brata Radisava Živanovića i njegovog bračnog druga Aspazije Lege, ukinuo prethodno rešenje Okružnog suda u Pančevu i ceo predmet vratio tom Okružnom sudu na posnovno rešavanje. Vrhovni sud je pri tom zaključio da se «ne može prihvatiti da je prvostepeni sud na osnovu nalaza i mišljenja Neuropsihijatrijske bolnice u Vršcu br.oj 3725/2 od 14. VII 1976. godine pravilno utvrdio da je okrivljeni opasan po okolinu... U prilog ovog ide i način izvršenja krivičnog dela, jer je okrivljeni delo izvršio putem podneska, dakle, bez neposrednog kontakta sa oštećenima, usled čega je prilikom izvršenja dela bila isključena svaka mogućnost postajanja neposredne opasnosti za oštećene. Propušteno je da se utvrdi kakvo je bilo ponašanje okrivljenog u njegovoj sredini dok je bio na slobodi, i da li je na slobodi vršio agresivne ispade, i ako je vršio, da li tsu to bili ispadi verbalne ili fizičke agresije, jer od diferenciranja vrste ispada zavisi da li je okrivljeni opasan po svoju okolinu.»

Okružni sud u Pančevu je u ponovljenom postupku doneo istovetno rešenje, Vrhovni sud Vojvodine ga je potom potvrdio. Ove sudske odluke, na žalost, nisam imao na raspolaganju.

Posle učestalih zahteva da se Milisav Živanović pusti na slobodu, skupština SAP Vojvodine saopštila je 7. maja 1981. godine nnjegovom bratu Radisavu sledeće: «Ponovo vam ukazujemo da je sud od medicinske ustanove izvešten da se još nisu stekli uslovi za podnošenje predloga da se obustavi dalje izvršenje mere bezbednosti vašem bratu.»

Tako je zbog izlaganja poruzi Pante Marine, Nikole Minčeva i Kire Gligorova Milisav Živanović već 9 godina u zatvorskoj bolnici bez velike nade da će ikada izaći na slobodu.

Radomir Veljković

RADOMIR VELJKOVIĆ, penzionisani potpukovnik JNA, rođen 25. 1. 1926. godine u selu Gare kod Kruševca, sadašnja adresa: Kaznenopopravni dom u Beogradu, Bonica, Neuoropsihijatrijsko odeljenje, Bačvanska 14.

Nalazi se u ovoj bolnici od 25. 7. 1973. godine na osnovu rešenja Okružnog suda u Sarajevu od 20. 3. 1973. godine, broj K-153/73 zbog toga što je napisao jedan oštar kritički tekst u formi optužnog predloga protiv pokojnog Predsednika J. B. Tita. Tokom suđenja proglašen je duševno bolesnim, pa mu je izrečena mera bezbednosti obaveznog smeštaja i lečenja i zatvorskoj psihijatrijskoj ustanovi bez vremenskog ograničenja. Okrivljeni i njegova porodica ne raspolažu ovim sudskim rešenjem.

Radomir Veljković je, inače, bio najbolji pitomac na Vojnoj akademiji, prvi u rangu, nosilac počasnog zvanja «Titov pitomac». Kao sedamnaestogodišnjak od 1943. učestovao je u narodno-oslobodilačkoj borbi. NJegov brat, koji se već godinama bezuspešno bori za njegovo oslobođenje, bio je borac od 1941. godine.

Postoje pouzdani dokazi da je do 1970. godine Radomir Venjković bio zdrav. To su:

1. Uverenje Kliničke bolnice u Sarajevu br. 6344 od 19. 12. 1967. godine u kojem je za R. Veljkovića izveden tzaključak: sine morbo neuropsyhiatrico.

2. Neuropsihijatrijska klinika medicinskog fakulteta u Beogradu izdala je R. Veljkoviću 24. 1. 1968. uverenje sa dijagnozom: sine morbo neuropsyhiatrico.

3. Neuropsihijatrijska ambulanta Doma zdravlja «Omer Maslić» u Novom Sarajevu izdala je R. Veljkoviću 8. 2. 1968. uverenje da je sa neurupsihijatrijskog stanovišta sposoban za rad i utvrdila gijagnozu: sine morbo neuropsyhiatrico.

4. Medicinski centar Zenica pod br. 124 od 4. 8. 1970. godine izričito je potvrdio da Radomir Veljković nema obolenja iz domena psihijatrije.

Prilikom izricanja sudske odluke od 20.3. 1973. godine Radomir Veljković je proglašen duševno bolesnim i opasnim po okolinu, pa je kao takav smešten u zatvorsku bolnicu u Beogradu u kojoj se nalazi već 12 godina.

Đorđe Simičić

ĐORĐE SIMIČIĆ, rodšen u selu Trnovu 1. 5. 1935. godine, sadašnja adresa: Kaznenopopravni dom u Beogradu, Bonica, Neuoropsihijatrijsko odeljenje, Bačvanska 14.

1. juna 1977. godine Okružni sud u Novom Sadu doneo je rešenje br. K – 63/77 kojim je Simičić Đorđu izrekao meru bezbednosti upućivanja u zavod radi čuvanja i lečenja.

«jer je u vremenu od početka 1977. godine do 17. marta 1977. godine u Loku i Titelu napisao i rasturao oko 20 komada letaka u kojima je zlonamerno i neistinito prikazivao društveno_političke prilike u zemmlji i podsticao na svrgavanje predstavničkih tela i njihovih političko-izvršnih organa, izražavajući doslovce svoju misao i nameru sledećim rečima i parolama: (navodi se sadržina letka u kojem se na krajnje smušen i rogobatan način sa jezički neispravnim rečenicama govori o Titu, Titovom društvu itd.),

a koje radnje predstavljaju krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118 stav 1. KZ...

Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka kliničke bolnice u N. Sadu i veštaka dr. Božidara Savića, sud je ustanovio da je okrivljeni delo izvršio u neuračunljivom stanju, da je u pitanju duševno obolela osoba, opasna za svoju okolinu, te da je istu potrebno uputiti u Zavod radi čuvanja i lečenja.

U predlogu Okružnog javnog tužilaštva za izricanje mere bezbednosti br. Kt. 42/77 od 09. juna 1977. godine navodi se sledeće:

«iz nalaza veštaka, lekara-specijalista za neurologiju i psihijatriju dr Savić Božidara i profesora dr Karapandzija Borislava, između ostalog se ustanovljava, da u sadržajima mišljenja orivljenog postoje sumanutosti, da se kod orivljenog ispoljavaju sumanute ideje proganjanja od strane vlasti, države i vlade i da ta sumanutost proganjanja u odnosu na vlast i državu datira od pre četiri godi...

Polazeći od navedenog nalaza i mišljenja veštaka, s obzirom na način života okrivljenog, da je sam i bez porodice, da ispoljava sumanute ideje proganjanja od strane vlasti, prirode počinjenog dela, jer pisanje i rasturanje letaka sa neprijateljskimom sadržinom izazivalo je i izaziva uznemirenje u javnosti, smatramo, da je okrivljeni opasan po društvo i za svoju okolinu, te da su time ispunjeni zakonski uslovi iz čl. 454 stav 1. ZKP u vezi čl. 61. st. 1 KZ, da se prema njemu izrekne predložena mera bezbednosti upućivanja u Zavod za duševno bolesna lica ili drugi zavod za čuvanje i lečenje.

Zbog ovako utvrđenog krivičnog dela neprijateljske propagande Đorđe Simičić je već 8 godina lišen slobode u zatvorskoj bolnici za umobolne.

Dušan Ćetković

DUŠAN ĆETKOVIĆ, rođen . 8. 1927. godine u Nikšiću, sa stanom u Beogradu, Gospodar Jovanova 14.

1. aprila 1978. godine Okružni sud u Beogradu doneo je rešenje K br. 833/76 kojim mu je stavio na teret sledeće radnje:

«Od druge polovine 1973. godine do maja meseca 1976. godine u Beogradu pozivao na nasilnu i protivustavnu promenu državog uređenja, svrgavanje predstavničkih tela i njenih organa , razbijanje bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije, zlonamerno i neistinito prikazivao društveno-političke prilike u našoj zemlji, izlagao poruzi Socijalističku Republiku Jugoslaviju, njenu zastavu, grb, najviše organe vlasti i vređao čast i ugled šefa strane države i njihove diplomatske predstavnika, na taj način što je pisao pamflete i umnožavao na pisaćoj mašini i predavao ih ambasadama i konzularnim predstavnicima stranih zemalja u Beogradu i to: ambasadi ČSSR, Ambasadi Alžira, Iraka i Gvineje, zatim NR Kine, putem ubacivalja u poštanske sanducice, a u kojima je, pored ostalot, tvrdio,

da u Jugoslaviji narod nema pravo ni onoliko koliko je to imao u bivšoj Jugoslaviji, kada je javno mogao da postavlja pitanja kraljevske liste liste i apanaže dok «sinovi naroda» ne smeju sada pitati «proleterskog vođu» ni kako mu je pravo ime, tvrdio da je ova zemlja gora od svake tvorevine Hitlerove, da je ona donela najviše štete i najviše zločina čitavom svetu, da u Jugoslaviji nema zakona i da zakoni ne predstavljaju ništa, da su najviši predstavnici SFRJ gori od svakog esesovca i da oni čine međunarodni zločin...,

U krivom svetlu prikazivao lik Predstavnika SFRJ, vezujući za njegovu ličnost vršenje zločina.

Delujući u pravcu razbijanja bratstva i jedinstva naših naroda pisao da Slovence treba iseliti u Sibir u led, kao i sve Jevreje sa decom,

Pozivajući na nasilnu i protivustavnu promenu, navodio za Predsednika SFRJ «da on mora ići na sud pred narodom da kaže i ispriča sve, a da ostali predstavnici SFRJ i državni rukovidioci budu kažnjeni smrću, tvrdio da su najviši predstavnici SFRJ zločinci i da će jednim zamahom pobiti sve zločince...»

Izlažući poruzi Predsednika SFRJ nazivao ga «najvećim zločincom sveta», a ostale najviše rukovodioce državnih organa «prevejanim kriminalcima i ubicama»

Čime je izvršio krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118. st. 1 i krivično delo povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika iz čl. 174. KZ.

Pa se na osnovu čl. 63 KZ SFRJ

IZRIČE MERA BEZBEDNOSTI OBAVEZNOG PSIHIJATRIJSKOG LEČENJA I ČUVANJA U ZDRAVSTVENOJ USTANOVI.»

«pošto je iz navedenih tekstova i držanja optuženog tokom postupka stvorena sumnja da optuženi nije uračunljiv, to je isti podvrgnut psihijatrijskom pregledu od strane sudskog veštaka dr. Hristivoja Brašića, koji je u svom pismenom nalazu i mišljenju i iskazu na glavnom pretresu tvrdio da, optuženi boluje od hronične psihoze paranoidnog tipa, što je kod Ćetkovića iskučivalo sposobnost da shvati značaj radnji koje čini i da upravlja svojim postupcima u vreme izvršenja dela. Osim toga, veštak Brašić na glavnom pretresu dalje smatra da postoji opasnost da opt. Ćetković i nadalje vrši usled konstatovanog duševnog obolenja ista ili slična krivična dela zbog čega je mišljenja da je u ovom slučaju neophodno bolničko lečenje. Ovakav nalaz veštaka dr. Brašića sud je u svemu prihvatio kao logičan i argumentovan. Naime, iz samim tekstova, koji su bili predmet ocena ovog suda, a za koje je nesumnjivo utvrđeno da ih je pisao Ćetković kao i na osnovu usmenog obrazloženja koje je dao na pretresu opisujući svoje «kritičke stavove» prema postojećem društveno-političkom uređenju ove zemlje, sud nalazi da se radi o duševno poremećenoj ličnosti koja je opasna za okolinu, a pošto bi Ćetković u uslovima slobodnog kretanja najverovatnije nastavio sa vršenjem ovakvih i sličnih krivičnih dela. Pri tom je sud imao u vidu prvenstveno činjenicu da Ćetković na glavnom pretresu tvrdi da političke poruke prima od «Ejupa» preko tranografa identifikujući Ejupa u ličnosti Aleksandra Baranova, navodno potpukovnika Sovjetskog Saveza i njegovog istomišnjenika, koji po kazivanju optuženog poseduje jonsku sposobnost vladanja svojom materijom i koji preko obične gramofinske ploče povremeno šalje te poruke. Ako se, osim toga, ima u vidu da optuženi na glavnom ptretresu izjavljuje da on kao politički ptogivnik postojećeg društveno-političkog sistema u Jugoslaviji oseća potrebu da i nadalje pismenom reči nastavi borbu protiv ovakvog sistema, onda je sasvim logičan zaključak veštaka Brašića da je optuženi duševni bolesnik i da postoji opasnost i činjenica da je optuženi u toku ovog postupka, a po ukidanju pritvorske mere nastavio sa pisanjem tekstova slične sadržine i njihoveo dostavljanje stranim predstavništvima.

Sa svih ovih razloga sud je našao da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za izricanje mere bezbednosti obaveznog prisihajtrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi iz člana 63 KZ SFRJ, zbog čega je istu i primenio prema optuženom.

Dušan Ćetković je zbog ovakvog dela .................... U zatvorskoj bolnici za umobolne od 24. 4. 1978. godine.....

Bajram Ajeti

BAJRAM AJETI, rođen...godine. iz Podujeva, Narodnog fronta br. 13, a sada se nalazi u Kaznenopopravnom domu u Beogradu, Bolnica, Neuropsihijatrijsko odeljenje, Bačvanska 14.

Prema Tanjugovom saopštenju objavljenom u Politici od 20. 6. 1984. godine Bajram Ajeti je osuđen kao pripadnik neprijateljske grupe pod nazivom «Grupa marksista-lenjinista Kosova». Tom prilikom mu je izrečena mera bezbednosti lečenja u neuropsihijatrijskoj bolnici zatvorenog tipa na neograničeno vreme, pošto je utvrđeno da boluje od paranoidne šizofrenije.

VERBALNI DELIKT I SUDSKA PSIHIJATRIJA

I deo: Krivični postupak

Autor: Tomislav Krsmanović

Zahvaljujući svedočenjima bivših zatočenika i naporima sve brojnijih pojedinaca i grupa koji se naročito od 1980-ih godina sve uspešnije zalažu za implementaciju demokratskih načela i ljudskih prava u Jugoslaviji, u javnosti se saznalo za veći broj osoba koje su zbog izražavanja svojih mišljenja bile smeštene po kazni umesto u zatvor u psihijatrijske bolnice gde su ostajale obnično više godina.

Amnesty international je izvestan broj od njih adaptirala kao «zatvorenika savesti», naveo bih one najpoznatije: Vladimir MARKOVIĆ (1952), slobodni novinar bez zaposlenja iz Beograda, Vukasovićeva 21, kome je rešenjem Drugog opštinskog suda iz Beograda broj K. B. 1901/78 od 23. 2. 1979. godine stavljeno na teret da je izvršio krivično delo širenja lažnih vesti iz čl. 218 Krivičnog zakonika SR Srbije (što je uzeo intervju od dr. F. Tuđmana sa neprijateljskom sadržinom i dalje je umnožavao). U istrazi je bio poslat na psihijatrijsko posmatranje od strane psihijatara Kazneno – popravnog doma – bolnice, Neuropsihijatrijsko odeljenje (KP Dom -bolnica) u Beogradu, Bačvanska 14, poznata u javnosti kao Psihijatrijska bolnica Centralnog zatvora u Beogradu , koji su utvrdili da je on počinio inkriminisana dela u stanju duševne neuračunljivosti, pa mu je stoga izrečena psihijatrijska mera bezbednosti iz člana 63. Krivičnog zakonika SFRJ (KZ SFRJ) obaveznog čuvanja i lečenja u zatvorenoj psihijatrijskoj ustanovi neograničenog vremenatrajanja, do izlečenja. Rečeno je u nalazu da je svojim rečima opasan po okolinu (društvo). Proveo je u navedenoj ustanovi od 23. maja 1979. godine do 02. aprila 1983. godine;

Milisav ŽIVANOVIĆ (1911) penzioner iz Pančeva, sadašnja adresa 4. jula 34, Zrenjanin, kome je 3. 10. 1976. godine Rešenjem Okružnog suda u Pančevu broj K. B. 88/76 stavljeno na teret krivično delo povreda ugleda države i njenih organa iz čl. 174 KZ (žalio se na nezakonitu konfiskaciju porodične kuce njegove supruge od stranesaveznog javnog tužioca P. Marine i drugih funkcionera iz Skoplja). Prethodno je bio poslat na neuropsihijatrijsku ekspertizu u Psihijatrijsku bolnicu «Vršac», gde je proglašen neuračunljivim duševnim bolesnikom nesposobnim da shvati značaj svojih dela i na osnovu čl. 63 KZ SFRJ mu je izrečena pomenuta psihijatrijska mera bezbednosti. Boravio je po tom osnovu u beogradskoj zatvorskoj psihijatrijskoj bolnici od osude do juna 1986. godine;

Radomir VELJKOVIĆ (1926) penzionisani potpukovnik JNA iz okoline Kruševca, sadašnja adresa: Hasana Brkića 48, Sarajevo, kome je 20. 3. 1973. godine Rešenjem Okružnog suda u Sarajevu broj K. B. 153/73 stavljeno na teret krivično delo neprijateljska propaganda i povreda ugleda države i njenih organa (zato što je napisao kritički tekst u formi ooptužnog predloga protiv Josipa Broza Tita). Iako poseduje više psihijatrijskih nalaza izdatih od eminentnih jugoslovenskih psihijatrijskih ustanova iz toga vremena koja svedoče da je psihički potpuno zdrav, on je od strane lekara beogradske zatvorske bonice bio ocenjen kao duševno neuračunljiva osoba nesvesna odgovornosti za počinjena dela i kao takvom mu je izrečena psihijatrijska mera bezbednosti iz čl. 63 KZ SFRJ, kao osobi koja je svojim...... opasna po društvo, i da je to prouzrokovane bolešću , te ga šalju...........neodređeno vreme na čuvanje i lečenje u bolnici gde je boravio od ..... 1973. do 17. 4. 1988. godine;

Đorđe SIMIČIĆ (1935), radnik iz Loka kod ..... , sadašnja adresa : KP Dom - bolnica, Neuropsihijatrijsko odeljenje ............ u Beogradu gde je smešten rešenjem Okružnog suda u .................. BR. K. B. 63/77. i njemu je bilo stavljeno na teret krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118 KZ SFRJ zato što je u Loku.... rasturao jedan letak sa neprijateljskom sadržinom. Prethodne psihijatrijske ekspertize na Psihijatrijskoj klinici Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, gde su psihijatri zaključili da je..... učinio u stanju duševne neuračunljivosti, da je ne...... svojim .........postupcima , pa kko je to delo opasno po drupštvo, koje čini usled bolesti, primenjen je i nad njim član 63. KZ SFRJ i poslat na čuvanje i lečenje u zatvorenoj psihijtrijskoj bolnici da bi se izlečenjem odstranila navedena bolest, koja je uzročnik kršenja zkona od strane njega;

Vijekoslav NAGLIĆ (1949) iz Vinkovaca, Hrvatska, bivši radnik koji je pre smeštaja u bolnicu živeo sa roditeljima u Švedskoj, sadašnja adresa; Psihijatrijska bonica «Dr. Ivan Barbet», Popovača, kod Zagreba, Sudski odjel, kome je od vojnih vlasti bilo stavljeno na teret delo neprijaterske propagande počinjene za vreme služenja vojnog roka, u istrazi je bio ispitan od vojnih psihijatara iz Sarajeva koji su kazali da je delo učinio u stanju duševnog rastrojstva, rešenjem Vojnog suda u Sarajevu od 18 6. 1975. godine bilo mu je stavljeno na teret pomenuto verbalno nenasilo delo, ali kao navodno neuračunljivoj osobi mu je po čl. 63. KZ SFRJ izrečena psihijatrijska mera bezbednosti, čuvanja i lečenja i od osude do septembra 1985. godine je boravio u beograrskoj bolnici , a zatim je smešten u gore navedenu blnicu;

Vladimir PERIŠIĆ (1950) bivši nezavršeni gimnazijalac i radnik iz Šibenika, Dalmacija, sadašnja adresa: Vlade Perana 3, Šibenik, kome je rešenjem Okružnog suda u Šibeniku broj K:19/82 od 14. 10. 1982. godine bilo stavljeno na teret krivično delo neprijateljske propagande i povreda ugleda države i njenih organa ali je prethodno bio proglašen od ekupe psihijatara zagrebačke zatvorske psihijatrijske bolnice na čelu sa dr. I. Kušljandićem, koji su izjavili da je prekršaj učinio u stanju duševne neuračunljivosti, da je kao takav opasan po društvo pa mora da se leči da bi se ta opasnost oklonila, pa mu je izrečena na osnovu člana 63. KZ SFRJ psihijatrijska mera bezbednosti kao i navedeim osobama, p je do 1984. godine boravio u zagrebačkoj zatvorskoj bolnici, a od tada do avgusta 1988. godine u bolnici u Popovači;

Dušan ĆETKOVIĆ (1926) bivši funkcioner iz Beograda, sadašnj adresa : Gospodar Jovanova 26, kome je rešenjem Okružnog suda u Beogradu br. K. B. 833/78 od 24. 4. 1979. godine stavljeno na teret krivično delo neprijateljske propagande i povrede ugleda države i njenih organa u sličnim okolnostima je bila izrečena psihijatrijska mera bezbednosti iz čl. 63. KZ SFRJ i boravio je u beogradskoj zatvorskoj bolnici do 1984. godine;

Ive MALEŠ (1943) iz Blata na ostrvu Mljet kod Dubrovnika, kome je rešenjem Okružnog suda u Dubrovniku 14 Su-122/81 bilo stavljeno na teret delo neprijateljske propagande (napisao tekst političke sadržine i zalepio ga na zidu svoje kuće) pa mu je kao i ostalim pomenutim osobama izrečena mera bezbednosti iz čl. 63 KZ SFRJ, te boravi na Sudskim odeljenju Psihijatrijske bolnice na otoku Ugljan od februara 1981. godine.

Ovom prilikom ne želim da ističem druge osobe, ali ukazujem da nam je poznato još prilično sličnih slučajeva.

Konfiniranje u psihijatrijske bolnice verbalnih počinitelja za koje se kaze da su delit učinili u stanju duševne neuračunljivosti se obavlja po čl. 63. KZ SFRJ koji glasi:

1. «Učiniocu koji je delo učinio u stanju neuračunljivosti ili smanjene uračunljivosti, sud će izreći meru obaveznopsihijatrijsko lepenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi, ako utvrdi da je opasan po okolinu i da je radi otklanjanja ove opasnosti potrebno njegovo lečenje i čuvanje u takvoj ustanovi».

Prema profesoru krivičnog prava sa Pravnog fakulteta iz Beograda, dr. D. Atanackoviću, sud može izreći ovu meru samo ako utvrdi da je učinilac krivičnog dela opasan po okolinu da je, radi otklanjanja ove opasnosti, potrebno ga uputiti na psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi. Zbog toga što ova mera nije vezana za krivicu učinioca, već za potrebu njegovog lečenja i čuvanja, njeno trajenje se unapred ne određuje, tako da se ona sprovodi sve dotle dok osoba ne ozdravi i tako se otkloni iopasnost da učinilac ubuduće vrši krivično delo. U tom smislu zakon propisuje da će sud ovu meru obustaviti kada utvrdi da je prestala potreba za lečenjem i čuvanjem učinioca u zdravstvenoj ustanovi « (list «NON» od 15. 5. 1988.)

Ključni pojam u čijem tumašenju u primeni na date slučajeve dolazi do velikih zloupotreba sa kobnim posledicama je pojam opasnosti po okolinu. Prema dr. K. Čavoškom, naučnom savetniku Instituta društvenih nauka iz Beograda (videti njegov tekst «Preliminarni izveštaj o zloupotrebi psihijatrije u političke svrhe» od 15. 2. 1985. godine učućen Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja iz Beograda u kome ima 19. članova, od toga 12. članova Srpske akademije nauka iz Beograda, a povodom dokumentacije u vezi 40 sličnih slučajeva, koju sam mu prosledio)» na osnovu stilizacije i jeičnog značaja ove zakonske odredbe, mislim da se ova opasnost isključivo odnosi na neposrednu fizičku opasnost po okolinu (ubistvo, telesna povreda, silovanje, paljevina, itd). Kako ječ i misao, čak i u ustima duševno obolele osobe ne mogu biti nikakva opasnost ni za ljude, ni za imovinu, sasvim je očigledno da počinitelji verbalnih delikata nezavisno od toga kavom su stanju duševnog dravlja, uopšte ne mogu biti opasni po okolinu, ljude ili materijalna dobra».

Na osnovu moga bogatog iskustva od skoro dvadeset godina iz ove oblasti i poznavanja većeg broja slučajeva, poznato mi je da je ređe da se u sudskim rešenjima ovakvim počiniteljima navodi da su opasni usled svojih reči u fizičkom smislu (mda ima slučajeva gde se pokušava učiniocu prebaciti na teret i takva mogućnost ili pak agresivno ponašanje bez da je to dokazano), obično se kaze «opasan po okolinu» bez da je precizirano o kakvoj se opasosti radi. Ili se, pak, tvrdi da je počinitelj «društveno opasan» svojim rečina, pisanim tekstovima.

To je omogućeno nedovoljno preciznim zakonom u vezi pojma «opasnost po okolinu». U Komentaru Krivičnog zakona SFRJ od 1983. godine (koji je još na znazi ) stoji: «sadržaj opasnosti po okolinu je verovatnoća da će počinilac ponoviti krivično delo bilo koje vrste zbog duševne neuračunljivosti. U ogromnoj većini civilizovanih zemalja pod pojmom «opasnost po okolinu» se misli na fizičku opasnost. Ovakva široka definicija pojma omogućava da se pod podvedu i nenasilni verbalni delikti i otvara mogućnosti zloupotrebama o kojima govorimo ovde.

Mi smo u našoj dugogodišnjoj borbi ukazivali na neuračunljiva osoba nema dovoljnu lucidnost da bi mogla počiniti ddelict d'opinion. To tvrdi i dr. K. Čavoški: «daleko je od zdrave pameti i pomisliti da reč u ustima duševno neuračunljive osobe može da ugrozi nečiji ugled, pogotovu države, jer takva osoba ne poseduje dovoljnu lucidnost za to, ne samo psihijatri nege i običan čovek sa ulice prepoznaje o čemu se radi i reči takve osobe ne uzima ozbiljno».

Ali, pošto sudski organi u njihovim rešenjima tvrde u isto vreme da je učinilac počinio ddelict d'opinion , onda oni sami priznaju da je bio u stanju da to uradi. Ali zatim, tvrde da je dokazano da je duševno neuračunljiv a što je nelogično i kontraindikacija.

Već poodavno s' obzirom na ovakve nedoslednosti i korišćenje psihijatrijskih veštačenja nad osobama za koje se sumnja da su duševni bolesnici samo zato što se nisu složili sa zvaničnim stavovima, kako je u međuvremenu javnost saznala za veliki broj ovakvih slučajeva, sa različitih strana stižu optužbe da se psihijatrijska veštačenja zloupotrebljavaju da se umesto vremenske kazne počinilac uputi u ludnicu i da se psihijatrijske bolnice u Jugoslaviji mogu koristiti za izolaciju političkih prestupnika.

U ovome smislu se zalagao i Odbor za zaštitu čoveka i njegove okoline Udruženja književnika Srbije koji je svojim dopisom državnim organima od 15. 4. 1987. godine zahtevao da se član 63 KZ SFRJ izmeni da bi se onemogućile ovakve zloupotrebe, a koje su prema ovome Odboru vrlo česte. Dok Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja iz Beograda svojom peticijom državnim organima od 6. 1. 1986. godine zahteva, takođe, izmenu ovoga čl. 63. i «da se onemogući da bilo ko bude smešten u ludnicu zbog onoga što misli i govori «. Značajan doprinos rasvetljavanju ove materije su dali i osiječki advokat Vladimir Šeks i poznati borac za ljudska prava iz Zagreba Dobrosalav PARAGA, koji u svome tekstu u listu «Mladina» br. 40/od 20. novembra 1987. godine predočava da je neophodno prema zakonu da bi se mogao počiniti delikt mišljenja direktan umišljaj od strane počinitelja, a što zahteva postojanje svesti o posledicama inkriminisane radnje, a za što bolesna psiha nije sposobna « (videti član 133 KZ SFRJ).

Ovakvi slučajevi i neprecizni zakoni koji to omogućavaju su dokaz da se jugoslovensko zakonodavstvo može koristiti u određenim slučajevima, koji su, prema navedenim izvorima česti, tako da učinioce nasilno smeštaju u psihijatrijske bolnice samo zato što su iskoristili svoje ljudsko pravo izražavanja svojih mišljenja o stanju u domovini i to na jedan nenasilan način.

Da navedem i to da sa rastučom plimom demokratskih zahteva u jugoslovenskom društvu je poslato veći broj peticija državnim organima u kojima se zahteva izmena čl. 63. KZ SFRJ i privlači pažnja na zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe, npr. Preko sto uglednih jugoslovenskih intelektualaca se obratilo 4. 4. 1986. godine Zakonodavnom odboru Skupštine SFRJ sa jednim takvim zahtevom. O ovome je pisala u više navrata poslednjih godina jugoslovenska štampa. Sve veći broj uglednih naučnika iz zemlje, čak i iz državnog i partijskog aparata diže svoj glas protiv neadekvatnog korišćenja psihijatrije u ovoj zemlji. Dr. Zvonimir ŠEPAROVIĆ, profesor Pravnog fakulteta iz Zagreba i predsednik Svetskog viktimološkog društva je izjavio da je ovakve zloupotrebe psihijatrije omogućio zakon i da je pogažen princip medicine koja treba da leči, a ne da škodi, ova kazna pošto znači socijalnu smrt, ravna je i samoj smrtnoj kazni». (list «NON» od 15. 5. 1988. godine). Sada se i od strane zvaničnika priznaje da ima takvih slučajeva i o omogućnosti da se izmeni član 63. KZ SFRJ.

Na kraju da istaknem i to da se sada u jugoslovenskom društvu sprovode debate da se eliminiše verbalni delikt iz zakona kao necivilizacijski. Ovo utoliko pre važi kada se radi o počiniocima za koje se kaže da su duševno neuračunljivi.

Pošto sam pokušavao da objasnim pojam «opasnost po okolinu» iz čl. 63 KZ SFRJ, sada bih hteo da kažem o jednom drugom suštinskom sadržaju ove zakonske odredbe. To je njegova medicinska indikacija., kaže se da je počinitelj učinio verbalni delikt jer je bolestan, te otuda njegova društvena opasnost potiče od duševne bolesti, pa ga po ovome članu šalju u zatvorenu bolničku ustanovu na čuvanje (da se onemogući da dalje čini prekršaje zakona) i na lečenje da se ozdravljenjem eliminiše bolesno stanje koje ga nagoni da čini prekršaje zakona opasne po društvo. Kada bude ozdravio i prestane njegova opasnost po okolinu, potreba za lečenjem, biće otpušten.

Prema mojim saznanjima ovakvi prekršitelji često idu u zatvorske bolnice, ali nije retko da ih smeštaju i u sudska odeljenja civilnih bolnica. Ja bih ovde naročito hteo da se zaustavim na stanju u zatvorskim psihijatrijskim bolnicama u Jugoslaviji. Ove zatvorske ustanove se nalaze pod starateljstvom Saveznog sekretarijata za pravosuđe i opštu upravu, a ne zdravstva, lekari su funkcioneri pravosuđa, funkcionisanje ovih bolnica je regulisano Zakonom o izvršavanju krivičnih sankcija (ZIKS-om). Režim života i tretman pacijenata je u mnogo čemu sličan onome u zatvorima. O ovim bolnicama se počelo govoriti u javnosti tek od 1980-ih godina, kada je stavljeno na dnevni red pitanje položaja psihijatrije u društvu (a o čemu je trebalo progovoriti mnogo ranije, jer takve zloupotrebe su stare koliko i ovo društvo(. U pomenutom tekstu u listu «NON» od 15. 5. 1988. godine dr. Jože Lekarj, ugledni psihijatar i profesor Medicinskog fakulteta iz LJubljane kaže «postojanje zatvorskih bolnica u Beogradu i Zagrebu (verovatno ih ima još i u nekim drugim mestima, ali u društvu gde je princip javnosti još uvek vrlo malo zastupljen o tome se nedovoljno zna), nije u skladu sa medicinskom etikom i demokratskim načelima, lekari su službenici pravosuđa umesto zdravstva.

Hteo bih da uzgred kažem nekoliko reči o istorijatu borbe protiv zle upotrebe psihijatrije u političke vrhe u Jugoslaviji. Dana 30. 4. 1981. godine je u Beogradu pokrenut prvi jugoslovenski odbor za zaštitu ljudskih prava, a protiv zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe, koji se zvao Akcija protiv zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe, u kome je bio ugledni beograrski psihijatar , bivši profesor Medicinskog fakulteta iz Beograda, dr. Veselin SAVIĆ, pored mene, pesnika D. Ignjatijevića, pravnika G. Bakića, filologa I. Prekajskog, kasnije su nam pružili podršku i D. Paraga i veliki broj građana i odbora iz Beograda i drugih gradova. AKCIJA je decembra 1986. godine prerasla u Komitet za zaštitu ljudskih prava, koji je proširio delatnosti i na druga područja, a na dan 29. 11. 1988. godine je pokrenut Odbor protiv specijalnih psihijatrijskih bolnica (zatvorskih) «Anatolij Korjagin» koji uz pomoć nas animira D. Paraga. Veliki doprinos u ovome smislu je dao i ODBOR ZA ODBRANU SLOBODE MISLI I IZRAŽAVANJA iz Beograda, kao i veliki broj građana koji su se obraćali po ovome pitanju državnim organima. Tako se oko 80 jugoslovenskih intelektualaca 24. 3. 1986. godine, zajedno sa srodnicima utamničenih verbalnih prestupnika u beogradskoj zatvorskoj psihijatrijskoj bolnici, obratilo Sekretarijatu za pravosuđe Srbije (pod čijom nadležnošu je ova ustanova) predočavajući nevovoljnu zagrejanost porostorija i u pravom smislu smrzavanja u zimskim mesecima pacijenata ove ustanove. Nismo dobili nikakav odgovor, situacije do današnjeg dana nimalo nije poboljšana. Naš Komitet za zaštitu ljudskih prava se u više navrata obraćao nadležnim državnim organima u vezi teških uslova života i medicinskog tretmama koji je ispod svih medicinskih normi i standarda u beogradskoj i zagrebačkoj bolnici: 17. marta 1987. godine, i tri peticije od 29. 8. 1988. godine, dostavljen je i jedan detaljan raport o stanju u beogradskoj zatvorskohj bolnici na osnovu svedočenja velikog broja bivših zatočenika i njihovih srodnika. Iako se beogradska zatvorska psihijatrijska bolnica nalazi na 20 minuta od centra grada, zgrada administracije i sedišta Srpske akademije nauka i Udruženja književnika Srbije, ta bolnica je još uvek udaljena od uvida javnosti, ništa se ne menja.

Prema pouzdanim informacijama «zatvorenika savesti» AI koji su tamo bili neki i po 15 godina, čak je o tome pisala i revijalna štampa, u njima je ne samo zimi nesnosno hladno, nego su i prenatrpane, bez dovoljnih sanitarija, dalje se ističe jednolična ishrana, loša odeća i obuća, bolesnici obavezni da rade i kuluče, medinska nega i zaštita ne ispunjava ni minimum medicinskih propisanih standarda. Oni ukazuju naročito na težak položak verbalnih i drugih političkih prestupnika koji su izmešani sa psihopatama i neuračunljivim ubicama koje protiv njih potstiču nesavesni službenici, onemogućavani su da se bave stručnim intelektualnim radom i da vrše religiozne obrade, prave im se teškoće u kontaktima sa porodicama i punomoćnicima, izoliraju ih u odnosu na druge bolesnike, ucenjuju ih i izlažu psihološkim pritiscima. Nisu retke žalbe na neindicirane aplikacije medikamenata i injekcija ili elektro šokova (u zagrebačkoj bolnici). Tako da se za njih boravak u bolnici , prema ovim izvorima, pretvara u suroveo nasilje i odmazde.

U saopštenju Odbora protiv specijalnih psihijatrijskih bolnica «Anatolij Kerjagin» od 29. 11. 1988. godine se ističe da su u SSS-u ovakve bolnice izuzete ispod starateljstva pravosuđa i date u nadležnost zdravstvu, a da to još nije slučaj u Jugoslaviji.

Naročitu pažnju zaslužuje to da se u svim bolnicama primenjuju vrlo slične disciplinske i kaznene mere i sredstva prinude, kao i u zatvorima. Pomenuti V. Marković je proturio iz ove beogradske ustanove 1981. godine pismo emigrantskom listu, zbog čega mu je za više meseci bio produžen boravak. Da li je pismo emigrantskom listu medicinska ili politička indikacija? Mile GVOJIĆ, verbalni prestupnik je za vreme posete doturio srodnicima pismo u kome se žalio na zloupotrebe sa političkim krivcima koje je bilo uhvaćeno od straže, on odmah odveden sa posete, njegova soba ispražnjena, on vezan lancima za krevet, pretučen od grupe milicionera palicama, nogama, letvama, zatim bačen na duže vreme u samicu, odakle je izašao posle dužeg vremena i oboleo. Da li je jedno ovakvo pismo politička ili medicinska indikacija? Prema svedočenjima D. Parage Vladimir Perišić «zatvorenik savesti» AI je kad god bi tražio Bibliju u zagrebačkoj bolnici, ili svećenika, bio tučen od stražara Acana i slat na elektro-šokove.

Neprihvatljivo je sa zakonske tačke gledišta i suprotno medicinskoj etici tretirati na sličan način zatvorenika i navodno bolesnika, zatvorenicima se izražava prekor, dok bolesnike treba lečiti.

Prema našim pouzdanim informacijama u ovim ustanovama nije moguće lečenje, većina izlazi organski ruinirana i obolela u gorem stanju nego kada je ušla.

Ovim želim da ukažem da se medicinska indikacija iz čl. 63. KZ SFRJ u ovakvim ustanovama ne može ostvariti Postojnje ovakvih ustanova stvara širok prostor za razne i brojne zloupotrebe, pa je zato da bi se to predupredilo, potrebno ih izuzeti iz nadležnosti pravosuđa i staviti pod nadzor zdravstva, a sve sadašnje pacijente ovih ustanova zaštiti i preduzeti odmah mere da se otuda otpuste.

Želim ovoga puta da istaknem da do sličnih, po mome poznavanju i češćih zloupotreba, dolazi sa članom 65 KZ SFRJ, koji reguliše nasilnu hospitalizaciju onih koji su počinili krivično delo pod dejstvom alkohola, jednostavno se kaže da je osoba vređala državu, Tita, itd. Jer je bila pijana (To je olakšano time jer je u Jugoslaviji visoka brojka alkoholičara, a pogotovu onih koji vole kaljicu malo više). Veliki je broj žalbi da su pojedine osobe bile smeštene u psihijatrijske bolnice po članu 63 KZ SFRJ uz lažnu optužbu za neko asocijalno ponašanje. Naročito je u javnosti postao poznat slučaj braće ŽIVKOVIĆ, svedoka Jehove iz podgorskog sela Oglađenovac kod Valjeva, koji su često hapšeni , premlaćivani, deca kidnapovana, zato, što «održavaju tajne verske sastanke», « čitaju Bibliju i versku literaturu», «vaspitavaju decu i supruge i nastranom verskom duhu», ali je to sve bilo vešto ukrivano navodnim otporom vlastima i asocijalnim ponašanjima i konfliktima sa okolinom. Poslednjih godina su ih držali duže u psihijatrijskim bolnicama kao potpuno neuračunljive bolesnike od paranoidne šizofrenije, a kada je javnost peticijama potpisivanim od velikog broja osoba optuživala vlasti za zloupotrebe psihijatrije, onda su ih namah smeštali u zatvore, sada se nalaze u valjevskom zatvoru osuđeni na vremenske kazne zatvora kao «potpuno psihički zdravi». (I običan čovek a ne samo psihijatar zna da neko danas ne može biti bolestan od paranoidne šizofrenije, a sutra potpuno zdrav).

Smatram, stoga, da član 63 KZ SFRJ koji je jedna široka i nedefinisana nedovoljno precizna zakonska formulacija, omogućava arbitrarne i subjektivne interpretacije koja dozvoljava da se pod ovaj zakon podvede bilo kakvo ponašanje za koje neko može u datom momentu naći da je necelishodno politički. Izgleda da je predlagač hteo da ovako formuliše ovaj zakon da bi se omogućilo da se pod njega podvedu i nenasilni i politički delikti i na taj način u psihijatrijsku bolnicu smeste i izoluju oni koji nisu po čudi ovog ili onog lokalnog arbitra.

Ovakvo stanje je suprotno Ustavu SFRJ, medicinskoj etici, međunarodnim obavezama Vlade SFRJ. Član 63. KZ SFRJ je izrazito nehuman pa i zbog toga ga treba menjati. (Sledi tekst o ovoj materiji II Deo: Građanski postupak).

VERBALNI DELIKT I SUDSKA PSIHIJATRIJA

II deo: Građanski vankazneni postupak

Autor: Tomislav Krsmanović

U prvom delu ovoga rada «KRIVIČNI POSTUPAK» analizorana je materija nasilne hospitalizacije počinioca verbalnih delikata koja se obavlja po članu 63 KZ SFRJ (tzv. čista psihijatrijska mera bezbednosti za one koji su delo počinili u stanju duševne neuračunljivosti) i čl. 65 KZ SFRJ (tzv. alkoholičarska i narkomanska psihijatrijska mera bezbednosti za one koji su krivična dela počinili u stanju duševnog oboljenja izazvanog zavisnošću od droga ili alkoholizma).

Ovoga puta bih hteo da saopštim moja saznanja o interniranjima u psihijatrijske bolnice učinitelja verbalnih delikata kojima to nije bilo stavljeno na teret kao krivično delo.

Ova oblast je regulisana paragrafima koji regulišu vankazneni postupak prisilne hospitalizacije psihočkih bolesnika.

Sa procesima demokratizacije u jugoslovenskom društvu koji su naročito bili aktivirani krizom koja se sve žešće manifestuje od 1980-ih godina saznalo se za veći broj građana koji su bili smešteni u psihijatrijske bolnice samo zato što su bili na nenasilan način izrazili njihova mišljenja ili zbog nekog drugog razloga političke prirode. AKCIJA ZA BORBU PROTIV ZLOUPOTREBE PSIHIJATRIJE U POLITIČKE SVRHE konstituisana 30. aprila 1981. godine , čiji sam i ja bio jedan od osnivača, je bila prvi jugoslovenski odbor osnovan za zaštitu građana žrtava političkih progona. Kao što joj je bilo u imenu upisano, bavila se pitanjima zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe. Pored zalaganja za veći broj onih koji su bili smešteni u psihijatrijske bolnice po članovima 63 i 65 KZ SFRJ, trudili smo se da priskočimo u pomoć i konfiniranim u psihijatrijske bolnice po Građanskom-vankaznenom postupku. Ilustracije radi navodim neke od njih.

Milica BOBIĆ (1950) nastavnica iz Beograda je 10. 9. 1984. godine smeštena ptotiv svoje volje u Psihijatrijsku bolnicu «Laza Lazarević» u Padinskoj Skeli kod Beograda, gde je ostala do 19. 11. 1984. godine. To joj je učinjeno zato što je na svom radnom mestu izrazila svoja verska ubeđenja na potpuno društveno prihvatljiv način. U otpusnoj listi ove bolnice broj 2897 stoji dijagnoza, naziv terapije koju je primala, kao razlog nasilne hospitalizacije se navodi «primljena na lečenje jer je bila upadljiva svojim ponašanjem na radnom mestu» (Izostala sa nastave na dan svoje krsne slave Svetog Jovana).

Milica TODOROVIĆ (1935.) profesorka jedne srednje škole u Čačku (sada kao i M. Bobić povučena iz nastave i radi na radnom mestu bibliotekarke) dakle van struke, je bila odvedena protiv svoje volje u Psihijatrijsku bolnicu «Dr. Dragiša Mišović» u Čačku na dan 19. 2. 1985. godine, gde je boravili do 18. 3. 1985 godine. Razlog nasilne hospitalizacije je bio njen razgovor sa profesorom fizičke kulture kojom prilikom je ona na vrlo lucidan i smiren način kritikovala reformu usmerenog obrazovanja i stanje u školstvu. U Otpusnoj listi iz ove bolnice br. 2377/85 je upisana dijagnoza, tvrdi se da je dovedena sanitetskim kolima kao hitan slučj zbog izazvanog sukoba na radnom mestu i ispoljavanja nemira, oseća se diskiminirana jer je premeštena na radno mesto van struke, bibliotekara, dominiraju ideje nepriznavanja stručnosti za latinski i paranoidne ideje proganjanja, smatra da je smeštena u bolnicu da joj se naškodi».

Vera BLJAJIĆ-KARAGIĆ (1926) invalidski penzioner iz Beograda je zbog izrazavanja njenih mišljenja (između ostaloga napisala je jedan tekst, knjigu, u kojoj razmatra materiju parapsihologije, i zalaže se za pluralistički politički siste) bila smeštena u Psihijatrijsku bolnicu «Laza lazarević» i «V. Vujić», Vešti progonitelji iz krila Službe državne bezbednosti su vešto iskonstruisali njen navodni sukob sa susedima i tako obmanuli psihijatre kod kojih su je doveli. Prvi put je bila internirana u P. B. «V. Vujić» od 5. 3. 1981. godine, u Otpusnoj listi P. Br. 5146/81 o 6. 5. 1981. godine stoji dijagnoza, primljena terapija. Drugi njen boravak u P. B. «L. Lazarević», od 29. 6. do 27. 9. 1985. godine, Otpusna lista sadrži slične podatke.

Dragiša MIJATOVIĆ (1939) LEKAR IZ Beograda je zbog žalbi na političke progone na svome radnom mestu i šire u društvu bio u dva navrata kidnapovan iz svoga stana od strane organa SUP_a i bolničkog osoblja koje su oni bili doveli. Prvi put je dveden u P. B. «L. Lazarević» 31. marta gde je boravio do 6. aprila 1978. godine, a drugi put je u istoj bolnici boravio na sličan način od 28. 8. do 4. 9. 1979. godine.

Zoran STANKOVIĆ (1940) , nastavnik iz Beograda se nalazi od 21. 4. 1989. godine u P. B. «L. Lazarević» u Padinskoj skeli kod Beograda zato što se žalio godinama na onemogućavanje zapošljavanja, stalni nadzor i uzmemiravanja tajne policije i njihove zloupotrebe.

Pavle POLJANSKI (1931.) inženjer koji je još 1965. godine dobio otkaz politički motivisan, od tada nigde ne može da nađe nikakvo zaposlenje, je bio zbog svojih žalbi na političke progone u šest navrata smeštan nasilno u psihijatrijske bolnice u Beogradu.

Domogoj PARAGA (1959), komercijalista iz Zagreba, brat poznatog borca za ljudska prava Dobroslava Parage, je u svojim mladalačkim danima bio nasilno smešten na više meseci u jednu zagrebačku psihijatrijsku bolnicu samo zato što je izrekao verbalnu uvredu na račun jednog državnog funkcionera (nije bio optužen za to).

Štampa je u više navrata pisala o sličnim prisilnim hospitalizacijama, da navedem samo slučajeve užičkog profesora R. GOJŠINE, doktora nauka iz Kobarida petera ZIMVE, inženjera iz Beograda. R. RADOJEVIĆA.

Nama je poznato, i za njih smo se zalagali, stotinak sličnih osoba koje su bile smeštene u psihijatrijske bonice po vankaznenoj zakonskoj proceduri.

Decembra 1986. godine nekoliko lica okupljenih oko akcije za borbu protiv zloupotrebe psihijatrije i medicine u političke svrhe je oformilo Komitet za zaštitu ljudskih prava. Ovaj Komitet se 15. 1. 1988. godine obratio jednom peticijom državnim organima i Udruženju psihijatara Jugoslavije sa predlogom da se izmeni Zakon o vanparničnom postupku SR Srbije, glava II «Zadržavanje u ustanovama lica koja nisu počinila nikakvo krivično delo nego što to zahteva njihovo stanje zdravlja. U ovoj peticiji smo tvrdili da su zloupotrebe po ovome zakonu daleko češće negoli po Krivičnom postupku, prezentirali nekoliko slučajeva i zkazali na puteve kako da se sprovedu reforme i promene zakona. Oktobra 1988. godine smo ovu peticiju prosledili Forumu za ljudska prava SSSRNJ iz Beograda. Ovaj Forum je 1988. godine publikovao jednu analizu ove materije koja je u mnogo čemu bila slična našim zaključcima.

Iako se o zloupotrebama psihijatrije u političke svrhe kod nas počinje govoriti tek od 1980-tih godina, ipak su se jugoslovenski psihijatri pristalice anti-psihijatrijskog talasa koji je nadolazio u svetu bavili na ovaj ili onaj način i položajem i stanjem sa naom psihijatrijom.

Uređenje izvanzakonske hospitalizacije u Jugoslaviji spada u zakonodavnu nadležnost republika i pokrajina. U svim republikama i pokrajinama, izuzev SR Bosne i Hercegovine i SR Hrvatske, te obema pokrajinama, to je učinjeno propisima o izvanparničnom postupku. Zakonom SR Srbije o vanparničnom postupku iz 1982. godine (ZUPSR), Zakonom SR Makedonije za vanprocesna postupanja iz 1979. godine (ZUPM), Zakonom o vanparničnom postupku SAP Kosova iz 1986 (ZUPK); Zakonom SR Slovenije o nepravednem postupku iz 1986 (ZNPSL), Zakonom o vanparničnom postuku Crne Gore iz 1986. (ZVPCG); Zakonom o vanparničnom postupku SAP Vojvodine iz 1986. (ZVPV). U SR Bosni i Hercegovini i SR Hrvatskoj relevantan pravni izvor za uređenje instituta su u osnovi pravna pravila predratnog Zakona o vanparničnom postupku iz 1934. godine.

Pravni izvor za uređenje instituta su pravne norme stare Jugoslavije, tj. paragrafi 193, 194 i 195 Zakona iz 1934 godine. Zanimljivo je napomenuti da su ova tri zakonska paragrafa u potpunosti identična sa austrougarskom carskom naredbom broj 207 od aprila 1916 godine. Treća glava ove naredbe pod nazivom «Sudski postupak po prijemu u zatvorene zavode» ima 9 članova koji su potom sažeti u tri člana u zakonu iz 1934. godine. U 1966. godini je donet Nacrt novog zakona SR Srbije, aprila 1982. godine se nije otišlo bitno dalje od zakona iz 1934. godine.

Prema našim psihijatrima ovi pravni propisi su u praksi suviše komplikovani da ih je nemoguće sprovoditi, te da se onda oni i ne primenjuju i da se više radi po ličnom nahođenju. Oni kažu da su prosto neodrživi i da su neophodne promene. To tvrde i stručnjaci pomenutog Foruma koji ističu da na ovom području nije došlo do evolucija koje se nalažu u regulisanju materije izvanzakonske prisilne hospitalizacije.

Naročite teškoće imaju psihijatri pri nasilnoim hospitalizacijama, kažu da prosto ne znaju šta da rade i kako da postupe, da je situacija u praksi u pravom smislu reči haotična. U svome radu savesni i pošteni psihijatri, a što je ogromna većina naših psihijatara, se snalaze u nedostatku ispravnog zakona pridržavajući se Havajske deklaracije-etičnog vodiča za prisihatre celog sveta. U njoj se nalaze u 10 tačaka precizne norme i načela kojih se mora pridržavati svaki psihijatar.

Situacija je naročito otežana zbog sve češćih duševnih oboljenja , sve većeg broja bolesnika u stacionarnim ustanovama, frekvencije prijema i otpuštanja koja je ogromna, skraćeno je vreme hospitalizacije, podeljeni su poslovi po ustanovama, sve su češći intermitentni boravci.

Dakle, ova materija nije precizno definisana zakonima. Ovi zakoni su neadekvatni i neprimenljivi u praksi, oni su nejasno formulisani, psihijatri ih mogu interpretirati po svome nahođenju, zakon ne obavezuje psihijatre da ga poštuju, ne sledi sankcija za postupke ukoliko zakon nije striktno poštovan. Ovakvo stanje u našoj psihijatriji otvara širok prostor za sve moguće subjektivizme, arbitrarnosti i samovolje, voluntarizme. Priznaje se da kod nas ima i izgrednika. Koliko ih ima je jako teško proceniti u jednoj ovakvoj kofuznoj i pravno nedefinisanoj situaciji u ovoj oblasti. Prema našim saznanjima stečenim sa stotinama osoba za koje smo se zalagali bile smeštene zbog izdržavanja svojih nekonformističkih mišljenja u psihijatrijske ustanove, po ovim zakonima ovde su zloupotrebe na delu česte.

Prema stručnjacima Foruma za ljudska prava psihijatrijske bolesnike u određenim slučajevima treba hospitalizirati protiv svoje volje. To bi se moglo učiniti da bi se lečili (tzv. medicinska indikacija) , ili zato da bi se društvo zaštitilo od njih (tzv. socijalna indikacija), odnosno da bi ih zaštitilo od sopstvenog ponašanja (vitalna indikacija – samoubistvo).

Dok se u slučaju nasilne hospitalizacije počinilaca krivičnih dela radi o zaštiti društva od njih jer su bolesni i bolest ih navodi da čine krivična dela, razlozi izvankaznene hospitalizacije su određeni postojanjem odgovarajućeg zdravstvenog stanja koje kao takvo predstavlja određenu opasnost po društvo ili samoga bolesnika. Lečenje osim u izuzetnim slučajevima se ne može nametnuti protiv svoje volje nego se kao razlog uzima socijalna i/ili vitalna indikacija.

Što se tiče razloga prinudne hospitalizacije po pomenutim zakonima ona bi se mogla sprovesti samo u slučaju tzv. socijalne i/ili vitalne indikacije. U srpskom, crnogorskom, kosovskom i vojvođanskom zakonu su formulisani na jedan neodređen način: osoba se zadržava kada je obog prirode bolesti neophodno da ta osoba bude ograničena u svome kretanju i opsštenju sa spoljnim svetom. Moglo bi se pretpostaviti da bi hospitalizacija bila dopuštena i kada bi tome išla u prilog i samo tzv. medicinska indikacija. Zakon Slovenije je daleko precizniji i određeniji jer nasilnu hospitalizaciju uslovljava tzv. socijalnom i vitalnom indikacijom.

Slažemo se sa stavovima Foruma i zalažemo u tom smislu već godinama da bi «razlozi pravne sigurnosti zahtevali da se nejasni i neodređeni zamene preciznim i kontrolabilnim uslovima».

Dosijea velikog broja žalioca koja nam stoje na raspolaganju i za koje smo se zalagali, dozvoljavaju da se konstatuje da do naročito teških uloupotreba dolazi sa pojmom OPASNOST PO DRUŠTVO. (tzv. socijalna indikacija). Ovaj pojam zakonskim tekstom uopšte nije precizno definisan i interpretira se o nahođenju . Nije nam poznat tekst zakona koji objašnjava ovaj pojam u zakonima koji regulišu izvankaznene hospitalizacije , ali kada se radi o čl. 63 i 65 KZ SFRJ, pod pojmom OPASNOST PO OKOLINU misli se na bilo koju opasnost, ne samo fizičku (agresivnost), nego i društveni (od reči). Ovakvo stanje duha opstaje i u ovim zakonima o kojima je ovde reč. Ovakvo stanje omogućava da se verbalna kritika osoba za koje se tvrdi da su duševni bolesnici podvodi pod opasnost po društvo od reči, od političke kritike.

Sasvim je umesna primedba da duševno obolela osoba nema dovoljnu lucidnost da svojim rečima nanese štetu ugledu države i ideologiji. Danas milioni kritikju vrlo oštro, u društvu se zahteva da se verbalni delikt ukine kao prevaziđen i necivilizacijski, utoliko bi pre trebalo sve ovo da važi kada se navodno radi o duševno bolesnim počiniteljima. U slučaju nastavnice M. Bobić izostajanje sa nastave na dan Krsne slave Svetoga Jovana i mirno obrazloženje da je vernica i pravoslavka, bez remećenja javnog rada i mira, njeni zahtevi da zbog toga ne bude povučena iz nastave, su stvorili politički problem u njenoj školi i opštini. NJena opasnost po društvo nije bila fizičke prirode (agresivnost), niti je bila opasna po samu sebe, njeno stanje zdravlja ne može imati nikakve veze sa ispoljavanjem verskih ubeđenja i pravoslavnog identiteta. NJena opasnost je bila društvene prirode jer se na lucidan način zalagala za poštovanje verskih sloboda i izražavanja svoga nacionalnog identiteta. Sličan je i slučaj profesorke Milice Todorović iz Čačka. NJene kritike reforme usmerenog obrazovanja koje su bile vrlo umesne, se nisu sviđale direktoru i partijskoj organizaciji škole, pa su je zato protiv njene volje odveli u ludnicu. Dakle, opasnost po društvo od lucidnih reči se podvodi pod navodno duševno oboljenje i bolnica tako substituiše zatvor. U odrešenim slučajevima se politički motiv pokušava vešto ukriti navodnim asocijalnim ponašanjem. V. B. Karagić koja je žrtva političkih progona od 1945. godine, je napisala tekst koji smo spomenuli, ali je kao razlog prinudne hospitalizacije navedena njena navodna svađa sa susedima, a što je bila montaža tajne policije.

Kada je reč o prinudnim hospitalizacijama ukrivanje političkog razloga se pravda ponekad medicinskom indikacijom, tako je za dr. Mijatovića rečeno da se žali na progone u stanju pijanstva, za ing. Poljanskog je navedeno da je skitnica i parazit, neće da radi, itd. Ima i poremećenih porodičnih odnosa gde je rodbini stalo da njen srodnik bude u psihijatrijskoj bolnici zbog nekog razloga i ne zalaže se dovoljno za njega (zbog nasleđa, i dr.).

Bez obzira koja indikacija se ističe kao razlog prinudne hospitalizacije (medicinska, socijalna, vitalna) navodi se da je osoba bolesna i da je šalju u psihijatrijsku bolnicu na određeno vreme da se izleči i da se time eliminiše njena opasnost po druge ili sebe.

Javnosti je dobro poznato stanje u pojedinim jugoslovenskim psihijatrijskim bolnicama, naročito u pojedinim, ne samo u sudskim odeljenjima, nego i van njih. Iz štampe se saznalo da je često hladno zimi, loša hrana, siromaštvo, a što stvara velike teškoće da se sprovodi adekvatna medicinska nega i zaštita. Poseban problem je pravni položaj psihijatrijskih bolesnika, o čemu je napred bilo govora. Uvid u veliki broj slučajeva nam dozvoljava da zaključimo da je naročito težak slučaj slučaj osoba koje su smeštene u psihijatrijske ustanove zbog nekog političkog razloga . Ove osobe su predmet naročitog nadzora, izložene često naročitom tretmanu, žrtve su lišavanja njihovih prava, izlagane ponižavanjima i šikaniranjima. Tako da se za ovu kategoriju pacijenata boravak u ovim ustanovama često pretvara, umesto u oporavak, u surovu odmazdu, i otuda izlaze, umesto oporavljeni, bolesni i ruinirani zdravstveno.

1. Bobić se žalila na šta ima pravo po Zakonu, ali su sve njene zalbe završavale u košu, zbog toga je uzimajući to kao razlog pogoršanja bolesti dobila 16 injekcija prazine za 5 dana, injekcije depo moditen Za celo vreme boravka je bila šikanirana i ponižavana. NJene žalbe na verske progone su od psihijatara objašnjavane kao manija gonjenja (paranoja). Sigurno da među pacijentima ima prilično i paranoičara i stvarno progonjenih. Istini za volju mora se priznati da je psihijatrima jako teško razlučiti paranoičare od stvarno proganjanih, pogotovu jer sugde prisutna Služba državne bezbednosti vrlo vešto onemogućava psihijatre da tačno procene i zaplašuje ih. Izašla je iz ove ustanove bolesna, a ušla je, prema pouzdanim podacima kojima raspolažemo, daleko boljeg stanja zdravlja.

Slično se postupa i sa ostalim osobama koje su tamo bile smeštene zbog nekog političkog razloga, u proseku one iz bolnica izlaze daleko lošijeg zdravstvenog stanja nego što su bile u momentu ulaska.

Gledano u ovome svetlu medicinska indikacija, glavni razlog prinudne hospitalizacije ovakvih pacijenata se uopšte ne ostvaruje u našim psihijatrijskim bolnicama, naprotiv «politički» izlaze bolesniji.

A ovo svedoči o velikoj šupljini navedenih zakona čiji je glavni smisao i cilj lečenje.

Takvi neadekvatni zakoni otvaruju mogućnost velikim greškama i zloupotrebama. Naročito treba privući pažnju na zloupotrebe od strane SDB sa psiho-socijalnim kontekstom komuniciranja na relaciji PSIHIJATAR-PACIJENT. Društveno-političko okruženje u Jugoslaviji je suštinski različito od istog u građanskim društvima. Ovo društveno-političko okruženje može uticati na psihijatra bez da je on toga svestan, omesti ga u proceni i navesti na pogrešnu dijagnozu na jedan vrlo smišljen način.

Psihijatrima se stavljaju na uvid izjave, dokumenta, sve podešeno po njihovoj volji sa ciljem da prestave pacijenta kako to njim odgovara. Naši psihijatri uopšte nemaju mogućnosti, vremena, snage, resursa, niti hrabrosti da u dovoljnoj meri proveravaju istinitost dobijenih podataka. Oni, takođe, imaju poverenja u izjave njihovih kolega, a što uvek ne mora biti tačno. Treba istaći, naročito, da i sam «pacijent», ukoliko je duže izložen pritiscima, ili pak i zloupotrebama, čega ima kao što je poznato, može biti zdravstveno oštećen. (forum za ljudska prava u svojim dokumentima tvrdi da proganjani građani često oboljevaju). Onda je on nesposoban da se predstavi psihijatru kako treba, objasni svoje teškoće i uzroke istih. Pogotovu kada se radi o pacijentu prosečnih, ili ispod prosečnih intelektualnih sposobnosti. Psihijatar vidi pred sobom oštećenu osobu, a nema mogućnosti da ustanovi zašto je to tako i šta se krije iza svega toga.

Nastaju masovne loše procene i netačne dijagnoze sa kobnim posledicama.

Naši psihijatri, iako kompetentni, i nije retko da uviđaju ovu zamku, ne mogu ništa učiniti iz razloga koji sam napred naveo, jer je za njih nemoguće da razluče šta je uticaj političkog okruženja, a šta inherentno idividui nezavisno od direktnog političkog uticaja okruženja. Korisno je ovde istači stanje duha naših psihijatara koji su i danas skloni da svaku žalbu na političke progone koji su u odgovarajućim slučajevima sasvim opravdane, potpuno neopravdano automatski i unapred tretiraju kao znak paranoje. Ovo već spada u takva rigidna i neautentična ponašanja, pogotovu kada se radi o psihijatrima sa oznakama političke moći i uticaja, koja se mogu svrstati u predrasude i netrpeljivost onih koji leče prema drugačije politički mislećim. Psihijatri rezignirano rezonuju da politika treba da bude rezervisana za političare, a njihovo je da leče, ali je i to fatalna zabluda, jer se politika i medicina tako mešaju. Psihijatri su i pod prinudom, smatraju sda ne mogu ionako ništa učiniti sem da navuku na sebe gnev moćnika, oni su i tradicionalno apolitični (Smatram da je psihijatrija politička oblast «par excelence» i da bi baš zbog toga naši psihijatri bili prvi koji bi trebali da se više educiraju politički).

Ovakav uticaj društveno_političkog okruženja na procene psihijatara onemogućava primenu naučnog metoda u psihijatriji u našim uslovima. Može se govoriti o istinskim zloupotrebama psihijatara, a ne samo psihijatrije.

Prema stručnjacima Foruma za zaštitu ljudskih prava upoređenje republičkih zakona dozvoljava konstataciju da svi zakoni, osim slovenačkog, ne sadrže kriterijume za ocenu sposobnosti zadržanog da izrazi svoju volju. Nije jasno definisano zakonima ko je ovlašćen da odredi i sprovede smeštaj bolesnika, ko će sprovoditi kontrolu takvog zadržavanja i doneti definitivnu odluku o tome, ko će pratiti razvoj zdravstvenog stanja bolesnika i doneti definitivnu odluku o otpuštanju; nije dovoljno definisan ni status hospitaliziranih, njihova prava, uslovi života i rada. Na osnovu svih zakona se izvodi zaključak da sud odlučuje o prisilnoj hospitalizaciji. Svi zakoni određuju rok za donošenje odluke o zadržavanju, koji od zakona do zakona varira, između osam, petnaest dana ili tri nedelje do trideset dana. Prema Zakonu o vanparničnom postuku SR Srbije postoji obaveza da se u roku od tri dana prijavi svaki slučaj nasilne hospitalizacije sudu na čijoj teritoriji se nalazi bolnica, da se opiše priroda oboljenja, sud je dužan sa druge strane kada o zadržavanji jedne osobe dobije prijavu da odmah povede postupak i po potrebi sasluša privedenog. Prema stručnjacima Foruma za zaštitu ljudskih prava zdravstvene ustanove vrlo retko i sa zakašnjenjem prijavljuju sudu slučajeve prisilne hospitalizacije, o produženju zadržavanja sud se gotovo nikad ne obaveštava, kao ni otpuštanjima pre roka. Prema Forumu, sudovi pokazuju veliku nebrigu u obavljanju svojih poslova. Ne provode kontrolu zdravstvenih organizacija, sporo reaguju na prijave (prema istraživanjima prof. Ž. Hprvatina na Opštinskom sudu u Zagrebu (1986) u 80% slučajeva u kojima je taj sud obavešten o prisilnoj hospitalizaciji, saslušanju hospitaliziranih osoba se pristupilo nakon isteka roka omesec dana, postupak je reduciran samo na popunjavanje tri obrasca.

Psihijatri ističu da bi se problem možda mogao rešiti uvođenjem psihijatrijskim ustanovama isturenih sudskih odeljenja, ali kažu da je i to neizvodljivo u praksi.

Prema ovim zakonima zadržani mora biti pregledan od dva lekara koji će dati nalaz, zadržani ima pravo na žalbu. Prema pomenutim istraživanjima dr. Ž. Horvatića veštačenja zdravstvenog stanja poveravaju se jednom liječniku i po pravilu onome ko je privremeno zadržavanje odredio.

Stručnjaci Komiteta za zaštitu ljudskih prava su uradili jednu analizu koja se odnosila na stotinak slučajeva koji su bili nasilno hospotalizirani po ovim zakonima, a koji su nam se obratili žaleći se da im je to bilo učinjeno zbog izražavanja njihovih političkih mišljenja ili verskih, filozofskih ili moralnih uverenja.

Skoro sve ove osobe se žale da opisana zakonska procedura uopšte nije bila poštovana. NJih obično nisu pregledala dva lekara, niko ih nije nikada hteo saslušati kako treba, nemaju pojma o bilo kakvoj pravnoj-sudskoj proceduri, neki su se žalili i žalbe su završavale u korpi za otpatke, pravljene su im smetnje kontaktima sa srodnicima i advokatima. Ove osobe tvrde da su psihijatri odbijali da razgovaraju o njihovim zalbama da su žrtve progona i da apriori takve žalbe procenjuju kao paranoidne reakcije, iako to ne mora često biti tačno. Žale se da su, kada su se žalile, po kazni bile podvrgavane pojačanju farmaceutskog tretmana, injekcija ili elektro i insulinskim šokovima (ranijih godina).

Razlozi ovakvog haotičnog stanja u praksi su brojni i složeni: i mogu se svesti na jedan zajednički imenitelj, tj. NEPOSTOJANJE PRAVNE DRŽAVE u Jugoslaviji.

Ovakvo stanje sa ovim zakonima se koristi, da budemo otvoreni, da se pod njih podvedu bilo koja ponašanja koja vlastodršci mogu naći za necelishodna i štetna po njih u datom momentu i okolnostima.

Predlozi i razmišljanja eksperata Foruma za ljudska prava su vrlo mudri, ali se ne daju uputva kako ih treba sprovesti u delo. Mi smo u našoj peticiji državnom organu i Udruženju psihijatara od 15. 1. 1988. godine predložili da se osnuje jedna KOMISIJA koja bi radila na reformi zakona o psihijatrijskoj službi u Jugoslaviji. Smatram da bi u sastav ove Komisije pored onih koji optužuju državu da vrši opisane zloupotrebe (članovi Komiteta i Pokreta za zaštitu ljudskih prava u Jugoslaviji i Odbora A. Korjagin: T. Krsmanović, D. Paraga, dr. J. Rugelj; dr. K. Čavoški, advokat V. Šeks, dr. D. Kecmanović, predstavnici drugih jugoslovenskih odbora koji su se bavili ovim pitanjima), trabali da uđu i predstavnici države.

Položaj psihijatrije u Jugoslaviji je goruće pitanje i treba pristupiti njegovom rešavanju što pre i na što efikasniji način. Nije izlišno napomenuti da status quo u ovoj oblasti i pokušaji da se ovo stanje još veštije ukrije od uvida javnosti izazivaju veliko podozrenje u iskrenost namera vlastodržaca da žele demokratske reforme. Zato raport Foruma za ljudska prava publikovan nedavno vidimo kao znak nagoveštaja da će i u ovoj oblasti doći do otopljavanja i poboljšanja.

I Z J A V A

Ja, Lukić Zorka iz Sarajeva sa stanom u ulici Ilidžanska br. 26/II, dajem sledeću i z j a v u:

1. Pridružujem se krivičnom gonjenju nepoznatih i poznatih lica koji su optuženi u krivičnoj prijavi moga muža Lukić Jovana od
2. 1. 1. godine,

3. Potvrđujem sa moralnom i materijalnom odgovornošću da su navodi u krivičnoj prijavi od 14. 4. 1967. godine tačni i doslovno opisani onako kako je zaista bilo činjeno.

Tražim da se krivci osude i onemogući daljnji progon moga muža Lukić Jovana, a time i osujeti nezakonito razaranje naše bračne zajednice i uništenja golog života: moga muža, mene i našeg đeteta – koje je još u 1964. godini od strane pojedinih političkih rukovodioca bilo osuđen na smrt, tj. Od mene se je u prisustvu moga muža zahtevalo da ga abortiram, ako ne dobrovoljno da će oni u protivnom narediti prisilan abortus.

Moj muž je izložen dugogodišnjem progonu i onemogućavanju osnovnih prava: pravo na rad, pravo na miran, normalan građanski život. Ja, muž i naše dete živimo od moje minimalne invalidske boračke penzije. Učesnik sam NOB-a od 1942. do 1945. i demobilisani st. vodnik N O B-a. Zbog ispljenosti i slabijih živaca penzionisala sam se se, te umjesto da živim na miru, izložena sam totalnom uništenju. Izjavu dajem pod moralnom i materijalnom odgovornošću.

Sarajevo, 8. juna 1967. godine Lukić Zora
Lič. Karta br. 7405/67 Sarajevo
(svojeručni potpis)

Milorad i Živka Veljković,Ul. Lole Ribara 19, Bela Crkva
Roditelji Veljković Radomira, Sa porodicom i građanima iz Bele Crkve i Kruševca 3.septembar 1973. g.

PORODIČNI I GRAĐANSKI ZAHTEV

Za otpuštanje Veljković Radomira iz zavoda za duševno bolesna lica

Mi članovi porodice Veljković Radomira i ostali građani poznajemo potpukovnika u penziji Veljković Radomira samo kao duševno zdravog, a da je psihijatrijski drav vidljivo je to iz njegovih lekarskih uverenja, ali su nam istovremeno poznate i počinjene zloupotrebe nad Radomirom kako pre, tako i za vreme ovog krivičnog postupka, pa stoga posle toliko počinjenih zloupotreba nad Radomirom, opravdano smatramo da ne bi mogao biti zatvoren još i u ludnici preko zakonski ne neosnovanog krivičnog postupka.

Naime, zbog toga što je Radomir svojevremeno kao oficir JNA prigovorio na neke nepravilnosti, to mu je uzvraćeno osvetom sa razbijanjem njegove porodice, tučom, prevremenim penzionisanjem i drugim zloupotrebama, radi čega je svojevremeno više stotina građana samo zbog ovoga pismeno zatražilo njegovu zaštitu kod državnih organa usled činjenja zloupotreba u državi – pa su zbog neuspostavljanja zakonitog stanja izgleda prema optužbi podneli i krivičnu prijavu protiv druga Tita (a ne protiv Radomira), ali je nda ova pritivustavno iskorišćena protiv Radomira i Radomir proglašen, navodno, duševnim bolesnikom preko krivičnog postupka koji nije na Zakonu i ustavu osnovan. Jer pošto se znalo da se Radomiru ne može suditi za nepostojeće krivično delo, a u svakom slučaju se nije mogla primeniti mera bezbednosti iz razloga što je Radomir prema P E T uverenja iz vremena dela psihijatrijski bio zdrav, to se Radomiru sudilo u odsustvu i bez njegovog znanja i učešća. U vođenju krivičnog postupka sve radnje su na zakonu neosnovane: delo, ispitivanje, priznanje, lekarski pregled, odbrana, proširenje optužbe, pretres, utvrđivanje krivičnog dela i učinioca, žalba i sednica Vrhovnog suda BiH.

Da je Radomir u vreme dela bio isključivo psihijatrijski zdrav građanin, vidljivo je to iz sledećih lekarskih uverenja:

1. Neuropsihijatrijska klinika medicinskog fakulteta Sarajevo pod brojem 6344 od 19. 2. 1967. g. Dala mu je dijagnozu SINE MORBO NEUROPSYHIATRICO.

2. Pravosnažnim Rešenjem Opštinskog suda I Sarajevo pod br. 16/67 od

3. 1. 1. 1. Već je jednom obustavljen postupak za poluđivanje iz razloga što je Klinika medicinskog fakulteta Sarajevo na osnovu pregleda
4. 1. 1. 1. Proglasila Radomira zdravim, a takvo zdravo stanje našao je i sudski veštak pri lekarskom pregledu na samoj raspravi.

5. Neuropsihijatrijska klinika medicinskog fakulteta u Beogradu pod br. 885 od 24. 1. 1968. dala je dijagnozu: SINE MORBO NEUROPSYHIATRICO, što znači nervno i psihički potpuno zdrav.

6. Neuropsihijatrijska ambulanta Doma zdravlja «Omer Maslić» u Sarajevu dala mu je dijagnozu SINE MORBO NEUROPSYHIATRICO, ŠTO JE OPET DA JE ZDRAV, I

7. Medicinski centar Zenica pod br. 124 od 4. 8. 1970. godine dao mu je dijagnozu NEMA OBOLJENJA IZ DOMENA NEUROPSIHIJATRIJE.

I pošto je, prema optužbi, delo učinjeno sa podnošenjem krivične prijave protiv Tita 27. 3. 1969. , a kasnije samo prudužen postupak, to ne ulazeći u stvarno činjenično stanje, ni ko je podneo prijavu, ni da li je ona krivično delo JER TOME, PREMA RADOMIRU, STOJE NA PUTU USTAVNE ZABRANE iz čl. 47, 66 i 70 KZ – nego prema pravno više neoborivim psihijatrijskim dijagnozama iz vremena dela Radomir je nasigurno bio psihijatrijski zdrav građanin SFRJ, a ne bolestan i zato je po Zakonu nad Radomirom u svakom slučaju ISKLJUČENA MERA BEZBEDNOSTI.

I u ime ustava Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, a posebno na osnovu čl. 34, 58 i 59 ustava, molimo Upravu KPU Bolnice u Beogradu, Organ starateljstva Skupštine opštine Centar i Okružni sud Sarajevo da Radomira Veljkovića odmah otpuste iz Bolnice, jer istorija ne poznaje slučaj da je neko sa PET psihijatrijskih uverenja da je zdrav, još i zatvoren u ludnicu.

PRILOG: pet fotokopija navedenih lekarskih uverenja.

ZAHTEVU Radomirovih roditelja priključuju se porodica i građani:

(svojeručni potpis roditelja i građana)

Krsmanović Tomislav 1.3.1975.
Karađorđeva 50/III
Beograd

Biro za pritužbe i žalbe Opštine Savski venac
Beograd (prepis – kopija nedovoljno vidljiva)

Pozivam se na član Ustava SFRJ br. 157 i na članove 180 i 198. ulažem žalbu u prilogu.

U periodu 1971. do danas sam imao dva nezakonita otkaza kao politički nepodobna osoba, tj. Sa obrazloženjem da nema dovoljno političkih kvaliteta za radno mesto u pitanju. Iako su moje obrazovanje, struka i iskustvo jako traženi, nigde ne mogu da nađem posao, tamo gde sam insistirao da mi se kaže zašto nisam primljen kada ispunjavam sve uslove daleko više od primljenih kandidata, ogvoreno su mi rekli da su intervenisali državni i politički organi i zahtevali da ja ne budem primljen. Skoro celo ovo vreme sam bio nezaposlen, bez prihoda stana, egzistencije. Napominjem da je moja struka deficitarna i vrlo tražena na teržištu kadrova u Beogradu. Zbog mojih žalbi preduzećima gde sam radio, u preduzećima gde sam na nezakonit način bio onemogućavan da se zaposlim, zato što sam o tome pričao srodnicima i prijateljima, iznosio to na javnim tribinama, bio sam politički maltretiran.

Ovakvi postupci prema meni su akt političke diskriminacije i represije i u suprotnosti su sa članovima 154 i 160 ustava koji garantuju jednakost svima, kao i dostupnost svih radnih mesta i funkcija u društvu svakom građaninu bez razlike.

Završio sam Ekonomski fakultet u Beogradu 1963. godine, u Brislu, Belgija, sam završio 1969. post-diplomske studije iz istraživanja marketinga (statistička, matematička, sociološka, psihološka i motivaciona tržišta) pri Katoličkom institutu za visoke komercijalne studije, odslušao sam časove Instituta za marketing menadžment iz Brisla (nivo post-diplomskih studija) ali nisam položio jer sam se vratio u zemlju jula 1971. godine. Pripremao sam doktorat iz ekonomske propagande, ali ga nisam uspeo odbraniti usled svega onoga što je nastalo mojim povratkom u zemlju. Govorim tečno francuski i služim se engleskim i ruskim. Imam iskustvo od nekoliko godina iz marketinga u Brislu, Belgija. Stručnjaci marketinga su jako traženi, uprkos svega onemogućava mi se zaposlenje pod lažnim izgovorima, radi se o brutalnoj samovolji birokratije. Ja nisam nikakav politički neprijatelj, prilažem mišljenje o meni koje je izdao konzul SFRJ pri Ambasadi u Brislu, Žarko Milutinović, u kome se najbolje izražava o meni kao čoveku i patrioti, i o mome lojalnom držanju za vreme boravka u Brislu od 1965 do 1971. godine.

Bapominjem da sam za vreme služenja vojne obaveze u Kraljevu 1963-1964. bio izložen političkim progonima (oficiri su mi rekli da je došlo uputstvo iz Beograda, da je u pitanju moje socijalno i porodično poreklo) posle perioda obuke od tri ipo meseca ostatak vojne obaveze sam proveo najčešće na noćnoj straži, preko dana sam bio obavezan da obavljam teške fizičke radove, bio sam ispitivan od vojnih vlasti, disciplinski kažnjavan, držan u zatvoru kasarne, šikaniran i zaplašivan. Od tada sam počeo da patim od nesanice koja se vremenom pojačala. U vojsku sam ušao potpuno zdrav, od bliže i dalje porodice niko nikada nije imao probleme te vrste. U Brislu sam imao povremeno blaže probleme sa nesanicom, ali se situacija naglo pogoršala od kako sam se vratio u zemlju 1971. i uporedo sa problemima koje opisujem.

Ovakav stav prema meni je nepraveden i nezakonit. Sve ovo je i krajnje zamarajuće, krajnje štetno po zdravlje koje je počelo popuštati. Molim vas za pomoć. Ukoliko ne dobijem pomoć u zemlji obratiću se međunarodnim telima za zaštitu ljudskih prava.

S poštovanjem
(svojeručni potpis)

OSNOVANA DIREKTNA AKCIJA ZA SAMOZAŠTITU

U Beogradu, 1. 3. 1975.

Danas je održan sastanak Inicijativnog odbora Direkcije sekcije za samozaštitu čiji glavni zadatak treba da bude zaštita ugrženih prava osnivača i svih građana koji nam se obrate zahtevom za zaštitu, u vezi njihovih prava iz radnog odnosa, stana, onemogućavanja zpošljavanja, pred sudovima, u obrazovnim ustanovama, ili kada se radi o ugrožavanju lične bezbednosti, a zbog nenasilnog izražavanja ili socijalnog porekla, i sl.

Akcija za samozaštitu je neformalna asocijacija koja će obavljati svoje aktivnosti kroz izdavanje peticija, saopštenja, biltena, intervencija pred sudovima i u socijalnim ustanovama i na druge prigodne načine. Nećemo podržavati one koji zagovaraju nasilje kao put razrešavanja svojih problema sa vlastima ili koji ispoljavaju bilo kakav oblik netolerancije (političke, verske, nacionalne, i sl).

Kada iscrpimo interne mogućnostižalbe u zemlji obraćamo se međunarodnim organizacijama za zaštitu ljudskih prava.

Ljudska prava se u Srbiji krše sve više, masovno i sistematski, što je znak krize koja se približava, a što izaziva ogromno nezadovoljstvo i tenzije, koji bi mogli voditi, ukoliko se ne otklone, svim oblicima konflikata (političkih, nacionalnih, regionalnih) i bujanju dezintegracionih procesa, pobuni građana protiv tiranije, građanskom ratu i raspadu zemlje. Jedan od naših glavnih ciljeva je stvaranje preduslova za nastanak višepartijske države u Jugoslaviji.

U Beogradu, 1. marta 1975. godine

Članovi inicijativnog odbora: Tomislav Krsmanović, Dušan Vuković, Miša Tomić, Aleksandar Karagić.

1. Gospodinu JOSIPU BROZU TITU, Predsedniku SFRJ 1.juna 1975. godine

Treba registrovati i otkloniti uzroke kriza – treba zavesti demokratiju

Vaša Ekselencijo,

Direktna akcija za zamozaštitu je osnovana 1. marta ove godine od strane grupe beogradskih intelektualaca da zaštiti njihova ugoržena prava. To je reformalna asocijacija građana ugroženih u njihovim pravima, koji su izloženi progonima zbog izražavanja nekomformnih mišljenja, ili zbog njihovih moralnih, filozofskih ili verskih ubeđenja, zbog porodičnog ili socijalnog porekla. Mi se zalažemo da dijalog sa onima koji krše naša prava i protivimo se nasilju kao sredstvu brobe za ostvarenje prava.

Dozvolite da Vas obavestimo da se ljudska prava u našoj zemlji krše masovno, što je znak krize koja se približava, što izaziva ogromne društvene tenzije koje, ukoliko se ne budu uklonile, bi mogle voditi svim mogućim oblicima konfliktnih situacija, bujanja dezintegracionih procesa, pobuni građana protiv tiranije, građanskom ratu i raspadu zemlje.

Naša je građanska obveza i patriotski zadatak, da Vam predičimo, sa najboljim namerama, da je poslednji momenat da se spreči galopirajuća i razorna kriza koja je svakim danom sve prisutnija, ali se ne prepoznaje, o njoj se ne govori dovoljno, ili nikako. Umesto da se društvo analizira da bi se otkrili problemi, sve je prisutnija «lakirovka» (ulepšavanje).

Ljudska prava se krše masovno, sistematski i fragrantno, ali se javno i zvanično tvrdi da je naša zemlja šampion sveta u postovanju ljudaskih prava i uzor za druge zemlje. Ovakvo oukrivanje je ne samo demagogija, nego je i vrlo štetno po naciju i državu. Masovno nepoštovanje ljudskih prava je u značajnoj meri dovelo do dušenja funkcionisanja načela sposobnosti, prirodne selekcije najboljih, poštovanja zakona, moralnih normi, ekonomskih i tržišnih zakonitosti i opštih ljudskih vrednosti.

Usled ovakvog stanja nastala je masovna društvena patologija, lišavanje društva svojih najvitalnijih snaga, neiskorišćavanje resursa, rasipništva, otuđivanje narodnog bogatstva, razni oblici parazitizma, devijantna i asocijalna ponašanja, krajnje nizak nivo poslovnih odluka, menažmenta u našim preduzećima. Ovakva rasipništva ne bi mogle podneti ni mnogo razvijenije države.

Promene u svetu su vrlo brze i zahtevaju prilagođavanja, mi ne registrujemo blagovremeno ove promene i ne prilagođavamo se na njih, nastaju zastarevanja na svim nivoima. Drugi nas prestižiu, mi zaostajemo. Dolazi usled toga do pogrešnih kapitalnih odluka u politici i planiranju ekonomskog i svakog drugog razvoja.

Slobodni smo da saopštimo da su političke, pravne, ekonomske, društvene činjenice složenije nego li ranije, samim tim zadaci pojedinaca, stručnjaka i subjektivnih snaga. Sve se više postavlja zahtev za racionalnim poslovnim odlukama u ekonomskoj sferi u državnoj unutrašnjoj i spoljnoj politici, doprinos nauke i stručnjaka, kvalitetan menadzment i marketing, orijentacija na tržišnu logiku i stimulaciju kreativnosti subjektivnih snaga. Drugi su u ovome daleko odmakli, dok mi tapkamo u mestu, nema takmičarskog duha i inovacija, te otuda zaostajemo tehnološki i na druge načine. Zbog ovoga će nas nacije, koje su to shvatile, pobediti u budućnosti. Ovi zahtevi su kod nas počeli da se javljaju sve više još 1960-tih godina, ali nisu bili prepoznati i udovoljeni.

Postoje snage koje se opiru sagledavanju uzroka naziruće krize, koje sprečavaju da se sagleda istina i pogreške isprave.

Ove snage se pravdaju da su postignuti vanredni rezultati da samo neprijatelji i razbijači SFR Jugoslavije tvrde da ima nedostataka, ističu standard mase, zaposlenost, a zaboravljaju da treba pratiti stanje u drugim državama, i lokalni kontekst dobijanje stranih kredita i pomoći, što zamagljuje sagledavanje istine, daje lažnu predstavu i guši funkcionisanje ekonomskih zakonitosti, te nas tako ograbruje i gura u pogrešnu procenu stanja i u privid bogatstva i tehnološkog i drugog razvoja. To nas vodi u zsamozadovoljstvo i iluziju. Ističemo da će politika prodrla u sve pore društva, čak i u privatni život građana Politika je zavladala i ekonomijom, iako ova društvena grana ne trpi previše političkih ingerencija, nego je zasnovana na faktorima privređivanja i kreativnosti.

Ovakav kurs koji je uzelo jugoslovensko društvo, masovna kršenja ljudskih prava, gušenje demokratije, prigušujući sve više kreativnost mama, je doveo do rasipništva resursa, sve je to guralo privređivanje na sporedni kolosek, iscrpljivalo privredu, sve su više maha uzimali procesi koji su onemogućavali optimalno funcionisanje društvenih i privrednih mehanizama.

U ovoj razini treba tražiti uzrok krize koja nadolazi, i ako se njeni uzroci ne registruju i otklone, u godinama koje nailaze zapašćemo u opasnu krizu, tenzije i konflikte, građanski rat i raspad zemlje.

Izlaz vidimo u poštovanju zakona i ljudskih prava, okretanje tržišnoj logici i u zavođenju demokratije.

Molimo Vas da se založite Vašim autoritetom da naša prava budu ispoštovana i da nas državni organi ne progone.

Obaveštavamo Vas da smo mi počeli da se bavimo ljudskih pravima da bi se branili. Nas organi vlasti progone, a tvrde da mi nismo proganjani, nego da izmišljamo i delujemo razbijački. Neka nas biroi za pritužbe i žalbe saslušaju i pruže nam pravnu i drugu zaštitu.

S' poštovanjem,
Građani Tomislav Krsmanović i Miša Tomić

21. juni 1975. godine - Nasilan kazneni smeštaj u psihijatrijsku bolnicu

Zapis iz Dnevnika - T. Krsmanović

1. juna 1975. godine uveče smo se susreli u Klubu prosvetnih radnika u centru, Dr. Dragiša Mijatović, 40-godišnji lekar, dr. Jovan Gucić, 45 godina, Miodrag Perović, inženjer, Natalija – službenica, dr. V... N... i ja. Svi već sredovečni ljudi.

Odlučili smo da razgranamo aktivnosti naše neformalne i nezvanične organizacije za zaštitu ljudskih prava. Zaključili smo da nas vlasti progone bez stvarnog razloga i povoda sa naše strane, onemogućavaju zaposlenje, isteruju nas iz radnog odnosa kao nepodobne, sve to ukrivaju nekim navodnim disciplinskim prekršajima ili profesionalnim nedostacima.

Pođoh kući. Lift je krenuo, a onda se naglo zaustavio u međuspratu. Pomislio sam da su se vrata otvorila, i počeh da ih zatvaram. Istoga momenta se iz prizemlja začuo meni poznati glas garderoberke «To je on». Lift je opet krenuo. Onoga momenta kada se spustio i kada sam otvorio vrata, na mene je skočio snažan i visok sredovečan milicionar, i oborio me guranjem na stolicu i psujući stavio mi lisice. Počeo sam glasno da protestvujem i da tražim objašnjenje, tvrdeći da je zabuna. Odmah je ušao u prostoriju ispred garderobe jedan inspektor u civilu, korektnog, ali ozlojeđenog izraza lica, koji mi je suvo i kratko kazao «Optuženi ste da ste ispisivali ključem po zidovima kluba i susednih zgrada da je crvena zvezda jednaka kukasti krst. Dajte vaš ključ.». Dao sam mu ključ. Tog momenta su se otvorila vrata i iz lifta su počeli da izlaze moji prethodni sagovornici, bili su uznemireni i zbunjeni, šokirani. Očigledno je da ih je moje hapšenje zaplašilo. Kasnije sam i shvatio da je jedan od glavnih ciljeva bio da se zaplaše i drugi i da se razbije naša grupa.

Milicioner me je izveo iz prostorije na ulicu, sa lisicama na rukama, preko puta ulice sa druge strane se videla marica i ispred nje jedan mlad svetlokos i vitak visok milicioner, inteligentnog i korektnog izraza lica. Otvorio mi je vrata i pokazao mi je gde da uđem. U marici postoje dva odeljenja, ono napred odmah iza kabine vozača, i ima jedno malo prozorče kroz koje može da se gleda kroz prozor vozača. A ova prostorija pozadi, lošija, u kojoj sam se ja nalazio, ima samo mali prozorčić na krovu kroz koji sam samo video nebo i zvezde. Bila je topla vedra letnja noć, čak i sparna pomalo.

Pitao sam se koji je direktan povod hapšenja, znao sam da je po sredi moja aktivnost ljudskih prava, pretpostavljao sam da je to kazna za stvaranje Jugoslovenskog odbora za ljudska prava. Nije mi bilo jasno ono o ključu i petokraki zvezdi. Pomislih na pismo Predsedniku Titu, i da je ovo kazna.

Za nekoliko minuta sam bio u GSUP-u Beograda u 29. novembra, tamo je me saslušao inspektor Milutinović, učtiv povisok crnomanjast povisok čovek srednjih godina, korektan, ali strog, i ingeligentnog izraza lica. Deluje pošteno, i zabrinuto. On mi je, zatim, saopštio da je ustanovljeno kriminalističkom ekspertizom ključa, da sam ja pisao ono za šta sam optužen. Odbio sam takav nalaz kao neosnovan.

Odveli su me u podrum gde se nalaze ćelije, gde se ostaje kreće i čeka dalji transfer u neki od zatvora. Prenoćio sam na drvenim daskama. Bio sam zabrinut da li su moji roditelji bili obavešteni gde sam.

Osećam u ćeliji neki čudan miris, i odmah zatim nastaje pojačano i učestalo mokrenje, znam da je to dehidratizacija. A što znači slabljenje, gubitak volje, snage, kontrole. Znam da imaju u ćelijama internu TV, prislušne uređaj, i ko zna šta sve još. U ćošku VC čučavac i česma. Čim počne dehidratizacija ja jurim i pijem vodu, i tako stalno, da nadoknadim gubitak vode. I najednom bat cokula ka ćeliji i glas milicionera «Zašto piješ vodu svaki čas»?. «Žedan sam», odgovorih. «Jednom se napi i prekini posle» reče on kratko i strogo. Ako ne pijem, iznuriće mi organizam.

Ujutru, sve do po podne niko ne dolazi, zatim se pojavljuje mlad čovek u civilu, smejući se prijateljski i sa simpatijama, nudeći se da mu dam pare da mi kupi nešto za jelo, što ja i činim. Ali, plašim se da mi ne stavi nešto u hranu. Svestan sam da oni to mogu učiniti na druge načina, pa ja sam u njihovom posedu, mogu da rade šta hoće.

I čudim se kako oni loše procenjuju, kako ih nahuškavaju na poštene patriote koje im lažno predstavljaju?. Ipak shvatam da se ispod strogosti krije simpatija, vide da sam iste gore list, kao i oni. Ali su preopašeni. Neki su pak surovi.

Prolazi još jedan noć. Prolazi sledeće jutro, ništa se ne dešava, pred podne ulazi milicioner i kaže mi «Idemo». Odveo me je u čekaonicu, gde se dobijaju isprave. Mislio sam da će me pustiti da idem kući. Data mi je lična karta i poveo me je jedan miliconer ka izlazu. Ali, umesto da me pusti kući, on me je odveo prema marici ponovo ovoga puta, što me je jako uznemirilo i stvorilo veliko nespokojstvo i strah čak. O čemu se radi? Gde me vode?

Kroz prozorče kombija sam vide kupolu Savezne skupštine koja je na suprotnoj strani. Možda me vode u Centralni zatvor. Ali je i ta pretpostavka bila demantovana, jer se marica krenula nadesno prema reci Savi. Voze me u Savezni ili RSUP u Kneza Miloša ulici, pomislih, jer baš toga momenta promaknu visoko kupola Generalštaba i upravnih zgrada u tome delu grada. Vozilo uspori, stade, a onda nastavi skrećući naglo u levo. Ništa se više nije videlo sem neba. Marica zaškripa i stade.

Tišina par minuta, zatim škripa ključa i otvaranje marice. Milicioner mi reče da izađem. Čim sam provirio glavu video sam oko sebe zeleno drveće i neke stare zgrade i preda mnom velika pohabana kapija na kojoj je velikim ćiriličnim slovima pisalo: Psihijatrijska bolnica Laza Lazarevi-Guberevac.

Odmah sam shvatio da su me doveli u psihijatrijsku bolnicu, da žele moje aktivnosti odbrane mojih legalnih prava da podvedu pod psihijatriju, da me predstave kao duševnog bolesnika. Ova pomisao me jako uznemiri i u isto vreme uplaši. Zar je njihova drskost dogurala dotle? Krajnje cinično? Ovo je kao u SSSR-u.

Isti milicioner koji me je uhapsio me povede u prijemno odeljenje gde me uvede u jednu sobu gde su me spremno čekala tri lekara. Bilo mi je jasno da je akcija bila unapred pripremljena.

Lekar 1 :» Vi ste dovedeni ovde na lečenje jer ste bolesni, treba da se odmorite i izlečite, vi smatrate da vas vlasti progone, vas niko ne progoni, što bi vas neko progonio, vi niste nikakva važna ličnost, za vaše teškoće koje imate vam nije kriva vlast, nego vi sami»

Ja: «Oštro protestvujem povodom moga privođenja i hapšenja od strane policije za koje nisam dao nikakav povod, nikakve kukaste krstove nisam ispisivao. A vi sada spominjete moje žalbe na progone vlasti. Jesu li u pitanju kukasti krstovi ili moje žalbe ?»

Lekar 2: Vi ste pisali kukaste krstove i da su oni isto što i petokraka, u znak protesta protiv ove pravedne, nesrvrstane i samoupravne države koja je šampion poštovanja ljudskih prava u svetu, koja je stvorila najhumaije društvo na svetu. Vi je neprevedno blatite, kada je ceo svet hvali. Želite se da vas neko progoni, što uopšte nije tačno, vas niko ne progoni, vi imate probleme sa vama samima. Očigledno da sa vama nešto nije u redu, treba da se lečite».

Ja: «Pisanje da je petokraja jedna kukastom krstu nema veze sa psihijatrijom, to je za sudije, to je verbalni pisani delikt. Ja ništa ne uobražavam, ja sam onemogućen uputstvima policije da se zaposlim, imam kvalifikacije, fakultet, post diplomske studije u Brislu, Belgija, pripreljen doktorat, znam francuski, engleski i ruski, imam višegodišnje iskustvo, izvranredne reference belgijskih poslodavaca, na više mesta, gde sam konkurisao, su mi kazali da je stiglo iz policije naređenje da me ne prime».

Lekar 3: A što bi vlasti baš vas diskriminisale, vi niste nikakva značajna ličnost, vi ste običan mali čovek, vi mislite da naša policija ima vremena da se bavi vama»

Ja: «to pitanje treba postaviti onima koji to čine, a ne meni, ja sam nevin, i ništa nisam nažao učinio vlasti, ali uostalom, to se ne radi samo meni, nego i mnogima drugima, za svako iole značajnije mesto je potrebno biti član SKJ.»

Lekar 1.» Vi idete korak dalje, osnivate odbor za zaštitu ljudskih prava, ovo nije SSSR, ovo je samoupravna Jugoslavija, najslobodnija zemlja na svetu. Pišete provokativna pisma Predsedniku Titu. Nećete dobiti na Zapadu nikavu podršku, nas tamo cene, a ne vas. Družite se sa problematičnim osobama. Dr. Dragiša Mijatović je bio ovde najbolji student na medicinskom fakultetu, ali kada je otišao u Nemačku da radi zaposlio se u Hitnoj pomoći pri američkoj vojnoj bazi, odao se bludničenju i alkoholu, izmenio se, kada se vratio ovde počeo je da kritikuje vlast.

Lekar 3 : «Treba da se odmorite nekoliko dana».

Ja «Ja ću o ovome obavestiti strane novinare u Beogradu, OUN, ali i druge međunarodne organizacije, lično vaša imena ću im dostaviti».

Lekar 2: «Možete da pretite koliko hoćete, vi ste paranoičar, bolujete od paranoidne šizofrenije. Šta da se mi borimo sa vama i da brišemo vaše napise po zidovima».

Ja: »Pisanje tih znakova po zidovima je za sudije a ne za psihijatre. To ne ugrožava bilo čiju bezbednost u fizičkom smislu. I na kraju ja sa tim nemam nikakve veze».

Prišla su tri snažna bolničara očigledno vični boričlačkim veštinama koji su me odveli u jednu veliku prostoriju sa više kreveta. Bolničar mi je kazao: Nema dovoljno kreveta za svakog posebno, možete nekoliko noći da delite krevet sa još jednim bolesnikom». To je bio neki sredovečni crnomanjasti kuvar hotela, iz nekog pomorskog mesta, Dalmatinac, zvao se Šime, uvideo sam odmah da je homoseksualac i to sam saopštio bolničaru. Posle više razgovora dat mi je zaseban krevet.

Sutradan sam izašao u dvorište, bio sam zaprepašćen, bolesnice su urinirale stojeći u dvorištu, prljavština, nestručnost, neprofesionalnost.

Posle tri dana su me odveli u autobus i sproveli u P. B. «Laza lazarević» u Padinskoj Skeli, trideset kilometara van Beograda. Opet slični razgovor i nadmudrivanja sa psihijatrima. Moj lekar je bio dr. Tomasek, koji je delovao uljudno i profesionalno, humano čak, saslušao me je pažljivo i učtivo, ali se videlo da je krajnje preplašen. Čim je čuo da govorim o politici počeo je da se učtivo udaljava.

Shvatio sam da među njima ima ostrašćenih aktivista režimskih ljudi, ali ipak i poštenih koji to rade jer im je to naređeno. Nastavljena je administracija lekova, mnogo lekova svaki dan za smirivanje, i u isto vreme injekcije-depo koje deluju više nedelja.

Upoznao sam u ovoj bolnici više pacijenata koji su, kako sam saznao, tamo bili smešteni zbog političkih razloga, bez da su opasni po okolinu, što me je začudilo. I potvrdilo moju tezu da moj slučaj nije usamljen, da u SFRJ, kao i u SSS-u ima zloupotreba psihijatrije u političke svrhe.

Životni cilj-upoznati svet sa tim i da u SFRJ se to čini.

Poznajem iz studentskih dana bivšeg prvaka Jugoslavije u boksu u teškoj kategoriji, gorostasnog Trifunovića, Crnogorca koji je milicionar. Vidim i njega, kaže mi»Tomo, smestili me ovde zbog alkohola». Čak i milicionera smeste u ludnicu ako se opire nekome moćniku - pomislih. Ali ne znam o čemu se radi.

Roditelji su bili obavešteni o mojoj nasilnoj hospitalizaciji, uz objašnjenje da sam pisao kukaste krstove i da sam se asocijalno nasilno ponašao. To mi je saopštio otac za vreme kratke posete, kada mi je doneo neke moje lične stvari. Dakle, moje roditelje su dezinformisali da bi ukrili stvarne motive nedela. Ali, čim sam im kazao shvatili su o čemu se radi. To je njih bio veliki šok. I gubitak poverenja u vlast. Oni su ranije bili konformisti, skormni ljudi koji se ne bave politikom i nikada ne krituju vlast, preplašeni. I znali su ponešto o vlasti, ali su imali lepu predstavu koliko-toliko. Ovo sa mnom je za njih bilo osvešćivanje. Vlast izaziva narod protiv sebe svojom osionošću – zaključih. Samourušavanje. Kakva silnička stupidnost i autodestrukcija. Oni zbog nečega podbunjuju građane protiv sebe?

Saznao sam vrlo tužne priče i slučajeve zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe dok sam bio u ovoj bolnici.

Odmah sam dvojicu prepoznao. Oba su bili moji školski drugovi, kakva čudna koincidencija, već su razgovarali, i kada su me prepoznali odmah su mi prišli smejući se radosno, ali i vrlo zabrinuti, delovali su vrlo umorno, susret sa mnom ih ohrabri, počeše da razgovaraju sa mnom. Bilo mi je jasno da sam pod dejstvom jakih doza lekova, osećao sam ogroman zamor, jezik se jedva odvaja, ne može da se govori, pospanost, bezvoljnost, teško se krećem, gubi se dah.

Nekako smo izmenjali misli. Jedan od njih je bio šofer jednog grenerala, čovek koji je nekada bio izuzetne lepote, još uvek su se nazirali ostaci lepih crta lica, i vrlo snažne građe. Objasnio mi je da je bio u redu za elektrošokove, da mu je to činjeno već nekoliko puta. General čiji je bio vozač je imao sestru koja se u njega beznadežno zaljubila, ali je on bio sklon ljubavnim avanturama sa drugim ženama, a general je preko vojne policije to saznao i kada god bi to uradio, on ga je kažnjavao slanjem na elektro-šokove, da mu to ogadi i da ga oduči. Očigledno da u tome nije uspevao, jer ga je opet uhvatio u preljubi, i opet ga poslao na šokove. To više nije bio onaj stari, to je bio ruiniran čovek, upalih obraza, ispijenih, umornih očiju, nazirala se negde iz crta lica neka prethodna lepota.

Drugi školski drug je bio inženjer, ispričao je svoju priču. Bio je zaposlen u jednoj firmi u Novom Sadu, koja je proizvodila stočnu hranu, kao šef službe istraživanja tržišta. NJegova kancelarija gde je sedo sa još tri saradnika je bila ukrašena slikama domaćih životinja, krava, svinja, ovaca i kokošaka. Direktor mu je doneo sliku Josipa Broza Tita i saopštio da je odlučeno da ona treba da stoji u svakoj kancelariji i da on treba da je stavi na odgovarajuće mesto na zidu, što je on učinio. Sutradan je na radnom mestu uhapšen sa obrazloženjem da je namerno sliku druga Tita stavio blizu slike vola, što uopšte nije bilo tačno, niti je to bila njegova nemera. «A zašto ti je to učinjeno» upitah da ga ja. On odgovori: «To je intriga, ja sam kao šrf Službe istraživanja tržišta ukazao da firma gubi tržišne pozicije i predložio mere korekcije, što se nije svidelo direktoru, nisam znao za jednu koleginicu da je bio bacio oko na nju, ona je počela da me saleće. On je bio politički moćan, a ja to nisam, on me proglasio za neprijatelja samoupravljanja, tehnomenadžera, liberala. I zloupotrebio je to sa slikom da me ovde smesti.»

Nemam pristup telefonu. Želim da obavestim strane novinare i diplomate o mome nasilnom interniranju. Znam napamet broj telefona italijanskog novinara koji se zove Menkaci, simpatičnog sredovečnog smeđeg prosedog, nasmejanog čoveka srednjeg rasta, čija je kancelarija u Braće Jugosvića, ispod Narodnog pozorišta. Vidim službenice knjigovodstva u upravnoj zgradi. Pratim kada je pauza. Ulazim u praznu kancelariju i okrećem njegov telefon. Oj se javi. Kakva koincidencija. Rekoh mu gde sam, otkad i zašto?. On se čudi i kaže da će javiti svima novinarima i diplomatama.

Pušten sam iz ove bolnice 1. jula 1975. godine. Ali, bez otpusne liste. Vrlo umoran, ne mogu da idem, u depresiji, zadihan sam. Znam zašto?. Zbog injekcija depo koje traju po nekoliko nedelja ili duže, da smire duševnog bolesnika, da ne bude agresivan. Dakle moja agresivnost se sastoji u mojoj borbi na smiren i intelektualan način za moja prava.

Pijem mnogo mleka svaki dan da očistim otrove.

Tražim uporno Potvrdu o boravku, odbijaju. Znaju da ću to iskoristiti da se žalim. O tome obaveštavam sve, iako sam umoran. Krenem od stana u zgradi Hotela «Bristol» u Karađorđevoj ulici i svakih nekoliko metara sednem na neke stepenice da se odmorim. Dakle, žele da ukriju tragove, da me iznure, uzmu vreme, energiju, i da mi prikače na leđa kompromitujuću dijagnozu da me tako diskredituju javno i među poznanicima. I kao borca za ljudska prava.

Moram se boriti da to predupredim. I da svet obavestim da u SFRJ postoji praksa zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe.

Ne idem na posao, na bolovanju sam.

N a p o m e n a: Ova nasilna hospitalizacija je imala vrlo značajne posledice ne samo po moj život, nego i po ugled zvanične psihijatrije i poretka. Ja sam morao da se borim protiv netačne psihijatrijske dijagnoze koja je bila obznanjena i nanosila mi velike štete u karijeri, javnom životu pa sve do ličnog i privatnog života. Odlučio sam da se borim vrlo energično i metodično. Pošto su vlasti svugde tvrdile da sam ja psihijatrijski slučaj, a ne žrtva političkih progona da u SFRJ nema zloupotrebe prisihijatrije u političke svrhe, usmerio sam svoje akcije da dokažem da sam duševno zdrav i da u isto vreme pronađem što više sličnih slučajeva psihijatrijskih zloupotreba. Što sam i uspeo. Tako je nastao istinski val, pokret protiv zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe.

Ne želim da budem neskroman ili pretenciozan, ali je činjenica da su ovakve zloupotrebe postojale i pre moga nasilnog interniranja, a o tome nije bilo govora. Većina akcija u ovome smeru su potekle od mene, što je potstaklo i druge. SFRJ je bila okvalifikovana nakon toga kao država koja zloupotrebljava psihijatriju u političke svrhe, zbog čega je gubila ugled u svetu.

Pismo Komiteta za borbu protiv specijalnih psihijatrijskih bolnica u SSSR-u 15.4.1977 g

Upoznali smo se sa Vašim pismima i sadržajem telefonske poruke. Potrebni su nam dokumenti iz kojih se vidi da su u vezi vaših teških profesionalnih problema u pitanju politički motivi. Naš komitet nije komisija eksperata koja može sprovoditi ekspertize o nečijem zdravlju, nego komisija koja se isključivo bavi pitanjima zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe.

Sa poštovanjem

Pismo Ujedinjenih nacija 1.11.1977 godine

Gospodine, čast mi je da vas informišem da smo primili Vaše pismo koje će biti tretirano prema propisanoj proceduri, Vaše pismo i žalba će biti dostavljeni Vladi SFRJ, da li se sa time slažete?

Izveštaj Lekara specijalista Vojne medicinske akademije u Beogradu, Neurio-psihijatrijska klinika-za Tomislava Krsmanovića. Broj 854548. Datum:24.10.1977 godine

Rezultati, laboratorijski testovi, Rtg: Pacijent isitivan mesec dana, neuriološki nalazz: uredan; Izvršena psihološka eksploracija ličnosti. Uzeta socijalna anamneza.

Mišljenja: Pacijent je detaljno eksplorisan u ovome institutu od strane psihijatra, psihologa, i socijalnog radnika, pa se na osnovu dobijenih rezultata može sa dosta velikom dozom sigurnosti tvrditi da u trenutku ispitivanja ne postoje znaci mentalnog oboljenja il poremećaja.

Dijagnoza: SINE MORBO PSYCHIATRICO

POKRET ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA U JUGOSLAVIJI 11.6.1993

MARTIRUM NATAŠE TOMIŠ (1929) ĆERKE POZNATOG REVOLUCIONARA «MLADE BOSNE», POKOJNOG PROFESORA BOŠKA TOMIĆA (1895-1970)

Pokojni profesor Boško TOMIĆ iz Beograda,(poreklom iz Bratunca-Srebrenice, Bosna, sada RS) poznati revolucionar «Mlade Bosne», kum Gavrila Principa i sekretar ćelije «Mlade Bosne» u Tuzlanskoj gimnaziji, osuđivan na sudskim procesima u Sarajevu za učešće u atentatu na princa Ferdinanda 14. juna 1914. godine i na procesu u Banja Luci veleizdajnicima je od 1945. godine bio proganjan lično po nalogu J. B. Tita i to je nastavljeno i posle 1948. godine. Za vreme Drugog svetskog rata je bio proganjan do Nemaca, a zatim od Rusa sve do 1948 godine.

Profesor Druge muške gimnazije u Beogradu Boško Tomić je prošao kroz sve moguće torture, prisilno penzionisan i umro proganjan kao i cela porodica. NJegov najstariji sin Slobodan (1923) arhitekta je emigrirao sa porodicom 1960. godine u Kanadu, gde i sada živi, inače je oženjen ćerkom poznatog ministra R. Kneževića i porodica Tomić je takođe odigrala odgovarajuću ulogu u puču 27. marta 1941. godine. Slobodan je takođe doživeo na sebi sve moguće manifestacije mržnje komunističkih vlasti. NJegov brat Miša (1938-1991-jedan od osnivaca naše organizacije) na Svetog Savu 1947. godine u dvorištu Osnovne škole Sveti Sava u Beogradu je bio pretučen od saradnika policije zato što je kazao «da je Bog stvorio Tita i Staljina» i do kraja života je bio invalid u kolicima (slomljena kičma). Sestra Nataša, koja je jedina živa i koja stanuje na adresi Molerova 35 u Beogradu u stanu je 1953. godine na skupu studenata Arhitektonskog fakulteta u Beogradu izjavila da je njen otac stvarao Jugoslaviju i da uprkos toga komunisti progone njenu porodicu. Zato je bila smeštena nasilno u Psihijatrijsku bolnicu Medicinskog fakulteta u Beogradu, gde je bila torturisana i mučena i elektro-šokovima. Iako jako oštećenu otuda je oslobodio pokojni dr. V. Savić, neuropsihijatar, naš bivši predsednik.

Saznajemo da je Nataša žrtva provokacija i progona.

Stavljamo vam k'znanju da je porodica Tomić davala ugledne članove najelitnijih srpskih nacionalističkih organizacija kao što su «Mlada Bosna», «Srpski kulturni klub», «Kolo srpskih sestara», profesor B. Tomić je bio vrlo aktivan u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.i osno vao je još pocetom 1950-ih godina prvi jugoslovenski odbor za zaštitu ljudskih prava.

Apelujemo na vas da ispitate ovu pritužbu, mi vam stojimo na raspolaganju za dodatne informacije, sa ciljem da se spreči da se ne desi ono najgore, tj. da Nataša ne bude lišena stana ili da ne bude smeštena u bolnicu ili oštećena na bilo koji drugi način. Upozoravamo vas da joj to čine otpadnici srpskog naroda koji se svi u glas deru za sudbinom srpskog naroda ugroženom od druge nacije a za to vreme one koji su ginuli i prolivali krv za Srpstvo ovako lukavo progone i uništavaju.

U nadi da ćete tako postupiti

Savet Pokreta za zaštitu ljudskih prava
U Jugoslaviji

................

Rešenje Okružnog suda u Beogradu

Okružni sud u Beogradu u veću sastavljenom od sudije Miodraga Jovića kao predsednika veća, sudija porotnika Mirjane Perišić i Pejić Milana, sa zapisničarom Slobodankom Milanović, u krivičnom predmetu protiv opt. Ćetković Dušana, zbog kriv. dela neprijateljske propagande iz čl. 118 st. 1 KZ, a po predlogu Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu za primenu mere bezbednosti iz čl. 61 KZ, po održanom glavnom javnom pretresu dana 24 aprila 1978. godine, doneo je i u prisustvu zamenika javnog tužioca Boška Petričevića, optuženog Ćetković Dušana, njegovog branioca adv. Milije Gavrilovića, a u odsustvu uredno pozvane sestre optuženoga Ćetkovića, Dare Pejović, javno objavio

R E Š E NJ E

Prema DUŠANU ĆETKOVIĆU, od oca Jovana i majke Jelene, rođ. Lisičić, rođenom u Nikšiću 4. avgusta 1927. godine, sa stanom u Beogradu, ul. Jevremova br. 14, Crnogorcu, državljaninu SFRJ, penzioneru, neoženjenom, bez dece, završio gimnaziju sa velikom maturom, učesniku NOB_a, koji se vodi pri vojnoj evidenciji SO NIkšić, i živi od penzije u iznosu od 6000 dinara,

Zato što je:

Od druge polovine 1973. godine do maja meseca 1976. godine u Beogradu, pozivao na nasilnu i protivustavnu promenu državnog organa, razbijanja bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije, zlonamerno i neistinito prikazivao društveno političke prilike u našoj zemlji, izlagao poruzi socijalističku republiku Jugoslaviju, njenu zastavu, grb, najviše organe vlasti i vređao čst i ugled šefa strane države i njihove diplomatske predstavnika, na taj način, što je pisao pamflete i umnožavao na pisaćoj mašini i predavao ih ambasadama i konzularnim predstavnicima stranih zemalja u Beogradu, i to: ambasadi ČSSR, ambasadi Alžira, Iraka i Gvineje, zatim NR Kine, putem ubacivanja u postanske sandučiće, a u kojemu je pored ostalog tvrdio,

• da u Jugoslaviji narod nema pravo ni onoliko koliko je to imao u bivšoj Jugoslaviji, kada je javno mogao da postavlja pitanje kraljevske liste i apanaže dok «sinovi naroda» ne smeju sada pitati «proleterskog vođu» ni kako mu je pravo ime, tvrdio je da je ova zemlja gora od svake tvorevine Hitlerove, da je ona donela najviše štete i najviše zločina čitavom svetu, da u Jugoslaviji nema zakona i da zakoni ne predstavljaju ništa, da su najviši predstavnici SFRJ gori od svakog osnovca i da oni čine međunarodni zločin.

U krivom svetlu prikazivao lik Predsednika SFRJ, vezujući za njegovu ličnost vršenje zločina,

Delujući u pravcu razbijanja bratstva i jedinstva naših naroda pisao da Slovence treba iseliti za sibir u led, kao sve Jevreje sa decom,

Pozivajući na nasilnu i protivustavnu promenu, navodio za Predsednika SFRJ «da on mora ići na sud pred narodom da kaže i ispriča sve, a da ostali predstavnici SFRJ i državnim rukovodioci budu kažnjeni smrću, tvrdio da su najviši predstavnici SFRJ zločinci i da će jednim zamahom pobiti sve zločince...»

Izlažući poruzi Predsednika SFRJ nazivao ga «najvećim zločincem sveta», a ostalo najviše rukovodstva državnih organa «prevejenim kriminalcima i ubicama»

Čime je izvršio krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118 st. 1 i kriv delo povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika iz čl. 174 KZ.

Pa se na osnovu čl. 63 KZ SFRJ

IZRIČE MERA BEZBEDNOSTI OBAVEZNOG PSIHIJATRIJSKOG LEČENJA I ČUVANJA U ZDRAVSTVENOJ USTANOVI

Troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava.

O b r a z l o ž e nj e

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu stavilo je na teret opt. Četković Dušnu izvršenje kriv. dela iz čl. 118 st. 1 i čl. 174 KZ i predlog - Kt br. 926/76 da se prema istom izrekne mera bezbednsti, obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi iz čl. 63 KZ SFRJ.

U toku sprovedenog postupka sud je na osnovu kazivanja Ćetković Dušana i ostalih izvedenih dokaza nesumnjivo utvrdio da je optuženi počinio kriv. dela na način opisan u izreci ovog rešenja.

Pri tome treba imati u vidu da optuženi ne spori da je u više navrata pisao, umnožavao a zatim dostavljao stranim ambasadama tekstove sa sadržinom navedenom u izreci rešenja.

Ovakvo kazivanje optuženog u saglasnosti je sa sadržajem pisanih tekstova pronađenim u stanu istog prilikom pretresa, a pošto se upoređenjem ovih tekstova sa tekstovima pronađenim u poštanskim sandučićima stranih ambasada lako može zaključiti istovetnost autora. Osim toga tekst upućen Gvinejskog ambasadi koji počinje rečima: «Voda obična nije baš obična»... prema pismenom nalazu i mišljenju veštaka Branislava Đokića, usmeno, obrazloženog na glavnom pretresu, napisan je na pisaćoj mašini koja je pronađena u stanu ćetkovića tokom pretresa 26. maja 1976. godine. Na verodostojnost priznanja optuženog ukazuju i tekstovi pisani rukom, a pronađeni u poštanskim sandučićima stranih ambasada tokom januara i ferbruara meseca 1978. godine, koji po svom sadržaju takođe odgovara tekstovima pisanim na mašini i ubacivanim tokom 1973. do 1976. godine u poštanskim sandučićima stranih ambasada. Osim priznanja optuženog da je ove tekstove on pisao i da je to njegov rukopis takvo kazivanje i zaključak suda potkrepljuje i iskaz veštaka Đokića na glavnom pretresu da su ovi tekstvi zaista pisani rukom od strane opt. Ćetkovića.

Sud je u svemu prihvatio navode predloga Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu ukoliko se odnose na činjenice vezane za način izvršenja kriv. dela osim u delu gde se optuženom stavlja na ****** opisivanje Staljinove ličnosti u kampanji KB u pozitivnom smislu, a pošto se uvidom u postojeće tekstove koji su dostavljnjni stranim ambasadama, nije sa sigurnošću moglo utvrditi da je optuženi takav stav zauzimao.

Pravno analizirajući tekstove navedene u izreci presude, sud je našao da je optuženi na ovaj način izvršio krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118 st. 1 KZ i krivično delo povrede ugleda države i predstavnika iz čl. 174 KZ, a pošto su ovakvi napisi i ranije sadržali u sebi sva bitna obeležja navedenih krivičnih dela.

Pošto je iz navedenih tekstova i držanja optuženog tokom postupka stvorena sumnja da optuženi nije uračunljiv to je isti podvrgnut psihijatrijskom pregledu od strane sudskog veštaka Dr. Kristivoja Brašića koji je u svom pismenom nalazu i mišljenju i iskazu na glavnom pretresu tvrdio da optuženi boluje od hroničnoe psihoze paranoidnog tipa, što je kod Ćetkovića isključivalo sposobnost da shvati značaj radnji koje čini i da upravlja svojim postupcima u vreme izvršenja dela. Osim toga veštak Brašić na glavnom pretresu dalje smatra da postoji opasnost da opt. Ćetković i nadalje vrši usled konstatovanog duševnog obolenja ista ili slična kriv. dela zbog čega je mišljenja da je u ovom slučaju neophodno bolničko lečenje. Ovakav nalaz veštaka Dr. Brašića sud je u svemu prihvatio da ih je pisao Ćetković kao i na osnovu usmenog obrazloženja koje je dao na pretresu opisujući svoje «kritičke stavove», prema postojećem društveno-političkom uređenju ove zemlje, sud nalazi da se radi o duševno poremećenoj ličnosti koja je opasna za okolinu, a pošto bi Ćetković u uslovima slobodnog kretanja najverovatnije nastavio sa vršenjem ovakvih ili sličnih kriv. dela.

Pri tome sud je imao u vidu prvenstveno činjenicu da Ćetković na glavnom pretresu tvrdi da političke poruke prima od «Ejupa» preko trapografa identifikujući Ejupa u ličnosti Aleksandra Caranova navnodno pukovnika Sovjetskog saveza i njegovog istomišljenika koji po kazivanju optuženog poseduje jonsku sposobnost da vlada nja svojom materijom i koji mu preko obične gramofonske ploče povremeno šalje te poruke. Ako se osim toga ima u vidu da optuženni na glavnom pretresu izjavljuje da on kao politički protivnik postojećeg Društveno-političkog sistema u Jugoslaviji oseća potrebu da i nadalje pismenom reči nastavi borbu protiv ovakvog sistema, onda je sasvim logičan zaključak veštaka Brašića*** da je optuženi duševni bolesnik i da postoji opasnost da nastavi sa vršenjem istih ili sličnih radnji. Na ovakvu opasnost ukazuje činjenica da je optuženi u toku ovog postupka, a po ukidanju pritvorske mere nastavio sa pisanjem tekstova sličnog sadržaja i njihovo dostavljanje stranim predstavništvima.

Sa svih ovih razloga sud je našao da se u konkretnom slučaju stekli uslovi za izricanje mere bezbednosti obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi iz čl. 63 KZ SFRJ zbog čega isti i primenio prema optuženom

Odluka o troškovima kriv. postupka doneta je na osnovu čl. 98 ZKP.

Zapisničar, Predsednik veća-sudija
Milanović Slobodanka Jović Miodrag

POUKA O PRAVNOM LEKU

Protiv ovog rešenja dozvoljena je žalba u roku od 8 dana od dana prijema istog Vrhovnom sudu Srbije a preko ovoga suda.

PREDSEDNIŠTVU SFRJ

Beograd

Uzimamo slobodu da vam se obratimo i učtivo zamolimo da se pokrene inicijativa za oslobađanje DUŠANA ĆETKOVIĆA, penzionera, prevodioca i literate, neoženjenog, rođenog 1927. godine, sa stanom u Gospodara Jevrema broj 14 u Beogradu, a koji se nalazi već 4 godine u psihijatrijskoj bolnici Centralnog zatvora u Beogradu, Bačvanska 14

Naime, D. ĆETKOVIĆ je ispoljio politički nekonformizam i nepodobnost, pisao je pisma kritičnog sadržaja na adrese državnih rukovodilaca SFRJ, kao i rukovodiocima pojedinih socijalističkih zemalja, davao je političke izjave kritičke prirode.

Umesto da se postupi po zakonu i obavi formalan, javni i pravi sudski postupak predviđen za ovakva ponašanja, ukoliku su ona ocenjena kao politički prekršaj, D. ĆETKOVIĆ je smešten protiv svoje volje u ovu specijalnu psihijatrijsku ustanovu. Konzulijum psihijatara ga je proglasio da boluje od teške duševne bolesti, da nije dovoljno svestan da procenjuje značaj svojih ponašanja, da nije odgovoran za učinjena dela, da je opasan po okolinu i da je neophodno lečenje, tj. Određena mu je mera psihijatrijskog-administrativna MERA BEZBEDNOSTI OBAVEZNOG SMEŠTAJA U ZATVORENOJ PSIHIJATRIJSKOJ USTNOVI BEZ ODREĐENOG VREMENA TRAJANJA, dok se njegovo zdravstveno stanje ne popravi.

DUŠAN ĆETKOVIĆ uopšte nije bolestan od bolesti koja mu se pripisuje, on ni u kom slučaju nije OPASAN PO OKOLINU, on je takvog duševnog stanja da je sposoban da shvati procenjuje značenje i posledice svoga ponašanja.

Po zakonima SFRJ da bi se neko na ovakav način, protiv svoje volje bio smešten u psihijatrijsku bolnicu a uz primenu MERE BEZBEDNOSTI I OBAVEZNOG SMEŠTAJA U PSIHIJATRIJSKU USTANOVU, jedan od neophodnih uslova je da se radi o osobi koja je opasna i po okolinu.

Pošto to nije slučaj sa D. ĆETKOVIĆEM, jasno je da se radi o prekršaju zakona, u stvari radi se o nezakonitoj i ilegalnoj kaznenoj meri politički motivisanoj kao što je rečeno napred.

Što se tiče uslova života u ovoj bolnici oni su teški i štetni po ljudsko zdravlje.

S obzirom na napred izneto, molimo vas da postupite po zakonu, da se D. ĆETKOVIĆ oslobi iz ove bolnice i da mu se pruži šansa da postane lojalan građanin i proživi ostatak života u miru i bez uznemiravanja. Ukoliko se smatra da je on učinio politički prekršaj/ukoliko on stvarno postoji i ukoliko je još aktuelan/zakon nalaže primenu formalne, javne i pravične sudske i pravne procedure. Ukoliko se smatra da to nije potrebno, molimo vas da se DUŠANU ĆETKOVIĆU omogući, ukoliko on to želi i ukoliko to zahteva, njegovo zdravstveno stanje, da on odluči i izabere svojom voljom lekare i u dogovorus a njima mere i način lečenja, razume se ukoliko je to potrebno.

Apelujemo da se njegov slučaj reši u duhu humanosti socijalističkog samoupravnog društva i zakonitosti, njegov četvorogodišnji boravak u ovoj ustanovi je suviše velika kazna. Takođe u njegovom slučaju je potrebno voditi računa o kontekstu i motivacijama koje su ga navele na inkriminisana dela. Radi se o osobi koja je bila progonjena od strane birokratskih cenzura moći i mnipulisana za njihove zakulisane i nehumane političke mahinacije. Radi se o žrtvi.

S poštovanjem,

Tomislav Krsmanović, Dragoljub Ignjatovic, Ivan Prekajski, Miladin Pavlović, Rdisav Živanović, Akkm Djilas

Okružni sud u Pančevu

Okružni sud u Pančevu
K. Br. 88/16
3. septembar 1976. godine
Pančevo

Okružni sud u Pančevu u veću sastavljenom od sudije Halupa Ivana kao predsednika veća i sudija porotnika Porežanin Vide i Pešić Mladena kao članova veća, sa zapisničarem Dzigurski divnom, u krivičnom predmetu okrivljenog ŽIVANOVIĆ MILISAVA iz Pančeva, koga po službenoj dužnosti brani Jerkovački Ilija, advokat iz Pančeva, po predlogu za upućivanje u Zavod za čuvanje i lečenje Okružnog javnog tužioca Pančevo KT. Br. 309/75 od 27. jula 1976. godine, nakon održanog pretresa na dan 3. septembra 1976. godine, doneo je u prisustvu branioca optuženog, zamenika OJT:a Pančevo Čajkov Zvonimira, a bez prisustva orkivljenog ŽIVANOVIĆ MILISAVA

R E Š E NJ E

Prema okrivljenom ŽIVANOVIĆ MILISAVU IZ Pančeva od oca Miladina i majke Ubavke, rođena Jerenić, rođenog 10. jula 1911. godine u Bošnjanu, SO Varvarin, Srbin, državljanih SFRJ, udovac sa dvoje dece, penzioner sa prosečnom zaradom od 2.180 dinara, pismen sa šest razreda gimnazije i komercijalnom školom, vojsku služio, vodi se u evidenciji VE Pančevo, bez nepokretne imovine, neosuđivan, ne vodi se krivični postupak za drugo krivično delo, nalazi se u Neuropsihijatrijskoj bolnici Vršac

IZRIČE SE MERA BEZBEDNOSTI UPUĆIVANJA U ZAVOD RADI ČUVANJA I LEČENJA iz čl. 61 KZ.

Zbog toga što je krajem 1974. godine i početkom 1975. godine u svojim podnescima upućenim Saveznom javnom tužilaštvu u Beogradu izložio poruzi najviše organe Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i njene najviše organe i predstavnike Makedonije, time što je za Saveznog javnog tužioca MARINA PANTU na više mesta rekao da je alkoholičar i kriminalac i da prima mito, dok je za Mićev Nikolu, predsednika Sobranja makedonije i Gligorov Kiru predsednika Savezne skupštine, rekao da štite kriminalce i dozvoljavaju da sudovi i javna tužilaštva štite kriminalce,

dakle je izložio poruzi najviše organe SFRJ i predstavnike tih organa, kao i predstavnike organa Socijalističke Republike,

čime je izvršio krivično delo povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika iz čl. 1`74 KZ.

Određuje se da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda.

O B R A Z L O Ž E NJ E

Okružni javni tužilac iz Pančeva pod KT. Br. 309/75 od 27. jula 1976. godine stavio je predlog za upućivanje u Zavod za čuvanje i lečenje orivljenog ŽIVANOVIĆ MILISAVA, penzionera iz pančeva zbog toga što je izvršio krivično delo povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika iz čl. 174 KZ, a da je u vreme izvršenja krivičnog dela bio neuračunljiv.

Pre početka glavnog pretresa dana 3. septembra 1976. godine veštak neuropsihijatar Janković Dr. Aleksandar izjavio je da je stanje okrivljenog takvo da se ne može prisustvovati glavnom pretresu. Glavnom pretresu prisustvovao je brat okrivljenog ŽIVANOVIĆ RADISAV koji je izjavio da okrivljeni nema bračnog druga, roditelja ili nekog ko bi se o njemu starao.

U toku dokaznog postupka sud je pročitao iskaz okrivljenog Živanović Milisava njegovu odbranu kod istražnog sudije sa zapisnika od 17. oktobra 1975. godine, zatim su pročitani podnesci okrivljenog upućeni Saveznom javnom tužilaštvu, čitanjem pismenog nalaza lekarske komisije Neuropsihijatrijske bolnice Vršac od 14. 7. 1976. godine, te saslušanjem veštaka Janković Dr. Aleksandra.

Na osnovu pročitanih podnesaka sud je utvrdio postojanje krivičnog dela iz čl. 174 KZ, što je svojom odbranom kod istražnog sudije okrivljeni Živanović Milisav u potpunosti priznao.

Na osnovu pročitanog nalaza lekarske komisije i saslušanja pomenutog veštaka, je utvrđeno da je Živanović Milisav u vremenu počinjanja pomenutog krivičnog dela krajem 1974. godine i početkom 1975. godine (kao i znatno ranije, a i posle ovoga) bio u neuračunljivom stanju. Naime, utvrđeno je da okrivljeni Živanović Milisav boluje od trajnog duševnog oboljenja : sumanutosti progonjenja koje je dugotrajne prirod zbog čega okkrivljeni Živanović Milisav nije sposoban da shvati značaj svoga dela niti je u mogućnosti da upravlja svojim postupcima zbog čega u određenim okolnostima može da dođe u ozbiljan sukob sa okolinom i da ugrozi zdravlje pa i život ljudi i svoje okoline, kao i materijalna dobra.

Zbog toga je sud na osnovu čl. 61 KZ, a u vezi čl. 455 ZKP, odlučio kao u izreci, te je izrekao meru bezbednosti upućivanje u zavod radi čuvanja i lečenja okrivljenog Živanović Milisava.

Zapisničar PREDSEDNIK VEĆA
Divna DŽigurski s. R. Ivan Halupa sr.
Za tačnost otpravka

POUKA O PRAVNOM LEKU:

Protiv ovog rešenja ima mesta žalbi uroku od 8 dana od prijema istog na Vrhovni sud Vojvodine u Novom Sadu, a putem ovog suda

OKRUŽNI SUD U NOVOM SADU
Posl. Br. K-63/77. godine
Dana 20. juna 1977. godine

Rešenje okružnog suda u Novom Sadu

Okružni sud u Novom Sadu u veću sastavljenom od sudije Mr. Dragomira Cvetkovića, kao predsednika veća, sudija porotnika Dražić Stane i Knežević Milana, kao članova veća, uz sudelovanje Stojčin Milenka, kao zapisničara – u krivičnom predmetu protiv okrivljenog SIMIČIĆ ĐORĐA iz Loke, zbog dela iz čl. 118 st. 1 KZ, a povodom predloga OJT u Novom Sadu broj KT-42/77. od 9. juna 1977. godine, nakon održanog usmenog javnog glavnog pretresa dana 30. juna 1977. godine, uz sudelovanje stranaka, branioca Knežević slobodana, advokata iz Novog Sada, majke okrivljenog Simičić Jane i sestre Milić Đuke, doneo je i istog dana u prisustvu stranaka, branioca i rodbine objavio sledeće

R E Š E NJ E

Prema okrivljenom SIMIČIĆ ĐORĐU, sinu Sime i Janje rođ. Kesić, rođen 1. maja 1935. godine u selu Trnovu, SO Mrkonjić Grad, Srbin, državljanih SFRJ, metaloglodač bez zaposlenja, sa stanom u Loku, Železnička br. 8, neoženjen, iz vanbračne zajednice ima jedno malodobno dete koje je kod majke, pismen, završio 4 razreda osnovne škole, vojsku služio od 1955/57 godine na Visu, evidentiran u VO titel, poseduje kuću u Loku, neosuđivan, nalazio se u pritvoru od 28. marta 1977. godine, sada preventivno zadržan u zatvoru Opštinskog suda u Novom Sadu,

Na osnovu čl. 455 ZKP i čl. 61 KZ IZRIČE SE MERA BEZBEDNOSTI UPUĆIVANJA U ZAVOD RADI ČUVANJA I LEČENJA

Jer je u vremenu od početka 1977. godine do 17. marta 1977. godine u Loku i titelu napisao i rasturio oko 20 komada letakaa u kojima je zlonamerno i neistinito prikazivao društveno:političke prilike u zemlji i potsticao na svrgavanje predstavničkih tela i njihovih političko izvršnih organa, izražavajući doslovce svoju misao i nameru sledećim rečima i parolama: «Tito i Titovo društvo otpalo je od sveta, odbrana od Titovog društva je svet.... Tito i Titino društvo je otpalo od sveta, ko je još Titin ubiću ga brzo, svet odbrana od titovaca.... Tito i Titino društvo je otpalo od sveta koje još titin brzo ćemo ih ubiti... Tito sraman i titino društvo ne vlada više, svet je savladao sramnu vladu... Tito sraman i Titovci ne vladaju više, svet je savladao sram i vladu... Sraman Tito i Titovci ne vladaju više, svet je savladao sramnu vladu... Tito i Titovo društvo je otpalo sa vlade, psi su veliki bili i takođe savezni psi».

a koje radnje predstavljaju krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118 st. 1 KZ. Troškovi postupka padaju na teret sredstava ovog suda.

Do pravosnažnosti ovoga rešenja optuženi će biti zadržan u pogodnim prostorijama zatvora u Novom Sadu.

O b r a z l o ž e nj e

Navedenim predlogom OJT u Novom Sadu predloženo je izricanje mere upućivanje u Zavod radi čuvanja i lečenja, jer je okrivljeni počinio radnje koje predstavljaju krivično delo, a u pitanju je duševno obolela osoba koja je opasna za svoju okolinu.

Okrivljeni je poricao da je autor letaka a potvrđivao da je kod njega u kući nađen blok na kome su pisani letci i saglašavao se sa predlogom da treba da bude lečen.

Sud je sproveo dokazni postupak saslušanjem svedoka – rodbine Simićić Janje i Milić Đuke, veštaka dr. Božimira Savića. Na osnovu saglasnih predloga stranaka pročitani su iskazi: Mijatov spasoja, Burkin Katice, Atanackov Jovana, Baranji Jožefa, Munčan Milovana, Sivački Milana, Prokin Gene, Nikolić Jozefa, Munćan Branislava, sa zapisnika iz prethodnog postupka, pročitan je grafološki nalaz o veštačenju rukopisa okrivljenog, nalaz Kliničke bolnice u Novom Sadu o stanju psihičkog zdravlja okrivljenog, rešenje o određivanju pritovora, zapisnik o pretresu stana i drugih prostorija, izvršen je zapisnik o prtresu stana i drugih prostorija, izvršej je uvid u foto dokumentaciju, kao i letke, pa je svetranom ocenom svih izvedenih dokaza ustanovljeno činjenično stanje kao u dispozitivu.

Da je okrivljeni izvršio radnje navedene u dipozitivu, sud je ustanovio na osnovu nalaza i mišljenja grafološkog veštačenja, da je letke okrivljeni napisao svojom rukom, a poret toga, to otvrđuje i pretres stana, gde je nađen isti blok na kojem su pisane letke, kao i način izražavanja okrivljenog na glavnom ptretresu, gde je on govorio da navija za svet, a sadržaj ovih letaka i radnje koje je optuženi izvršio predstavljaju krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118 st 1 KZ, zbog toga sud nije prihvatio odbranu optuženog, da on nije autor pomenutih letaka, jer je on u svojoj odbrani bio neubedljiv, usamljen i u suprotnosti sa objektivnim i pouzdanim izvorima dokaza.

Na osnovu nalaza i mišljenju veštaka Kliničke bolnice u N. Sadu i veštaka Dr. Božidara Savića, sud je ustanovio, da je okrivljeni delo izvršio u neuračunljivom stanju, da je u pitanju duševno obolela osoba, opasna za svoju okolinu, te da je istu potrebno uputiti u Zavod radi čuvanja i lečenja.

Sa ovim predlogom veštaka saglasili su se i majka okrivljenog Simičić Janja i njegova sestra Milić Đuka.

Sa ovim predlogom veštaka saglasili su se i majka okrivljenog Simičić Janja i njegova sestra Milić Đuka.

S obzirom na izloženo, sud je našao da je predlog javnog tužioca osnovan, pa je na osnovu citiranih zakonskih propisa odlučeno kao u dispozitivu.

ZAPISNIČAR, PREDSEDNIK VEĆA - sudija
Stojčin Milanka, sr. Mr. Dragomir Cvetković

Okružni sud u Beogradu - Dragičević Dragomir

Okružni sud u Beogradu u veću sastavljenom od sudije Miloša Vidakovića kao predsednika veća i sudija porotnika Novosel Stojana i Rančić Jelene, kao članova veća, sa zapisničarom Stamenković Olgom, u krivičnom predmetu okr. Dragićević Dragomira iz Beograda, zbog krivičnih dela iz člana 157, KZ SFRJ, po održanom pretresu primenom člana 63. KZ SFRJ i člana 493. ZKP doneo je na dan 8. jula 1977. godine

R E Š E NJ E

Prema okr. Dragičević Dragomiru od oca Save i majke Milice rođene Rašović, rođen 17. aprila 1913. godine u Ćupriji, sa stanom u Beogradu ulica Svetozara Radila br. 9, srpske narodnosti, državljanih SFRJ, penzioner, udovac – bez dece, pismen, završio nižu poljoprivrednu školu, ne vodi se u vojnoj evidenciji, bez imovine, izdržava se od penzije u **** vrednosti od 1.800 dinara, osuđivan, sve kazne izdržao, protivu njega se ne vodi postupak za neko drugo krivično delo, nalazi se u pritvoru od 17. juna 1977. godine,

Što je više puta u toku 1976. godine i 16. 6. 1977. godine u ulici Svetozara Radića u Beogradu u stanju duševnog obolenja –Perephramia Fantastica, usled koga je neuračunljiv i opasan za svoju okolinu, izlagao poruzi predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, na taj način što je istome psovao majku, te time učinio krivično delo povrede ugleda države SFRJ iz člana 157. KZ SFRJ.

To mu se na osnovu člana 63. KZ SFRJ IZRIČE MERA BEZBEDNOSTI obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi.

Do pravosnažnosti rešenja Dragičević Dragomir ima se privremeno smestiti u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu ili u neku posebnu prostoriju.

Troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda.

O b r a z l o ž e nj e

Javni tužilac Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu predlogom Kt. Br. 1943/76 od 17. 6. 1977. godine predložio je da sud po provedenom postupku prema Dragičević Dragoljubu izrekne meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, jer je u stanju duševnog obolenja, usled koga je neuračunljiv i opasan po svoju okolinu, izvršio krivično delo povrede ugleda države SFRJ.

Po provedenom postupku, a na osnovu dokaza izvedenih na pretresu, utvrđeno je iskazima svetoka Bogićević Miodraga, Mikić Veroslava i Kocijančić Milene, da je Dragičević Dragoljub više puta u toku 1976. godine a i 16. juna 1977. godine u Beogradu u ulici Svetozara Radiča, više puta izlagao poruzi predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, na taj način što je istome psovao majku.

Ovakvim svojim postupcima Dragičević Dragomir predstavlja opasnost za svoju okolinu, a ujedno je izvršio krivično delo povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika iz člana 157. KZ SFRJ.

Nalazom i mišljenjem sudskih veštaka neuropsihijatara prof. Dr. Maksima ******* i dr. Steve marjanovića utvrženo je da Bogičević Dragomir boluje od hronične duševne bolesti (Perephramia Fantastica) usled koje u vreme izvršenja krivičnih dela nije bio u stanju da shvati značaj dela niti da upravlja svojim postupcima. Istim nalazom dalje je utvrđeno, da sve okolnosti ukazuju na veliki stepen verovatnoće da će Dragičević Dragomir i dalje da čini ovakva i slična dela, koja su i opasna po okolinu, te se javlja nužnom merom da imenovani bude upućen na čuvanje i lečenje u neku psihijatrijsku ustanovu.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, sud je prema Dragičević Dragomiru primenom člana 63. KZ SFRJ i člana 493. ZKP izrekao meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, do dalje odluke suda.

Kako se imenovani nalazi u pritvoru po rešenju istražnog sudije ovoga suda, to je u smislu člana 493, stav 2. odlučeno da se ima smestiti do pravosnažnosti rešenja u odgovarajuću ustanovu ili u neku podesnu prostoriju.

Troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Dragičević Dragomir je od početka postupka omao branioca, a pretresu je prisustvovala njegova najbliža rođaka, sestra od tetke Miroslava Mitić.

Zapisničar Predsednik veća – sudija,
Olga Stamenković, Miloš Vidaković

sin BOŽIDAR TODOROVIĆ

1930 –

KOJI OVDE NAĐE MIRA
IZ AVETINJSKOG KOŠMARA
MORALNO POLITIČKE
NEPODOBNOSTI

DIREKTNA AKCIJA ZA SAMOZAŠTITU Beograd 16.oktobra 1978.

ČETVRTOM KONGRESU LEKARA JUGOSLAVIJE

SARAJEVO

Medicinska profesija stvara veličinu i borbenost jedne nacije. Osnovi njen zadatak je da izleči, spase život, otkloni bol, da bude u službi čoveka.

Potrebno je boriti se protiv svega što ometa medicinu da ispuni svoj osnovni i suštinski zadatak.

Lekar pre svaga mora imati svoju samostalnost. Mora biti rukovođen svojom profesionalnom ekipom, njemu se ne smeju nametati nikakva uputstva, smernice od bilo koga koje ga mogu ometati u njegovoj humanoj misiji. Birokratski uticaj ne smeju imati bilo kakve uticaje i posledice na odnos «lekar» - «bolesnik». Naimenovanja, položaji, u ovoj profesiji ne mogu biti prema bilo kom drugom kriterujumi sem prema stručnoj, naučnoj i ljudskoj vrednosti lekara, njegovim mogućnostima da pomogne bolesniku.

Lekar, pre svaga, mora biti rukovođen svojom profesionalnom etikom, a tek onda svojim ličnim interesima, ideološkom i socijalnom pripadnošću. Ako je drugačije onda se ne radi o medicini i lekaru,

Medicina se ne može koristiti u druge svrhe sem da pomogne bolesniku i čoveku. Ako nije tako, onda to nije medicina u službi čoveka i života, nego u službi razaranja.

Mnogi bolesnici koji su oboleli usled raznih uticaja, ili pak diskiminatorskih i represivnih mera u svojoj sredini, ne dobijaju adekvatnu pomoć od njihovih lekara . (Ne smeju da im kažu zašto su nastale njihove teškoće, ili pak mnogi i ne znaju zašto imaju zdravstvene teškoće, u takvom su stanju da ne umeju da im objasne, ili nisu svesni uroka). Lekari u takvim slučajevima, uopšte nisu svesni prirode i uzroka oboljenja i zato ne mogu kako treba da pomognu bolesnicima.

Lekari nisu upoznati u dovoljnoj meri sa ovom činjenicom i kako društveno okruženje može uticati na zdravlje ljudi, ili ako znaju ne reaguju iz straha, ili zbog ličnih interesa.

Ličnost čoveka, njegovo zdravlje, i život, njegov lični, porodični i bračni život, su njegova neprikosnovena prava u jednom normalnom i demokratskom ljudskom društvu.

Upotreba medicine u bilo koje svrhe, ukoliko narušava ova njegova osnovna i nepovrediva prva je negacija same sebe.

Zbog ovakvih pojava dolazi do sterilizacije medicine, ona počinje da biva nadojena hehanističkim i prakcističkim duhom, njen prestižni nivo opada. Medicina onda ne može da da ono što nacija od nje očekuje sa svim posledicama koje iz toga proističu.

Čovek je ljudsko biće, a ne «ljudski materijal» ili čak «stoka» kako se prema pojedincima ponekad odnose birokrate.

Ukoliko se ovi zahtevi ne poštuju dolazi između ostaloga i do opadanja ugleda medicine u očima građana i gubljenja poverenja u nju. U pitanju su ugled medicine i zemlje kao jedne civilizovane nacije.

Osnovni pravni i moralni principi moraju biti poštovani.

U pitanju su, takođe, materijalne štete koje je teško proceniti. Potrebno je osloboditi našu medicinu svih uticaja koji mogu biti na štetu bolesnika.

Apeluje se na Četvrti kongres lekara Juglslavije da pokrene procese koji će našu medicinu staviti u potpunosti na mesto koje joj pripada, a to su slava, čast i ugled jugoslovenske medicine u službi čoveka i njegovog zdravlja.

PREDSEDNIŠTVO S. R. SRBIJE

Molimo Vas da se zauzmete da se Vladimir Marković pusti iz psihijatrijske bolnice Centralnog zatvora gde se nalazi od 24. 5. 1979. godine. Smatramo da je on već dovoljno kažnjen za inkriminisano delo, pored toga on je psihički normalan.

Tomislav Krsmanović, Ivan Prekajski, Drasgoljub Ignjatovic u Beogradu, 1.7.1980 g.

I Z J A V A

Na pitanje moga muža Lukić Jovana (sa njim sam sporazumno sudski razvela brak 1978. god.), izjavljujem u prisustvu komšija, a pod materijalnom i krivičnom odgovornošću, slijedeće:

Pridružujem se tužbenom potraživanju Lukić Jovana i zahtjevu naše kćerke Lukić Snježane tj. I ja potražujem svoje pravo na naknadu, štete za DUŠEVNI BOL.

Na mene je od 1964-te godine pa do 1978. godine vršen pritisak od pojedinaca, organizacija i institucija – da se ja razvedem od mog muža, čak mi je 1964. god. Zahtjevano da moram u visokom stadiumu trudnoće abortirati, jer da ne smijem da rodim njegovo đete, a samo zato što moj muž vodi radni spor i što se zbot toga zamjerio nekim rukovodiocima. Ja sam se kategorično suprostavljala svakom pritisku jer sam znala da mog nedužnog muža žele na taj način uništiti i onesposobiti za uspješno vođenje radnog spora.

Kada su 1974. zatvorili mog muža, potpuno zdrava u ludnicu, mene su odmah sutradan pozvali u republičko Vjeće sindikata BiH i saopštili mi da ga je SUP smjestio u duševnu bolnicu, jer je moj muž, navodno, malokrvan i da treba da se oporavi prije nego dobije radni spor. Ja sam predsjedniku sindikata rekla da moj muž nije malokrvan, a niti bolestan i tražila sam da ga pusti iz ludnice, a On mi je dao 50.000 st. dinara i rekao mi da ne tražim da mog muža otpuste, jer ako budem tražila i žalila se nekom u Sarajevu ili Beogradu, da moj muž nikada neće dobiti radni spor***. Ja sm tražila da ga otpuste iz ludnice, ali nisam išla u Kabinet Predsednika Tita u Beograd.

U mome stanu, na ulici i u prodavnici meni su govorili da bi moj muž mogao biti ubijen u bolnici, zbog svega tog ja i moja kćerka smo gotovo svakodnevno plakali i išli mu u posjetu, u dozvoljene dane. On mi je govorio da ga u bolnici uništavaju tabletama, zbog čine upotrebe mu je glava teška, tako da je ne može držati uspravno na ramenima. Zahvaljujući rodbini mog muža i novinarima, mog muža su nakon puna tri mjeseca pustili iz bolnice pošto su mu uništavali mozak sa strujom.

Zbog te tragedije često smo plakali, a govovo uvjek kada je započinala reč o tragediji, a moj muž bi uvjek biježao u drugu sobu da bi ublažio svoj bol i sakrio i zaustavio suze.

Ni posle tragedije nisu nas pustili na miru. Kada je moj muž napisao šta su mu učinili, odmah je pozvat da dođe u SUP, ali on je poslao mene i ja sam otišla sa komšinicom, a moj muž je otišao u Kabinet Predsednika Tita u Beograd. Meni su kazali da sam ja sakrila mog moža, a kada sam ih uvjerila da nisam, govorili su mi da moj muž ne smije ništa pisati i da će Oni njega uhvatiti i bubrege mu odvaliti. Pojedinci iz komšiluka, koje je moj muž smatrao neprijateljima našeg doma – kuće, govorili su mi da prisilim muža da se odrekne radnog spora, tuženja pojedinih lica i da se zaposli, govoreći mi da može da radi kod komšije Sulje piljara kao fizički radnik iako na to ne pristane da će uslediti teške posledice. Sa ciljem da zaštitim svoje dete i sebe, ja sam na muža počela vršiti pritisak ne birajući sredstva, čak sam mu rekla da je od mene traženo da potpišem da bi ga ponovo strpali u ludnicu i da ću ja to učiniti «da bi zaštitila svoje djete i sebe, ako On ne pristane da sve to pusti i da se zaposli kao fizički radnik. Moj muž je uzeo svoju dokumentaciju i garderobu i otišao, našao si je podstanarsku sobu. Patila sam i zajedno sa djetetom plakala, ali morala sam žrtvovati njega uništenog da bi spasila svoje dijete i sebe.

Čim je otac otišao iz kuće Snježana je izgubila srpljenje za učenje i pokazivala je agresivnost i u kući u u školi. Do osmog razreda uvjek je prolazila sa vrlodobrim uspjehom u školi, a odmah nakon što joj je otac napustio nas tj. U osmom razredu završila godinu sa dovoljnim uspjehom, a imala je produženu nastavi **** iz dva predmeta. A prvi razred gimnazije napušta već u početku drugog polugodišta u sledećoj godini. Otac je upisuje u veterinarsko-tehničku školu, prvi razred završila je dobrim uspjehom, a na polugodištu drugog razreda imala je jednu slabu oceni – 1 - .

Na osnovu svega ovoga ja polažem pravo tj. tražim da mi se da odšteta ZA DUŠEVNI BOL u iznosu od 70.000 dinara.

U Sarajevu 22. 04. 1982. godine
Izjavu dala:
Lukić Zorka sr.

Izveštaj od Amnesty International

Izveštaj Amnesty International, 1982. AI citira član 63 KZ SF. V. Marković je smešten u psihijatrijsku bolnicu zbog izražavanja mišljenja bez da je bilo dokazano da je «opasan po okolinu». Opisuje se kako je obavio intervju sa dr. Tuđmanom i zbog toga bio smešten u bolnicu. Prvo je bila predložena mera bezbednosti na slobodi, ali je promenjena u meru bezbednosti u zatvorenoj bolnici. Konfiniranje V. Markovića zbog njegovog mišljenja je u suprotnosti sa konvencijama potpisanim od strane Vlade SFRJ.

Jedan izveštaj primljen od AI inicira da slučajevi kao V. Markovića nisu jedini. Investigiran je jedan drugi Vjekoslav Maglić . 1974. g. Je pozvan u vojsku. 13. februara je bio ispitan od lekara u Vinkovcima, 14. februara psihijatri su napisali izveštaj da je nadprosečno inteligentan, da ima «boemske tendencije, tendencije nekonvencionalnosti», «ekscentričnost» ne vili da se složi sa zahtevima koji su suprotni njegovim ubeđenjima». Počeo je vojnu obavezu u doboju od 14. aprila 1974. godine, marta 1975. je optužen za «neprijateljsku propagandu», hrvatski nacionalizam, bilo mu je suđeno od Vojnog suda u Sarajevu 17 i 18. juna 1975 g. I oktobra 1975 je dat nalog da bude ispitan od psihijatra, 3. oktobra komisija psihijatara iz Sarajeva ga je proglasila nesposobnim za vojnu službu, dijagnoza «šizoidna paranoja» poslat je u psihijatrijsku bolnicu. U nedostatku detaljnih dokumenata ne može stvarati zaključke ali u slučaju V. Markovića i V. Naglića je jasno, oni su bili smešteni u psihijatrijske bolnice zato što su na nenasilan način izrazili svoje mišljenje. Ovo izaziva veliku brigu da zakonodavstvo mora biti za nasilne smeštaje u psihijatrijske bolnice lica koja su izrazila svoje mišljenje na nenasilan način.

SVETSKOJ ASOCIJACIJI PSIHIJATARA

Stranoj i domaćoj javnosti postali su poznati slučajevi zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe, nasilno interniranje psihički uračunljivih osoba u psihijatrijske bolnice, zbog njihovog političkog nekonformizma.

Ima indicija da se radi o ustaljenoj praksi.

Ovu pretpostavku bi trebalo proveriti na jedan pouzdan način molbom da se obrati Vladi SFRJ sa predlogom da se ispitaju dosijei i teorije, sva pravna dokumentacija, osoba pogođenih MEROM BEZBEDNOSTI OBAVEZNOG SMEŠTAJA I LEČENJA U ZATVORENOJ PSIHIJATRIJSKOJ USTANOVI.

Osobe pogođene ovom pravnom merom se nalaze po zatvorskim psihijatrijskim bolnicama kao i pri Sudskim odeljenjima običnih psihijatrijskih bolnica.

S obzirom da su informacije, glasine, o ovakvim praksama u SFRJ vrlo štetne po njen ugled, svojim pristankom Vlada SFRJ bi ukoliko je ubeđena da ovakve prakse ne postoje, na jedan efikasan način demantovale iste.

U Beogradu, 10. 6. 1983.

U potpisu:

• Gojko Đogo, poeta, Novi Beograd
• Dr. Vojislav Šešelj, Sarajevo
• Dr. Prof. Univerziteta Nebojša Popov, N. Beograd,
• Laslo Sekelj, javni radnik, Beograd
• Dragutin Šahović, šahovski velemajstor, Beograd
• Radmila Lazić, pisac, Beograd
• Stojan Tanasić, novinar
• Marković Vladimir, pesnik, novinar, Beograd
• Tomislav Krsmanović, ekonomista, Beograd
• Milorad Novaković, profesor, Zrenjanin
• Dušan Kostić, kompozitor
• Stefanović ing. Predrag
• Nenad Petrović, student
• 1. Nenad, Pančevo
• Božidar Timotijević, Beograd
• Dr. Veselin Savić, neuropsihijatar, Beograd
• Biljana Jovanović, književnica, N. Beograd
• Dr. Dobrila Paunović, Beograd,
• Dr. Ivo Marinović, Vanja, lekar, Beograd
• Dragan Veljković, službenik, Kruševac
• Veljković Anđelka, penz. Kruševac
• Radisav Živanović, penz. Stalać,
• Mirosinska Živanović, Stalać
• Jovan Lukić, penz. Sarajevo,
• Nikola Poznić, bivši direktor pred. Plandište
• Dragoljub Ignjatijević, pesnik, Beograd,
• Akim Đilas, publicista, Beograd,
• Vibek Lujza, Novi Sad,
• Sarjanović Nikola, Novi SAD,
• Milić Krsmanović, knjigovođa, Beograd
• Miladin Pavlović, profesor, Obrenovac
• Bjelanović Petar, službeni, Beograd,
• Jelka Ratković, Beograd,
• Đapić Goranko, Beograd,
• Fjedor Vizantiski, student psiho-soc. Skoplje,
• Andrej Pelikan, lingvist, N. Beograd,
• Marijana Petković, Beograd,
• Milorad Pavićević, lekar, N. Beograd,
• Milutin Stanković, publicista, Beograd,
• Aleksandar petrović, student, Beograd,
• 1. Milojković, student, Beograd,
• Živadin Nikčević, pravnik, Nikšić,
• Miroslav Viših, Beograd,
• Ivan Prekajski, filolog, Beograd,
• Veran Mihajlović, Batajnica,
• Ivan Stojanović, Beograd,
• Dragan Živković, Zemun,
• Miloradović Nenad, Beograd,
• Mikić LJubiša, Zemun

(svojeručni potpis sa podacima o stanovanju).

Izveštaj Američkog Helsinškog posmatračkog odbora 1983 godine:

TOMISLAV KRSMANOVIĆ, ekonomist, rođen jula 1936. godine, adresa Vojvode Stepe 68/II 11000 - Beograd, Jugoslavija, SADAŠNJE STANJE: Krsmanović je pod kontinuelnom policijskom pratnjom i nadzorom. 3. decembra 1981. policija je izvršila pretresa njegovog stana i konfiskovala sva njegova dokumenta uključujući i rukopis knjige «ZLOUPOTREBLJENA PSIHIJATRIJA. Odveden je u policijsku stanicu gde je bio ispitivan od policije i javnog tužioca i sudije. 7. decembra je bio opet ispitivan i optužen za pokretanje Akcije protiv zloupotreba psihijatrije u političke svrhe i za kontakte sa M. Đilasom i Mihajlom Mihajlovim. Krsmanović je osnovao sa drugima Akciju u aprilu 1981. g. U nameri da obznani zloupotrebe psihijatrije u političke svhe. On je prikupio i obradio izvestan broj slučajeva sa potrebnim dokumentima. Kontaktirao je strane novinare i druge žaleći se na otkaze i smeštaj u psihijatrijsku bolnicu. ISTORIJAT: 26. juna 1975. g. Krsmanović je bio nasilno smešten u psihijatrijsku bolnicu i zadržan uprkos medicinske potvrde o svome dobrom mentalnom zdravlju. (Bio je optužen za ispisivanje parola po zidovima). 1. septembra 1977. godine sudije u rakovici su ga proglasili za bolesnog od paranoidne šizofrenije. 1978. g. Vojna medicinska akademija u Beogradu je izdala dijagnozu da je Krsmanović mentalno zdrav, ali ovaj nalaz nije verifikovan kod suda. Krsmanović se žali na nasilno absorbovanje lekova sa štetnim efektima i neljudskim tretmanom, dok je bio interniran u psihijatrijskoj bolnici. PROFESIONALNE I LIČNE INFORMACIJE: Krsmanović je publikovao jedan članak u listu DUGA 1978. ALI MU JE SADA ONEMOGUĆENO PUBLIKOVANJE. Ima problema sa srcem. Oženjen je, otac sina.

VLADIMIR MARKOVIĆ

Oslobođen iz psihijatrijske bolnice aprila 1982. g, biće pod nadzorom bolnice 2 godine. Zainteresovan za dijalog između marksista i vernika objavio na tu temu veći broj članaka zbog čega je bio ispitivan od policije. Pomagao politički proganjane osobe, među njima i protu Savu Brankovića. Marković je smešten u psihijatrijsku bolnicu posle posete većem broju aktivista ljudskih prava među njima i dr. F. Tuđmanu, E. Kobeku, zapise iz razgova sa F. Tuđmanom je dostavio na razne adrese i štampi, oduzet mu je pasoš, a i veruje da je smešten u psihijatrijsku bolnicu zbog izražavanja svojih mišljenja.

Tekst iz lista Večernje novosti, 15.8.1984

Tekst iz lista Večernje novosti, 15.8.1984 godine-ZAŠTO JE UREDNIK LISTA FABRIKE TIK U KOBARIDU NA OČIGLED RADNIKA I U PRISUSTVU MILICIONARA ODVEDEN U DUŠEVNU BOLNICU U IDRIJI. (Napomena: dr.Janez Rugelj, koji je jedno vreme bio Predsednik Pokreta za zaštitu ljudskih prava, psihijatar iz Ljubljane se zalagao za Petera Žemvu.).

SA POSLA – NA POSMATRANJE

NEKIMA, IZGLEDA, NIJE ODGOVARALO ONO O ČEMU JE PISAO Dr. PETER ŽEMVA, PA SU HTELI DA GA PROGLASE NEURAČUNLJIVIM I DA GA TAKO UKLONE – PROBLEMI NA KOJE JE ŽEMVA U GLASILU UPOZORAVAO IMAJU, PO MIŠLJENJU UREDNIČKOG ODBORA, REALNU PODLOGU I TEŽINU, MADA JE ISTINA DA SE SA NJIMA HVATAO U KOŠTAC ČESTO NA NETAKTIČAN NAČIN – PETAR ŽEMVA KAŽE DA JE IMAO MNOGA ZADUŽENJA, DA SE PONEKAD NEKOME I ZAMERIO, ALI DA ZBOT TOGA NIJE ZASLUŽIO DUŠEVNU BOLNICU

Naočigled radnika Fabrike igala TK u Kobaridu, a u prisustvu dvojice milicionera, odveden je ambulantnim kolima u duševnu bolnicu u Idriji doktor hemijskih nauka i urednik fabričnog lista Peter Žemna. Posle tri dana posmatranja pušten je iz ove zdravstvene ustanove. Upravnik bolnice dr. Jože Felc, neuropsihijatar, u pismenoj informaciji kaže: posle pregleda i kratkograjnog bolničkog lečenja izjavljujem da je prijem Petra Žemve u psihijatrijsku bolnicu, s obzirom na njegovu psihičku krizu, bio potreban. Kao njegov lekar izjavljujem da je za vreme posmatranja bio korektan i da se slaže da je psihijatrijska intervencija bila potrebna..»

Zašto je urednik fabričnog lista protiv svoje volje, morao u duševnu bolnicu? U kolektiv, u kome vladaju dobri međuljudski odnosi, gde postoji niz nerešenih tehnoloških pitanja, neinformisanost radnika o prihvaćenim rešenjima i gubici u prvom tromesečju, doktor inženjer hemije Peter Žemva došao je pre 15 meseci. Radio je u razvojnom sektoru fabrike, a postavljen je i za urednika fabričnog lista. Kasnije je izabran za člana sekretarijata OO SK fabrike.

• Kao stručnjak u razvojnom sektoru utvrdio sam mnoge greške u intervencijama i tehnologiji proizvodnje. Kao urednik fabričnog lista želeo sam da o tome upoznam sve radnike i doprinesem njihovoj **** osposobljenosti. Posebno zato jer smo u prvom tromesečju imali gubitke – objašnjava Žemba.

Nestala dokumentacija

TIK već tri decenije nije bilo inovacija. Ako su i bile rešavane su sporo, oko njih su se plele spletke, a o eventualnom nagrađivanju inovatorstva nije bilo ni govora. Početkom juna organizovali smo sastanak Inovacione komisije, ne bi li tu delatnost oživeli. Lično sam podneo tri patentna predloga za dva nova proizvoda. Sve sam ih predao sekretarici da uruči direktoru, jer se radilo o značajnim stvarima iz područja medicine za poboljšanje uvozne tehnologije za čišćenje otpadnih voda, a zatim sam otišao na odmor – Kada sam se vratio sa odmora, saznao sam da je kompletna dokumentacija nestala. A ti papiri su značili velike uštede i čistiju reku Soču. Potražio sam pomoć Odbora za duštvenu samozaštitu u fabrici, ali me nisu ozbiljno shvatili. Pozvao sam miliciju, a oni su rekli da je to stvar Odeljka za privredni kriminl – govori dr. Žemva.

U Idriju na prevaru

NEKOLIKO dana kasije u Fabrici TIK zbio se događaj, koji je duboko potresao sve radnika, a posebno Petra Žemvu. U njegovu kancelariju došao je fabrički lekar i pozvao ga na razgovor. Žemva se nekoliko minuta kasnije uputio u fabričku ambulantu, ali kada je ušao kod medicinske sestre, primetio je iza zavese, prikrivene, čoveka u belom mantilu i vozača hitne pomoći. Pošto mu je to bilo sumnjivo, dr. Žemva je napustio ambulantu i otišao među radnike u proizvodnu halu.

• Za mnom je stigao lekar i počeo da me ubeđuje da je za moje zdravlje potrebno da me voze u zdravstveni dom Tolmin i da mi žele pomoći. Nikada nisam bio na bolovanju. Lekaru sam rekao da idem kući po zdravstvenu knjižicu i novčanik, kao i da se presvučem. Bio je protiv.

• Zahtevao sam da dođu dva milicionera i kada su oni došli, seo sam u ambulantni auto, koji me je umesto u Zdravstveni dom u tolminu, odvezao u Duševnu bolnicu u Idriji! Ostao sam tamo tri dana na posmatranju. Dobio sam savete da se pomirim.. Još dva puta sam išao na razgovor i puno spavao - priča Peter Žemva.

Ali, nekima u fabrici TIK, a možda i oko nje, nije se izgleda svidelo ono o čemu je i kko pisao urednik Žemva

Na strani urednika

Na svim našim kongresima nije bilo rezolucije niti zaključka, u kojima kao ideološka nota nije akceptirana klasna borba. Revolucija je proces koji se prekida ako nema klasne borbe. Za novinara u udruženom radu i u društvu uopšte, klasna borba znači beskompromisno pisanje o istini.

Ali, nekima u Fabrici TIK, a možda i oko nje, nije se izgleda svidelo ono o čemu je i kako pisao urednik Žemva. Hteli su da ga proglase neuračunljivim i da ga tako uklone, jer im nije odgovaralo njegovo veliko znanje i hrabrost. Međutim, u kolektivu je bilo i onih, koji su osudili postupak sa urednikom fabričkog glasila. Samo dan kasnije, pošto je Peter Žemva odveden u duševnu bolnicu, sastala se Konferencija osnovnih organizacija Sindikata TIK Kobarid na vanrednoj sednici. S obzirom na način na koji je dr. Peter Žemva odveden u duševnu bolnicu, a ceo događaj odvijao se pred očima kolektiva, izjavljujemo da se ne slažemo s postupkom i načinom odgovornih radnika Zdravstvenog doma Tolmin, Suprotom lekarskoj etici, što opravdano unosi uznemirenje među radnike – kaže se u zajedničkoj izjavi Konferencije osnovnih organizacija Sindikata TIK Kabarid.

Pismenu izjavu dao je urednički odbor fabričkog glasila, u kojoj je, pored ostalog, zapisano o odvođenju glavnog urednika dr. Žemve u duševnu bolnicu sledeće: «U potpunosti se pridružujemo mišljenju Konferenci -je sindikata i Konferencije omladine i ujedno izražavamo uverenje da su problemi sa kojima se urednički odbor u poslednje vreme suočava na području informisanja odraz nerešenih odnosa i izbiljnih problema u celom. Kolektivu».

Mnogo zaduženja

Ovi odnosi su, bar delimično, uzrok takvog postupka sa našim urednikom. Problemi, na koje je u glasilu upozoravao urednik, imaju po mišljenju uredničkog odbora realnu podlogu i težinu, mada je istina da se sa njima hvatao u koštac često na netaktičan način...

Urednik dr. Žemva je svestan da je ponekad bio netaktičan u svom radu, koji je shvato ozbiljno. Zato kaže:

• Imao sam mnogo zaduženja i sve sam nastojao da ih obavim pošteno i temeljito. Ponekad sam se zamerio pojedincima, za koje sam smatrao da kolektivu ne koriste ni znanjem ni ponašanjem, ali su oni imali mogućnost za polemiku sa mnom. Pitanje je da li sam zbog želje da radim brzo, efikasno i iznad svega pošteno, zaslužio – duševnu bolnicu. Možda je tamo mesto njima, koji svoje pozicije ne znaju da sačuvaju drugačije nego ukanjajući one, za koje smatraju da iz ugrožavaju – kaže Peter Žemva.

Tekst u listu “Reporter” ( datum nepoznat).

LET IZNAD PRAVA NA ŽIVOT

Ovo je jedna od onih čudnih priča u koje žovek može teško da poveruje. Možda se baš zbog toga takve stvari i događaju.

Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu podnesena je krivična prijava protiv: Kovačević Srbislava, direktora Specijalne bolnice za psihijatrijska i nervna oboljenja «Dr. Laza K. Lazarević», u Padinskoj skeli, Kosanović Dragana direktora Instituta za primenjenu fiziku u Beogradu, Andrić Spasoja, Bajat Vesne, Miletić Franje, Plavša Željka i Todorović Zorana, takođe radnika ovog instituta. Podnosilac prijave Radoje Radojlović, radnik u Institutu za primenjenu fiziku, optužuje da su ga na prevaru zajednički smišljeno i dogovoreno smestili u Specijalnu bolnicu «Dr. Laza K. Lazarević» u Padinskoj Skeli i time povredili njegovo osnovno pravo na slobodu življenja.

Tužilac, tridesetosmogodišnji inženjer (prvi stepen elektro-tehničkog fakulteta) ispričao nam je ko ga je i kako odveo na odeljenje A. Bolnice dr. Laza k. Lazarević.

«Dana 9. 6. 1981. god. Pozvao me je tehnički rukovodilac Andrić Spasoje, koji mi je dao radni zadatak da odem na demonstraciju strateški veoma važnih uređaja. Andrić Spasoje, uz napomenu da me čeka oficir JNA, ističe da od ovih demonstracija zavisi konačno potpisivanje dugoročnog ugovora i predlaže da Miletić Franjo pođe i pomogne mi u transportu uređaja i instrumenata. Pošli smo službenim kolima direktora instituta Kosanović Dragana. Kola je vozio Plavča Željko, portir u Institutu. Četvrti u kolima je bio Kovačević Srbislav, i predstavio se kao lice zaduženo da me prati na tom zadatku. Pred polazak u kola utrčao je Todorović Zoran i mi smo pošli.

Umesto na ispitni poligon, gde je navodno trebalo da idem na probne demonstracije, otkrivam da dolazimo u u meni nepoznat prostor, krug ludnice. Pitam ih, šta to znači. Ne odgovaraju. Polazim sa njima u kancelariju, ividevši da je svaki otpor uzaludan. Čovek koji se predstavio kao službeno lice zaduženo da me prati na vršenju demonstracija, ovog projekta, zauzima mesto u kancelariji, oblači mantil i kaže mi «Ja sam direktor ovog zavoda».

• Kažem mu da je ovo neslana šala. Zatim ih molim. Kovačević mi na molbe odgovara :»Eto doživeo si jedno kidnapovanje. Ovde ti neće pomoći Titovi govori».

• U bolnici sam proveo 9 dana (od 9.6.1981.do 18.6.1981.god( i otpušten sa dijagnozom: paranoidno stanje 297.9. Otpusnu listu potpisao načelnik odeljenja dr. V. Milutinović.

Za vreme boravka tamo, s obzirom da se zna šta je ludnica, trudio sam se da ostanem priseban u svakom trenutku».

Uobičajen postupak privođenja bolesnika u bolnicu za nervna i psihijatrijska oboljenja podrazumeva zahtev i odobrenje porodice, pregled bolesnika, saopštavanje bolesniku da treba da ide na lečenjer, i ukoliko se on protivi, prisilno odvođenje uz pomoć bolničara i milicije. Bolesnik se prvo odvodi u prijemno odeljenje koje se u Beogradu nalazi u Zavodu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici. Pošto se uspostavi dijagnoza pacijent se šalje na lečenje u odgovarajuću bolnicu.

Da bismo saznali kako je Radojlović Radoje «odveden» u specijalnu bolnicu za nervna i psihijatrijska oboljenja razgovarali smo sa radnicima Instituta za primenjenu fiziku.

ODVOĐENJE POMOĆU OBMANE

Dragan Kosanović, direktor Instituta i jedan od optuženih, na početku razgovra nam je rekao: «O zdravlju Radojlovića ja nisam kompetentan da govorim. Ovo nije socijalna ustanova, molim vas ovo nije «afera VOTERGEJT» . Zatim nastavlja:

Neposredni uzrok njegovog odvođenja je štrajk glađu, o kome je dopisom obavestio Zbor radnih ljudi. On je pet dana štrajkovao. Kakav bii ja direktor bio ako bih dozvolio da on umre. NJegova majka je dolazila u Institut i molila nas da nešto preduzmemo. Briga za njegovo zdravlje bila je najvažnija. U dogovoru sa psihijatrom odlučili smo se za odvođenje pomoću obmane, jer nam je i direktor Sčecijalne bolnice «Dr. Laza lazarević predočio moguće nezgode za tom vrstom bolesnika. Čim ga je video Kovačević je rekao: «NJega treba lečiti – čovek je bolestan.» A hteli smo da izbegnemo buku zbog ugleda Instituta i pre svega Radojlovića.»

Izjave ljubavi i mržnje

Portir Željko Plavša, koji je vozio kola do bolnice, na pitanje kako se odigralo «odvođenje» rekao je: «Mogao bih da vam govorim o odvođenju, ali ne želim».

Reče i to da on nikada nije imao neprijatnosti ali da je njegovo ponašanje nenormalno i za tu tvrdnju je «dovoljan dokaz štrajk glađu». Ono što je on, Plavša, činio, činio je po dužnosti i po nalogu direktora i lekara : napomenuo je da bi «više govorio» kada bi znao «naš stav».

O Radojlovićevom odnosu pred kolegama i njegovom radu direktor Kosanović nije se pohvalno izrazio. Po njegovim rečima on je «već osam godina, od samog stupanja u radni odnos, problematičan zbog: nemogućnosti saradnje, pijančenja, čudnog ponašanja». Neposredni rukovodilac Radojlovića, Dr mr. Inž. Relja Popić, član Komisije naučno stručnog veća za unapređenje P. R. Na osnovu činenica da je: samostalno pravio, projektovao i uradio visoko-naponske pretvarače JP6 i JD6 u toku prototipske partije po ugovoru 01.01.

• Da je u saradnji sa inž. A. Kostićem razvio i uradio model rudarskog uređaja i sada se nalazimo pred ugovaranjem tog posla.

• Da je razvio i uradio, za potrebe o1 visoko naponski linearni pojačavač.

U radu ispoljava privrženost visokog kriterijuma stručnog radašto ga košđta radnog i ličnog vremena a rezultuje u solidnoj finalizaciji.

Dr. Popić je u razgovoru izjavio: «On je malo ekscentričan čovek. Vrlo inteligentan. Nikada se nismo sukobljavali na poslu. On je dobro radio svoj posao. Doduše, na malo specifičan način. NJegovo znanje iz elektrotehnike je vrlo dobro. Naš predlog za unapređenje Radojlovića nije prihvaćen od strane saveta, nažalost.

Kako shvatiti taj postupak

Dešavalo se da ne poštuje dogovorene rokove. Sukobi sa njim nastali su zbog prostora u novoj zgradi Instituta kojim nije bio zadovoljan. Kada smo se podelili, on je glasno puštao govore druga Tita. Ne znam..»

Dr. Maših Aleksandar: «Sa Radojlovićem je nemoguć bilo kakav kolektivni rad. NJegovo mentalno zdravlje je problematično. On je vrlo pametan i dobar čovek. Sećam se da je u vreme poseta nekih drugova puštao glasno ploču sa Titovim govorima. Znate, niko nema ništa protiv govora druga Tita. Ali kako taj postupak shvatiti?!

Protiv Radojkovića je 1980. godine vođen disciplinski postupak ali na intervenciju direktora Instituta obustavljen 9. 2. 1981. godine, pokrenut je i drugi disciplinski postupak, zbog nedolaženja na posao, vređanja organa upravljanja i odbijnja da se preseli iz stare u novu zgradu Instituta. Vesna Bajat, pravnik u Institutu o tome kaže: «On nije dolazio na posao onda kada su svi dolazili. Radio je noću... Nije mu se moglo odbijati od plate i pored nerdovnog dolaženja na posao, jer se po ZUR:u ocenjuju rezultati rada, a ne vreme provedeno na poslu.»

Bilo je još ludila

Ovaj disciplinski postupak još uvek nije rešen. Razgovarali smo i sa bivšim kolegama Radojlovića.

Ing Nenad Radišić koji je sa njim radio od 1976. di 1979. god. O njemu misli mnogo bolje nego njegove sadašnje kolege. NJih dvojica se nikada nisu sukobili. «Tada se, kako se ja sećam, niko nije žalio na njega. Nikada!. On je pošten, iskren, vredan i uporan čovek. Čudan je taj njegov istraživački entuzijazam... U vreme kada smo zajedno radili on nikada nije dolazio na radno mesto pijan, mada je voleo da popije. Sve ovo što se desilo sa njim mi je nejasno - neverovatno».

Maksimović Radoljub rezervni potpukovnik JNA mašin. Inženjer koji je u Institutu radio do pre par meseci, na zadacima višeg stručnog saradnika za namenske programe rekao nam je sledeće:»Između ostalih poslova, ja sam bio zadužen za sve operativne delatnosti na polju svih vidova obezbeđenja u Institutu i operativno rukovođenje u skladu sa ovlašćenjima iz zajedničkog programa Instituta i određenih radnih organizacija proizvodnje, te tvrdim da u Institu postoje nepravilnosti koje se ne mogu tolerisati.

Kao važan sistem rada u IPF, izuzimajući odeljenje profesora Konjovića je uvek takav da se vrši pritisak na izvestan broj ljudi i da se zvanični radi na konfrontaciji grupa. Posedujem dokaze o finansijskim malverzacijama i krađama od strane direktora Kosanovića. Samo u jednom računu ukradeno je oko dvadesetak miliona starih dinara. Ja posedujem trebovanje na kojem se jasno vidi da je pitanju falsifikat. Otišam sam iz Instituta uvidevši da se normalnim sredstvima protiv takvih ljudi ne može ništa. Ja sam u to vreme predložio na partijskom sastanku da se razgovara o finansijskom poslovanju Instituta. Direktor Kosanović sprečio je taj razgovor tako da je došlo do sukoba među nama. Ja se čudim što Kosanivić nije i mene odvezao u Padinsku skelu, jer sam mu pred svima rekao «da je govno i ispljuvao ga». To su videli svi... Ja sam tada bio lud.. Zar ne? Uopšte se ne čudim što je u jednoj takvoj atmosferi Radojlović proglašen za paranoika i budalu. Ubeđen sam da se radi o špijunaži. Ti ljudi rade protiv samoupravljanja. Sve su to iscenirali.»

Porodica nije znala

Za otkrivanje prave istine u slučaju odvođenja Radojlovića svakako je vrlo važno i mišljenje lekara. U specijalnoj bolnici za psihijatrijska i nervna oboljenja dr Laza k. Lazarević u padinskoj Skeli razgovarali smo sa Kovačević Srbislavom direktorom, načelnikom odeljenja a. Dr. Markovićem.

Direktor Kovačević nam je rekao da je on pozvan zvanično od Instituta za primenjenu fiziku i njegovog direktora Kosanovića. Na osnovu razgovora koji je vodio sa kolegama Radojlovića on je zaključio da se radi o bolesnom čoveku. Što se tiče metoda odvošenja, on smatra da je potpuno ispravan, jer se Radojlović prethodnih dana zaključavao u svom stanu, odbijao kontakte sa svojom majkom i rodbinom i nije se hranio. Za taj način koji odudara od regularnog načina odvođenja rekao je da se često primenjuje zbog osobenosti pojedinih slučajeva. Takođe je rekao da nije čudno što je on lično, iako je direkto bolnice, učestvovao u tome. U svojoj praksi on je to radio već stotinak puta. Činjenicu da pacijentu nije saopštio, pre odvođenja u bolnicu, pravac njihovog puta, takođe objašnjava specifičnošću slučaja. Mada je obavezna praksa da se porodica upozna sa odlukom odvođenja i da se traži njen pristanak, on nije znao da nam objasni zašto je Radojlovićeva majka Katarina obaveštena o smeštanju četiri časa posle toga. Smatrao je dovoljnim što je porodica to ranije tražila od članova kolektiva Instituta. Inače, i on i njegove kolege u bolnici su nedvosmisleno sigurni da je Radojlović bolestan. Direktor Kovačević nam je više puta naglasio da je njihova dijagnoza potvrđena i u Zavodu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici, gde se Radojlović trenutno leči. Brzo otpuštanje sa klinike on objašnjava zahtevom one iste porodice koja je pre nekoliko dana tražila da se on odvede u bolnicu, kao i dobrom stranom kućnog lečenja bolesnika.

Normalni radni uslovi

O odvođenju njenog sina u bolnicu pitali smo i Katarinu Radojlović. Ona izričito tvrdi da ni jednom nije dolazila u Institut da traži pomoć za svog sina, da nikada nije izjavila da je on umno oboleo i strašno je čudi kako direktor Kosanović i psihijatar Kovačević Srbislav tako nešto mogu tvrditi. Sa direktorom Instituta Kosanovićem ona je jedino razgovarala telefonom kako bi ga zamolila da njenom sinu omoguće normalne radne uslove. O štrajku glađu ona ništa ne zna, jer je potpuno normalno kontaktirala tih dana sa svojim sinom koji se, po rečima direktora bolnice, Kovačevića, tih dana zaključavao u stanu. NJoj je poznato da je njen sin uputio dopis Institutu sa pretnjom da će štrajkovati glašu, ali do tog štrajka nije došlo.

Nije naučna fantastika

Ovo je jedna od čudnih priča u koje čovek može teško da poveruje. A nije naučna fantastika. Čini nam se da bi to trebalo da bude, bar u nas, u našem društvu, samoupravnom, socijalističkom, gde je čovek, njegovo pravo na život, slobodu odlučivanja o sopstvenom životu osnovno pravo i osnovna vrednost. Pogotovu, ako je taj čovek, dobar i pošten radnik. A Radoje Radojlović to pouzdano jeste.

Tekst u listu “Duga” (datum nepoznat).

GOJŠINA NIJE BIO USAMLJEN

Predrag Kostić, diplomirani ekonomista u valjaonici bakra «Slobodan Penezić-Krcun» u Sevojnu, 1968. godine proveo je četrdeset pet dana na Neuropsihijatrijskoj klinici u Beogradu kao «težak duševni bolesnik», da bi najzad bio otpušten kao «potpuno zdrava ličnost za vršenje svih ljudskih društvenih funcija»

«Katkada se ne isplati biti dobronameran i iskren», počinje svoju životnu priču Predrag Kostić diplomirani ekonomista Valjaonice bakra. «Možda bi najbolje bilo da sam ćutao, ali prema svemu onome što sam video nisam mogao ostati ravnodušan.

Evo, kritikovao sam neke negativne pojave u Valjaonici bakra, i ukazivao na zloupotrebe ooložaja, kritikovao ondašnje rukovodstvo koje je sebe smatralo neprikosnovenim i to mi se osvetilo. Zbog tog greha morao sam odležati punih četrdeset pet dana na Neuropsihijatrijskoj klinici u Beogradu kao «paranoik sa sumanutim idejama», da bih najzad dokazao da nisam lud i već sutradan po povratku sa Klinike zauzeo svoje staro radno mesto knjigovođe.

Počelo je to još 1968. godine, nastavlja svoju priču Predrag Kostić, upravo u ono vreme kada su se u našem predstavništvu u Londonu vršile transakcije bakra, koje su nanosile ogromnu štetu preduzeću i gubitke od više milijardi. Kao knjigovođa u Valjaonici bakra imao sam prilike da se uverim da se u Londonu nešto čudno događa, da se sa velikim rizikom upada u razne trgovinske igre i da će jednoga dana to teško pogoditi naše preduzeće. Kada sam drugovima skrenuo pažnju na to, ne samo da mi nisu verovali već su mi počeli pretiti otkazom, iako sam u to vreme imao već suprugu i troje maloletne dece i živeo u trošnoj straćari, nasleđenoj od pokojnog oca. U ondašnje rukovodstvo Valjaonice bakra nije se smelo dirnuti kao u zenicu oka, jer bi se to odmah prevelo na atak na samouprvljanje. Stvari su, međutim, tekle onako kako sam i predviđao, odnosno na šta sam i upozoravao; na štetu Valjaonice bakra, ali i na moju štetu. Već 1972. godine otkrivena je «Londonska afera» i zbog promašaja našega rukovodstva – onog u Londonu i onog u Valjaonici bakra – utvrđen je gubitak od 14 milijardi dinara što je u ono vreme predstavljalo ogroman, skoro nenadoknadiv gubitak. Učesnici ove čuvene afere u «londonskoj magli», čija je krivica sudski utvrđena osuđeni su na vremenske kazne od četiri do sedam godina strogog zatvora i naravno kasnije amnestirani, a ja za svoj «zločin» ni do danas.

Nikada nisam prisustvovao neuropsihijatrijskom pregledu niti me bilo ko uputio psihijatru, a ni sam nisam imao razloga za to, priča – priča Kostić, sve do onoga dana kada sam po sedamnaesti put izveden na sud u Titovom Užicu da bi me u «ime naroda» proglasili za ludog.

Bilo je to 15. januara 1968. godine kada je na zahtev Opštinskog suda u Titovom Užicu izvršen neuropsihijatrijski pregled Predraga Kostića: «Iz sudskih spisa se vidi da je optuženi Kostić Predrag u više navrata na sastancima osnovne organizacije SK i na sastancima organa upravljanja iznosio tvrdnje koje su za tužioce predstavljale uvredu i po sadržini i načinu na koji su iznete.... Sadržina ovih dopisa na predmet spora uglavnom se ne odnosi, a u toj sadržini su procenjene ideje sopstvene ličnosti, sumanute ideje misionarstva, odnosno zaduženosti da se radni kolektiv Valjaonice bakra izvede na pravi put.

Na osnovu svega SUD daje mišljenje:

1. Kostić Predrag boluje od trajnog duševnog oboljenja paranoja, sa sumanutim idejama veličine i misonarstva,

2. Osobe obolele od ove bolesti nisu u stanju da shvate značaj svojih dela i upravljaju svojim postupcima....

3. Kako su dela u predmetu krivice neposredno vezana za sumanuti sistem.... to je za dela za koje je optuen potpuno NEURAČUNLJIV». Slede potpisi trojice lekara.

Stigavši na Neuropsihijatrijsku kliniku, Kostić piše svoj dnevnik pod naslovom «Zašto me ubijate, drugovi». U njemu između ostalog stoji : «Kapija se otvori i zatvori ... Postadoh kako su drugi želeli..».

Posle četrdeset pet dana provedenih na Neuropsihijatrijskoj klinici, tačno 30. aprila 1968. godine, Predrag Kostić je otpušten sa klinike «kao potpuno zdrava ličnost za vršenje svih ljudskih i društvenih funkcija» i vratio se na radno mesto. Dokaz - zdravstvena legitimacija br. 1198 u kojoj piše: : «lekarska komisija daje sledeće mišljenje: Postoji medicinska opravdanost uputa na Neuropsihijatrijsku kliniku u Beograd (ovo na lični zahtev Kostića) radi davanja mišljenja o radnim sposobnostima».

U nastavku stoji: «SPOSOBAN ZA RAD OD 01. MAJA 1968. Potpis lekara».

Opštinskom sudu u Titovom Užicu, bez namere da je negiramo ili prihvatimo, čudno je sledeće: neposredno posle proglašenja za «ludog» Predrag Kostić je vanredno završio ekonomski fakultet u Sarajevu i diplomirao na istom fakultetu 1973. godine pred profesorom Vila Alijom, a uskoro će braniti i svoj magistarski rad otkucan na nekoliko stodina stranica. Dodajmo da je uporedo radio i učio i da se u njegovom indeksu nalaze uglavnom visoke ocene: osmice, devetke, desetke. Da li je čovek takvih duševnih osobina kakve su mu pripisane u dijagnozi zaista mogao to da postigne? Teško je u to poverovati.

Neizbežni konflikti interesa i vrednosti, ideološke i etičke razlike prenose se na teren «ludila» ili administrativnog presuđivanja, ko preventivne kontrole nad inteligencijom, ta opasnost nije nerealna. Ona je sastavni deo autoritarnih tendencija u savremenim društvima i posebno tendencije neostaljinizma. Bukovski navodi tekst komisije Instituta koja je Grigorenka proglasila duševno bolesnim na osnovu sledeće dijagnoze: «NJegovo duševno stanje karakteriše prisusto reformističkih ideja, a posebno ideje o reorganizaciji državnog aparata». Nije slučajno što u krilu profesionalne psihijatrije raste snažan otpor prema ideologizaciji i politizaciji psihijatrije. Sve su glasnija upozorenja psihijatara o opasnostima od etiketiranja onih koji misle drukčije nego što je propisano, kao nenormalnih. Zašto bismo onoj tendenciji, koju osuđujemo kao ekstremnu i neprihvatljivu, objektivno otvarali prostor?.

PREDSEDNIŠTVU SFRJ

Beograd

Na osnovu člana 157 a u vezi člana 32o Ustava SFRJ podnosime INICIJATIVU ZA REVIZIJU SUDSKIH ODLUKA koje se odnose na dole navedene građane koji su učinili političke prekršaje, a koji se nalaze već više godina u Psihijatrijskoj bolnici Centralnog zatvora u Beogradu, Bačvanska 14. Na osnovu sudskih odluka izrečene su im MERE BEZBEDNOSTI obaveznog psihijatrijskog lečenja i smeštaja u zatvorenoj psihijatrijskoj ustanovi, a na osnovu člana 63 Krivičnog zakonika SFRJ.

Naime, na osnovu člana 63. KZ SFRJ, sud mo-e učiniocu koji je krivično delo učinio u stanju neuračunljivosti ili bitno smanjene uračunljivosti izreći MERU BEZBEDNOSTI obaveznog psihijatrijskog lečelja i čuvanja u psihijatrijskoj bolnici. Ali ova mera bezbednosti može biti primenjena samo ako sud utvrdi da je učinioc osoba «opasna po okolinu».

Dole navedene osobe pokazuju da zakonodavstvo može biti primenjeno tako da učinioc može biti nasilno smešten u psihijatrijsku ustanovu samo zato što je iskoristio ljudsko pravo izražavanja svojih političkih mišljenja i staovova, i to na jedan nenasilan način. Po zakonima SFRJ ovo je politički prekršaj, ali je zato trebalo primeniti zakonske mere predviđene za ovu vrstu prekršaja. Ali, umesto toga primenjen je član 63. KZ SFRJ, učinioci su proglašeni «opasnim po okolinu» bez da je to dokumentovano ili dokazano. Dakle, radi se o tendencioznoj i proizvoljnoj interpretaciji člana 63 KZ SFRJ, o njegovoj gruboj povredi. Na osnovu raspoloživih informacija dole navedene osobe nisu nikada bile opasne po okolinu, dakle radi se o zloupotrebi psihijatrije, ove osobe se nalaze tamo ne zato što su «opasne po okolinu» nego zato što su izrazile svoja politička mišljenja na jedan nenasilan način. Privlačimo pažnju na ove osobe, smatramo da jedan nepristrasan konzilijum psihijatara bi trebao da ih ispita:

MILISAV ŽIVANOVIĆ, penzioner, rođen 1911. god, iz Pančeva, Ul. Spoljna starčevska br. 81, nalazi se u psihijatrijskim bolnicama od juna 1976 godine, a zato što se žalio rukovodiocima kojom prilikom ih je uvredi.

DUŠAN ĆETKOVIĆ, penzioner, pesnik, rođen 1927. god, iz Beograda, ul. G. Jevremova br. 14, nalazi se već 4 godine u Psihijatrijskoj bolnici Centralnog zatvora u Beogradu a zato što je pisao uvredljiva pisma državnim rukovodiocima.

VIJEKOSLAV NAGLIĆ, bez zanimanja, rođen 1952. god, iz Vinkovaca, Hrvatska, nalazi se u Psihijatrijskoj bolnici C. Z. U Beogradu od 20. 10. 1975. godine, a zbog političkog prekršaja.

BOŽIDAR BORIČIĆ, bez zanimanja, rođen 1927. godine, iz Titograda, nalazi se od 30. 1. 1975. g. U psihijatrijskoj bolnici C. Z. U Beogradu, zbog političkog prekršaja. Bio je u Albaniji 16 godina optužen je bio da je jugoslovenski špijun i bio celo vreme u koncentracionim logorima. Po povratku u zemlju ponovo pada u nemilost i daje političke izjave zbog kojih ga stavljaju u C. Z.

Jn. A. VELJKOVIĆ, pukovnik JNA, rođen 1922. g. Iz Sarajeva, nalazi se 7 godina u P. B. C. Z. U Beogradu, a zato što je pisao pisma pokojnom Predsedniku Titu.

O B R A Z L O Ž E NJ E

Navedene osobe su stavljene u P. B. C. Z u BEogradu zbog ponašanja koja su se sastojala u ne-nasilnom izražavanju političkih mišljenja a koja u mnogim zemljama nisu kažnjiva, a jesu u SFRJ. Znači, trebalo je postupiti po zakonskim porpisima SFRJ predviđenim za ovakve prekršaje. Umesto toga pribeglo se upotrebi člana 63 KZ SFRJ. Radi se o gruboj povredi zakona jer ove osobe nisu uopšte opasne po okolinu. Ukoliko se smatra da njihovo mentalno zdravlje nije u redu, a kako nisu opasne po okolinu, zašto nije primenjeno lečenje na slobodi? Poznato je kakvi su usovi života u ovoj bolnici, da su štetni po zdravlje.

Slučaj V. Markovića, kao i drugih građana a koji su postali poznati međunarodnoj a i domaćoj javnosti, iskustva naših psihijatara pravosudsnih građana, ukazuju da ovakve prakse postoje u SFRJ. Dakle izražavanje nekonformističkih shvatanja i ideja može dovesti do primene zakonodavstva koje omogućava nasilan smeštaj u psihijatrijske ustanove. Ne samo to, nego se čak politički nekonformizam može tretirati kao simptom psihičkog oboljenja, a za koje se može zahtevati obaveza smeštaj i lečenje u psihijatrijskoj ustanovi.

Smatramo da s ove osobe dovoljno kažnjene za učinjene prekršaje. Pre nego što su učinile prekršaje ove osobe su prethodno bile izložene pristiscima, iscrpljivanjima, od strane birokratskih centara moći. Dakle, njihove inkriminisane aktivnosti su bile izazvane, one su posledica a ne uzrok. Ove osobe su usled ovakvog dugogodišnjeg tretmana bile dovedene u stanje iscrpljenosti i impulsivnosti, a što je bitno delovalo da učine prekršaj u pitanju.

Apeluje se na humanost, socijalistički moral. Takođe apeluje se na suštinske principe profesionalne etike, medicina treba da bude u službi čoveka. U pitanju je i ugled SFRJ, ovakve prakse su u suprotnosti sa međunarodnim obavezama SFRJ iz oblasti ljudskih prava.

PREDLAŽEMO

REVIZIJU SUDSKIH PROCESA OVIH OSOBA, DA BUDU ISPITANE OD STRANE KONZILIJUMA PSIHIJATARA NEUTRALNIH I OBJEKTIVNIH. AKO TREBA I MEĐUNARODNOG SASTAVA. DA SE OMOGUĆI UVID U DOKUMENTACIJU, OBAVE SVE POTREBNE INVESTIGACIJE, A SHODNO KODEKSIMA I METODOLOGIJI MEDICINSKE PROFESIJE I ETIKE. PPOZIVAMO SE NA OBAVEZE SFRJ KAO POTPISNICE NELSINŠKIH DOGOVORA, ČLANICE OUN, DUGOGODIŠNJIM BORAVKOM U JEDNOJ OVKVOJ USTANOVI OVE OSOBE SU DOVOLJNO KAŽNJENE, TREBA IH OSLOBODITI, OBEŠTETITI, OMOGUĆITI IM LEČENJE AKO JE TO POTREBNO, OMOGUĆITI IM DA POSTANU LOJALNI GRAĐANI I PROVEDU OSTATAK ŽIVOTA U MIRU.

PODVLAČIMO PONOVO PAŽNJU NA INDICIJU DA OVAKVE PRAKSE POSTOJE U NAŠEM DRUŠTVU, SMATRAMO DA SLIČNE POSTUPKE I REVIZIJE SUDSKIH ODLUKA TREBA SPROVESTI I U DRUGIM SLIČNIM SLUČAJEVIMA, A SA CILJEM DA SE OVAKVE PRAKSE ONEMOGUĆE I KRENE U PRAVCU ISKORENJIVANJA OVOG ZLA U DRUŠTVU. SMATRAMO DA TREBA PREISPITATI ZAKONODAVSTVO I SPROVESTIREVIZIJU ČLANA 63 KZ SFRJ I SVIH ZAKONSKIH PROPISA KOJI REGULIŠU OVU MATERIJU A SA CILJEM DA SE ONEMOGUĆE SLIČNE ZLOUPOTREBE.

NAPOMINJEMO DA SE SLIČNE ZLOUPOTREBE NE OBAVLJAJU SAMO U ZATVORSKOJ PSIHIJATRIJSKOJ BOLNICI, NEGO I U PSIHIJATRIJSKIM USTANOVAMA OTVORENOG TIPA NAMENJENIM ZA SVE GRAĐANE.

SMATRAMO DA SE RADI O DRUŠTVENOM MOMENTU KOJI SE ODLIKUJE PRIZNAVANJEM DEVIJACIJA I TEŽNJAMA DA SE ISTE ELIMINIŠU, ISTIČEMO DA ****

Svojeručno potpisali:

• Prof. Dr. Nebojša Popov, profesor Univerziteta, Beograd
• Dragoljub Ignjatović, književnik, Beograd
• Tomislav Krsmanović, ekonomista, Beograd
• Ivan Prekajski, dipl. filolog, Beograd
• Đilas Akim, publicista, Beograd
• Radisav Živanvić, penzioner, Stalać
• Mirosinska Živanović, dom.Stalać
• Biljana Jovanović, knjičževnica, Beograd
• Radmila Lazić, pisac, Beograd
• Gojko Đogo, pesnik, Beograd
• Vladimir Marković, novinar, Beograd
• Dr. Dobrila Paunović, Beograd
• dr. Jovan Gucić, fizičar, Beograd
• Dr. Ivo Marinović, Vanja, lekar, Beograd
• Dragan Veljković, službenik, Beograd
• Veljković Anđelka, penzioner, Kruševac
• Jovan Lukić, penz., Sarajevo
• Nikola Poznić, bivši direktor preduzeća, Plandište
• Dragoljub Ignjatović, pesnik, Beograd
• Živković Slobodan, radnik, Beograd
• Vibek Lujza, Novi Sad
• Sarjanović Nikola, Novi Sad
• Milić Krsmanović, knjigovođa, Beograd
• Miladin Pavlović, profesor, obrenovac
• Bjelanović Petar, službenik, Beograd
• Jelka Ratković, Beograd
• Đapić Goranko, Beograd
• Fjodor Vizantiski, student psiho-soc, Skoplje,
• Andrej Pelikan, lingvist, Beograd
• Marijana Petković, Beograd
• Milorad Pavićević, lekar, Beograd
• Momčilo Živojinović, Beograd
• Vidosava Milojković, student, Beograd
• Miroslav Višić, Beograd
• Petrović Slobodan, Beograd
• Veran Mihajlović, Batajnica
• Ivan Stojanović, Beograd
• Dragan Živković, Zemun
• Mikić LJubiša, Zemun

Tekst u listu ”The Canberra Times”, 14.11.1984 godine:

Milisav Živanović, 73 godišnji jugosloven je već skoro 8 godina u psihijatrijskoj bolnici zatvora u Beogradu zbog «povrede ugleda države i njenih organa», on je prihvaćen za «zatvorenika savesti AI». NJegova priča počinje 1972. godine kada je optužio ugledne funkcionere za malverzaciju sa kućama i nekretninama, za korupciju, bio je suđen u odsustvu 3. septembra 1976. godine, proglašen neuračunljivim i smešten u psihijatrijsku bolnicu. AI veruje da je M. Živanović smešten već 8 godina tamo zato što je izrazio svoje mišljenje što je u suprotnosti sa čl. 19 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima ratifikovanim od SFRJ 1971. godine. M. Živanović sada ima branioca koji je poznat od strane AI, koji je bio sposoban da prikupi dokumenta i dokaže da se radi o zloupotrebi. Prijatelj M. Živanovića izveštava da doktori u zatvoru ne smatraju da je on opasan po okolinu ili ludim, nego da je zatvoren kao politički krivac. Ako želite pomoći slati na dole navedenu adresu: Veselin Đuranović, ambasaodoru SFRJ.

Pismo Američke asocijacije psihijatrije od 1. marta 1984 godine:

Direktoru Psihijatrijske bolnice Centralnog zatvora u Beogradu. Dragi Gospodine, pišem u ime Komiteta američke asocijacije psihijatara Komiteta za borbu protiv zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe u vezi Stevana Poznića, kako nam je preneto on je lažno optužen i tretiran medikamentima štetno po zdravlje, mi bi bili zahvalni da dobijemo iformaciju o njemu. Da li bi bili ljubazni da nam pošaljete dijagnozu i očekivani boravak u bolnici. Mi smo jako zabrinuti za njega i bili bi vam zahvalni za informacije.

Pismo Nikoli Baroviću, od strane Amnesty International, Australija: =========================================00

Dragi gospodine, mi smo prihvatili M. Živanovića kao «zatvorenika savesti» i zahtevamo njegovo oslobađanje što brže. Pisali smo predsedniku Okružnog suda u Pančevu, javnom tužiocu, direktoru zatvorske bolnice Sekretaru za pravosuđe SAP Vojvodina, Srbije, Jugoslavije, Predsedniku SFRJ, Predsedniku udruženja psihijatara Jugoslavije. Imamo nameru da se obratimo ambasadi SFRJ u Kanberi i da publikujemo njegov slučaj u štampi. Mi smo jako zainteresovani da M. Živaović bude tretiran kako treba i mi smatramo da ta ustanova gde je on sada nije pogodno mesto za starog i bolesnog čoveka koji više ne predstavlja nikakvu opasnost po društvo. Mi smo izjavili vlastima da je on dovoljno kažnjen. Mi se nadamo da će pravda trijumfovati. Ako ne bude napretka mi ćemo dati veći impakt slučaju u javnosti. Mi ne znamo ko je nadležan u uslobađanju M. Živanovića, molimo da nam kažete, mi ćemo se njemu obratiti.

Pismo od Stanković Zorana

(Pismo napisano od strane Stanković Zorana, Klare Cetkin 3/7, Zemun .Upućeno na adrese organizacija i pojedinaca, Apel za pomoć)

Draga gospodo,

Obraćam Vam se sa molbom za pomoć. Po zanimanju sam nastavnik, rođen sam 8. 10. 1940. g. U Pirotu, Srbija, razveden sam, nemam dece.

Kao što će se videti dalje ja sam do sada pretrpeo mnogobrojne diskriminatorske i represivne mere, između ostaloga sam bio na više meseci 1982. g. nasilno smešten u psihijatrijsku bolnicu (to mi mogu opet uraditi). A sve zbog političkog progona. Koriste me da pomoću mene zaplašuju druge iz moga rodnoga kraja (Pirota). I sada užasno trpim, izložen sam nezaposlenosti, bez sredstava za život, stana (živim kod majke, u njenom malom stanu, 33 m2, od njene male penzije – 1.200.000 starih dinara), to sve doživljavam kao mentalnu torturu, užasan fizički progon koji doživljavam psiho-somatski na fizički način. Prava tortura, zdravlje mi je jako popustilo, užasna nesanica, bolovi svugde u telu, strahovita nervna tenzija, bolujem od teškog oblika čira na želucu, imao sam i zadnjih godina operaciju, život mi je pretvoren u patnju, torturu, muku. Plašim se noći, da se približim krevetu, jer znam da neću spavati cele noći. Niko ne može da mi pomogne.

Potičem iz politički proganjane porodice, buržoaske, vrlo ugledne u staroj Jugoslaviji. Moj otac, penzioner (bio šef računovodstva, rat ga prekinuo u studijama prava, posle rata bio onemogućen administrativno da završi prava), razveden od moje majke u uslovima koji će biti opisani dalje. Odmah posle rata zbog svoga porodičnoga i socijalnoga porekla, zbog nedostatka simpatija za ovi društveni sistem, bila su takva vremena pao je pod udare progona. (Mada nije ništa radio aktivno protiv vlasti, čak nije javno ispoljavao svoja ubeđenja). Biva proglašen od vlasti za saradnika okupatora, a što je bila vulgarna laž. To je bila vrlo teška optužba, i onda a i danas je. Onaj kome je prilepljena takva etiketa snosi vrlo teške posledice, i cela porodica. Bili smo svi proganjani, moj otac, majka (domaćica, rođena 1911. g.) sestra rođena 1945. g., službenica, takođe razvedena. (dakle svi smo razveden, to je često u porodicama koje su proganjane). Moj otac ima dva brata, takođe proganjana. Moj deda po ocu je bio u staroj Jugoslaviji ugledan oficir (u novoj Jugoslaviji penzionisan). Očeva majka je takođe bila iz ugledne predratne trgovačke porodice.

I moja majka potičke takođe iz ugledne predratne trgovačke imučne porodice, a koja je bila loše viđena od režima.

Ja sam od završetka gimnazije do danas bez stalnog zaposlenja, najčešće bez ikakvog zaposlenja, stalnih prihoda, sredstava za život, na teretu majke. Po završetku gimnazije 1958-59. g. U Pirotu, Srbija, radio sam do 1970. g. Na Kosovu kao nastavnik-učitelj, ali honorarno, bez stalnog zaposlenja, predavao sam matematku. Za mnom je došla karakteristika (pisani dokument o mojim političkim kvalitetima) i to mi je nanelo veliku štetu, trpeo sam mnogo na Kosovu. Oženio sam se tamo 1963 g. Ali se brak u uslovima tenzija raspao sledeće godine. (Bilo je i mešanja u brak, zavade(. Dece nisam imao. Pokušao sam zatim da studiram ali usled nerešenih egistencijalnih pitanja, presija i progona koji su bili kontinuelni nisam završio studije. Tek kasnije 1970. sam završio Višu pedagošku školu u Beogradu, otsek FRANCUSKI JEZIK I KNJIŽEVNOST, prosečna ocena skoro 7:

Dokument broj 1

Nisam mogao nigde da nađem posao, bio sam prijavljen na berzi rada u Pirotu. Imao sam prijateljicu u Holandiji, 1970. g. Sam bio 3 meseca kod nje u gostima. Pokušao sam da nađem tamo posao, ali usled neznanja jezika do toga nije došlo, nisam hteo da radim fizički posao usled lošeg zdrvlja. 1981. sam bio ponovo kod nje u poseti, a zatim 6 meseci u Parizu, Francuska, nisam ni tamo mogao naći posao.

1. 1. sam napustio Pirot i došao u Beograd da tražim posao. Do
2. 1. sam ponekad radio neki privremeni posao, ali to je bilo retko, najčešće sam bio bez posla i sredstava za život. Maltretiran, ponižavan, proganjan. Celo ovo vreme sam trpeo nečuvenu mentalnu torturu, teror koji se teško može zamisliti. Moj organizam je mnogo patio i trpeo, zdravlje se sve više degradiralo. Moja majka je uskoro došla u Beograd i od nasleđa kupila mali stan i ja sam od oca prešao kod nje. (adresa oca: Nušićeva br. 12, stan br. 1, Beograd). Od tada mi pomaže i izdržava majka, nešto da i otac i sestra.

Od 1979. g. nisam imao nikakav ni najmanji posao ni prihod. Moja zdravstvena situacija se degradirala, presije pojačevale. Takva je bila i klima u društvu, sa jačanjem kriza pojačavala se i represija nad mnogima ljudima u mome okruŽenju.

Znam da je teško naći zaposlenja, da ima vrlo mnogo ljudi bez posla. Ali ja nikada u životu nisam imao stalno zaposlenje. A vrlo sam ugrožen. Ne moe se oteti utisku da kada se zna šta je sve trpela moja porodica da se u tome slučaju radi o političkoj diskriminaciji, proganjan na sve moguće načine.

Bio sam nekoliko puta hapšen i ispitivan od vlasti. Motivi su bili politički ali kako se oni vešto ukrivaju, a i kako nema šta da se prebaci (ništa ne radim protiv vlasti) onda se izmišljaju drugi razlozi. 1966. g. U Pirotu sam bio uhapšen i suđeno mi je bilo, bio sam osuđen uslovno 3 meseca na 1 godinu dana, navodno zbog krađe, a koju ja nisam nikada učinio. Ja sam tako vaspitan, humanista, pesnik, da je to besmislica i pomisliti. Ali to je urađeno da me kazne i diskredituju kao i porodicu.

Ja sam pesnik, objavio sam par pesama. Obraćao sam se pesnikinji Desanki Maksimović, najvećoj živoj jugoslovenskoj pesnikinji (jugoslovenski kandidat za Nobeovu nagradu). Evo njenih odgovora:

(dokument broj 2, 3 4 – prilažem samo dokument 2)

Meni su svi ljudi sveta braća, sve ih volim kao bližnjega svoga, ja sam religiozan, humanista. Evo jednoga moga poetskoga obraćanja pacifistički nastrojenoga, koje pledira za bratstvo mešu svim ljudima sveta:

(dokument broj 5)

Ja volim svakoga čoveka kao brata, nikada se ni sa kim nisam svađao, odnosim se sa svakim sa ljubavlju i poštovanjem. Ja volim i moje mučitelje, ne zameram im. Molim ih da prestanu da me muče. Ja im nism neprijatelj. Ako sam drugačiji od njih, to ne znači da sam protiv njih. Ja sada užasno patim. Izvinite što nemam više dokumenata da ilustrujem šta sam sve pretrpeo, jer za poneke progone imam dokumenta (dobio sam ih), dok za većinu progona nemam dokumenta i vrlo ih je teško dokumentovati i dokazati. I dokumenta koja sam dobijao sam najčešće gubio, nisam imao energije da ih čuvam.

Od progona sam teško oboleo: čir na želucu (imao sam zadnjih godina tešku operaciju), patim od užasne nesanice, užasne nervne tenzije, astenija, depresija, gubitak apetita česte promene telesne težine, nemam snage da se krećem, najčešće sam u krevetu, umoran sm, napisati jednu reč, mi je ponekad nepremostiv problem. Imam česte glavobolje, užasne bolove u telu, nadimanje stomaka, stimulacije bešike migrene, kostobolju, opada mi kosa, ispadaju zubi, ruiniran sam, polako se marginaliziram. Tortura, psihičko i fizičko zmaranje i ruiniranje su strahoviti.

Ja nisam nikoga napadao niti sm neprijatelj ovoga sistema, pružam im ruku pomirenja, molim za oproštaj ne samo svojih grešaka nego i moga oca. Zašto nas onda progone?

Žalio sam se više puta, ali nikada nisam dobio odgovor, verovatno misle da sam nastran, ludak. Evo jedne žalbe:

(dokument broj 6)

Živim kao što sam rekao sa mojom majkom, starom ženom, pored toga vrlo bolesnom, ruiniranom fizički i nervno, svima onima što je pretrpela od 1945. godine do danas. Ona me obožava. Zbo mene joj je život pretvoren u pakao. NJoj je potreban mir, između ostaloga pati od vrlo visokog pritiska. Ali, zbog mene i mojih problema ona ne može da ima mir. Kad se presije pojačaju, naiđu krize, ja se žalim, sve grdim, telefoniram ocu, sestri, rodbini, prijateljima, galamim, u kući se napravi haos. Većina misli da ima neke nepravde prema meni, ali ne vide kako me to neko progoni da ne mogu zato da spavam, dame boli telo, i sl. Radi se o osobama nedovoljno obrazovanim koje me ne razumeju dovoljno i ne znaju metode progona koji su vrlo perfidni. U takvim kriznim situacijama mojoj majci naglo raste pritisak, postoji ond opasnost da dobije srčani udar ili da se šlogira. Lekari su joj savetovali da obavezno stvori mir u kući, da ako to ne uradi može umreti. Rekli su joj da kada mi «to dođe» da pozove psihijatrijsku bolnicu i da me tamo smesti. Što je ona i uradila 1982.g. Ona je pre toga plakala, molila me da to ne govorim, klečala preda mnom, molila me da idem kod lekara, govorila da će umreti. Meni je bilo jako žeo majke ali su presije bile jače i nisam mogao da zaustavim da to govorim. 1981. g. Sam tražeći pomoć se obratio nekim zapadnim ambasadama u Beogradu, dali su mi nekoliko brojeva stranih novinara u Beogradu. Obratio sam se nekima od njih.

Naglo su se presije pojačale. Tako je došlo do toga incidenta sa majkom kada me je smestila u psihijatrijsku bolnicu «Laza Lazarević», Padinska skela gde sam ostao do 13. 4. do 15. 11. 1982. g.

(dokument broj 7)

Moju majku je, zbog ovoga jako grizla savest, mnogo je patila, strahovala za mene, moju sudbinu, zdravlje, teško se razbolela zbog toga jedva je ostala živa. Ja sam joj rekao da su je zloupotrebili protiv mene, kaznile me pomoću moje majke (o kakva perfidnost i cinizam!), da mene žele da koriste da joj zagorčavam starost i da je zamaram i ruiniram, da nam prigrabe stan. Ona me je molila za oproštaj i da idem kod lekara. (ona smatra da ima nekih nepravdi, ali da sam ja oboleo. Tako ovde manipulišu i zloupotrebljavaju i neobrazovanu rodbinu). Ovde se radi o jednoj političko-porodičnoj zloupotrebi psihijatrije. Toga ima dosta ovde. Evo jednoga teksta koji je izašao u listu «Duga», Beograd, o jednoj «orodičnoj «zloupotrebi psihijatrije (ali treba videti dublji kontekst):

(dokument broj 8)

Ja sada idem kod neuropsihijatra. On mi kae da mene niko ne progoni nego da to radim ja sam, da sam autodestruktivan. (Valjda je autodestruktivnost konstatovanje neke nepravde u ovom društvu). On pravi neke političke aluzije na moje socijalno i porodično poreklo, politizira. On je režimski čovek. On se bavi parapsihologijom i subverzivnom psihologijom, zloupotrebama psihijatrije. Kae da je to naročito razvijeno u SAD, da to radi SIA (spominje i SSSR ali manje). Moje stanje je sve gore ali mi on ne pomaže, ne može da mi pomogne.

Molim Vas za pomoć, apel vlastima SFRJ da me ne progone, ja nisam nikakav protivnik, niti ludak opasan po druge, svestan sam da je moje psihičko zdravlje loše, ali to je posledica progona. Možda i preterujem. Ali mislim da je obratn, da većina koji mi ne veruju ne znaju metode modernih progona. I onda misle da sam bolestan. Da uobražavam. Ja to govorim svugde otvoreno. Mlim da me zaštite od mučenja, torture, da živim u miru, bez straha, tenzija, mučenja, bolova, opušten. Želim da ozdravim, da mi se vrati normalna psiho-fizička kondicija i radna sosobnost, želim da radim, da imam porodicu, decu. Ja sam apolitičan, progone me zbog napred navedenih razloga koji nisu dela nego druge stvari.

Obećavam da u biti lojalan građanin, neću nigde kritikovati vlasti (to radim samo kada sam ljut, u krizi), pisaću pesme u slavu ovoga društva. Zašto moče mene, moga oca, majku, sestru? Mi ništa ne radimo protiv vlasti, mi smo lojalni građani, mi smo svi braća.

Pomozite mi, muče me, užasno patim. Meni su novinari strani savetovali da se obratim stranim humanitarnim organizacijama za pomoć.

Sa zahvalnošću za Vašu eventualnu pomoć sa iskrenim pozdravima.

Odbor za odbranu slobode mišljenja i izražavanja

SKUPŠTINI SFRJ

SKUPŠTINI SR SRBIJE

Već duže vremena ovaj Odbor sa različitih strana prima pritužbe da se u nas vrši zloupotreba psihijatrije u političke svrhe. Odbor nije bio u mogućnosti da ispit osnovanost ovih pritužbi.

Odbor, međutim, skreće pažnju skupštinama na niz slučajeva izricanja mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanj zdravstvenoj ustanovi (sudskim odeljenjim psihijatrijskih bolnica i psihijatrijskim odeljenjima zatvorskih bolnica) licima koja su izvršila verbalno političko delo tzv. neprijateljske propagande, povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika, širenja lažnih vesti i sl. U zemljama u kojima ne postoji tzv. delikt mišljenja sama reč i misao o javnim stvarima ne mogu biti povod za osudu ni zdravih ni duševno bolesni lica, čak i u slučaju kada je njihovo mišljenje pogrešno, neučtivo, pa i izopačeno. U našoj zemlji se licima, za koja se veštačenjem utvrdi da su zbog neke lakše ili teže duševne bolesti bila navodno neuračunljiva u trenutku izvršena verbalnog političkog dela, izriče vremenski neograničena mera bezbednosti čuvanja i lečenja u duševnoj bolnici zatvorenog tipa. U pojedinim slučajevima ovakvo lišenje slobode traje i po dvanaest godina i, ako se ništa ne preduzme, može potrajati do smrti osuđenika.

Primera radi, navodimo sledeće slučajeve.

1. Vladimir Marković, rođen 1952. godine u Leskovcu, sa stanom u Beogradu, vukasovićeva 21, kome je 23. 2. 1979. godine rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu K. Br. 1901/78 stavljeno na teret krivično delo širenja lažnih vesti zato što je uzeo intervju od dr. Franje Tuđmana i dalje ga umnožavao, proveo je u zatvorskoj bolnici skoro četiri godine (od 23. 5. 1979. do 2. 4. 1983), što je znatno duže od vremena koje je u zatvoru proveo sam dr Franjo Tuđman.

2. Milisav Živanović, rođen 1911.gdine u selu Bošnjane, sadašnja adresa: Kaznenopropravni dom – bolnica, Bačvanska 14, Beograd, kome je 2. 9. 1976. godine rešenjem Okružnog suda u Pančevu K. Br. 88/76 stavljeno na teret izlaganje poruzi najviših organa i predstavnika SFRJ i SR Makedonije i klevetanje organa i predstavnika SFRJ i SR Makedonije i klevetanje Pante Marine, Nikle Minčeva i Kore Gligorova, već je devet godina u zatvorskoj bolnici.

3. Radomir Veljković, penzionisani otpukovnik JNA i borak NOB_a od 1943. rođen 1926 godine u selu Gare kod Kruševca, sadašnja adresa: Kaznenopopravni dom - Bolnica, Bačvanska 14, Beograd, kome je 20. 3. 1973. godine rešenjem Okrunog sud u Sarajevu K. Br. 153/73 stavljen na teret kritički tekst u formi optužnog predloga protiv Predsednika SFRJ, već je dvanaest godina u zatvorskoj bolnici.

4. Đorše Simičić, ROĐEN U SELU Trnovu 1935. godine, sadašnja adresa Kaznenopopravni dom - Bolnica, Bačvanska 14, Beograd, kome je 30.6. 1977. godine rešenjem Okružnog suda u Beogradu K. Br. 63/77 stavljeno na teret krivično delo neprijateljske propagande zato što je u Loku i titelu rasturao jedan letak, već je osam godina lišen slobode u zatvorskohj bolnici za umobolne.

5. Dušan Ćetković, rođen 1927. godine u Nikšiću, sa stanom u Beogradu, Gospodar Jovanova 14, kome je 24. 4. 1978. godine rešenjem Okružnog suda u Beogradu K. Br. 833/76 stavljeno na teret krivično delo neprijateljske propagande, bio je pet i po godina lišen slobode u zatvorskoj bolnici za umobolne (od 24. 4. 1978. do septembra 1983.)

Odboru je podneta dokumentacija za četrdesetak ovakvih osuđenika.

Odbor predlae da skupština SFRJ obrazuje komisiju kojoj bi se stavilo u zadatak: (1) podobno ispitivanje svih slučajeva u kojima su izricane mere bezbednosti obaveznog lečenja i čuvanja u psihijatrijskoj bolnici zatvorenog tipa zbog izvršenja tzv. verbalnog političkog dela; (2) pokretanje postupka preko odgovarajućih organa za puštanje ovih lica na slobodu.

Odbor predlaže Skupštini SFRJ da u član 63. Krivičnog zakona SFRJ unese odredbu kojom se onemogućava da bilo ko bude osuđen meru vremenski neograničenog smeštaja u duševnu bolnicu za ono što misli i govori.

U Beogradu, za Odbor za odbranu slobode
6. januar 1986. Dobrica Ćosić sr.
Beograd, Branka Đonovića 6

Članovi Odbora za odbranu slobode mišljenja i izražavanja:

• Akademik Matija Bećković
• Akademik Prof. Dr. Dimitrije Bogdanovic
• Akademik Dobrica Ćosić
• Prof. Dr. Neca Jovanov
• Akademik Prof. Dr. Mihailo Marković
• Akademik Drgoslav Mihajlović
• Akademik prof. Dr. Nikola Milošević
• Akademik Dr. Gojko Nikoliš
• Akademik prof. dr Predrag Palavestra
• Akademik prof. dr Radovan Samardžić
• Akademik prof. dr Dragoslav Srejović
• Akademik prof. dr LJuba Tadić
• Dr. Kosta Čavoški
• Prof. Ivan Janković
• Borislav Mihailović Mihiz
• Tanasije Mladenović
• Akademik Mića Popović
• Akademik Mladen Sibinović

Tekst u listu “Večernje novosti” od 31.1.1986 godine:

REAGOVANJA

Posle peticije «Odobra za odbranu mišljenja i izražavanja o mogućnostima zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe

PUCANJ U ČINJENICE

Nekoliko radio stanica i listova na Zapadu preneli peticiju devetnaestorice potpisnika, u kojoj se govori o navodno pet konkretnih slučajeva.

Izveštaji komisije lekara-psihijatara iz Beograda, kod kojih se leče ili su lečeni označeni u peticiji, najdirektnije demantuju insinuacije.

Jedna peticija «Odobora za odbranu slobode mišljenja i izražavanja» iz Beograda, koja je, prema devetnaestorici potpisnika, početkom januara ove godine, upućena skupštini SFRJ i - kako smo najzvaničnije obavešteni – od kupole ovog zdanja ni do danas nije stigla, već je, uveliko, upregnuta u kola antijugoslovenske propagande n mnogim svetskim stranama.

Činjenice na koje se ne pozivaju ni autori peticije, ni oni koji je (zlo)upotrebljavaju su, međutim, baš kao is ve istine – čvrste i postojane.

Jedni ih se, srećom drže, drugi ih se klone, jer im, izgleda, do njih nije ni stalo. Za to svakako, oni imaju svoje razloge, aliti razlozi, tek u ogledalu činjenica, mogu dobiti svoj puni smisao.

O početku, toliko. Sledi priča i o peticiji i o činjenicama i o ponečemu još.

Bi Bi Si javlja

«Da li se psihijatrija u Jugoslaviji zloupotrebljava za političke ciljeve? Ovo je predmet spora još od kako je pre 10 godina Tomislav Krsmanović i sam žrtva, to pitanje izneo u javnost. Sada je Komisija za odbranu, u kojoj je i 13 pripadnika Srpske akademije nauka, formalno uputila pismo skupštine SFRJ tražeći da se povede istraga u vezi sa nekim od 40 slučajeva koje su im predočeni - javio je 15. janara ove godine, dondonski Bi Bi Si u emisiji na srpskohrvatskom jeziku prenosećiizveštaj Dese Trvisan, inače dopisnika londonskog «tajmsa» iz Beograda.

«Autori pomenute peticije –kaže nadalje dopisnik – žele da se ovim predmetom pozabavi jedna skupštinska komisija koja bi trebalo da ispita sve slučajeve. Oni, takoše, zahtevaju da se sva lica o kojima je reč, puste iz zatvorskih bolnica.

U peticiji - kako obaveštava slušaoce gospođa Trevisan – navodi se samo pet najpoznatijih slučajeva, sa punim imenima i prezimenima osoba o kojima se radi. «Večernje novosti» će, međutim, navoditi samo inicijale tih ljudi. Zašto, videće se kasnije.

«Jedan od njih je i slučaj novinara V. M. (30) – javio je londonski radio – koji je 1979. godine optužen da je, navodno, širio lažne informacije, jer je intervjuisao dr. Franju Tuđmana, bivši osuđen na kaznu zatovora zbog hrvatskog nacionalizma. V. M. je proveo četiri godine u zatvorskoj bolnici i bio odvrgnut psihijatrijskom lečenju, jer je Tuđmana intervjusao i objavio sadržaj intervjua. Pušten je na slobodu 1983. godine» . preneo je Bi Bi Si izveštaj dopisnika «Tajmsa» iz Beograda.

«Poslali smo peticiju».

«Drugi je M. Ž. (75) – javio je radio – koji je u jednoj psihijatrijskoj bolnici proveo devet godina, jer je, navodno, ismejavao najviše jugoslovenske političare. Tu je, zatim, i slučaj jednog penzionisanog pukovnika koji je proveo 12 godina zavodno zbog vređanja predsednika Tita. Takođe se i Đ. S. Nalazi u zatvorskoj bolnici, jer je rasturao jedan letak. On je proteklih osam gdina proveo u jednoj psihijatrijskoj klinici. Peti slučaj je D. Ć. Koji je proveo pet godina o zatvorskim bolnicama, alije pušten nakon što je početkom osamdesetih godina podneseno nekoliko peticija u nje****

Ova stanica, naravno, nije ostala usamljena. Radio «glas Amerike» i Radio «Dojče Velt» doneli su kraće informacije o tome da je poslednjih godina u jugoslovenske psihijatrijske bolnice upućeno 40 lica «zato što su izražavala mišljenja i gledišta suprotna zvaničnim i da je grupa intelektualaca zatržila od Skupštine SFRJ da pristupi izmeni Krivičnog zakona».

Informaciju o peticiji prenele su i agencije AI, AFI i još nekoliko listova u svetu.

Tragom tih odštampanih redova i «skinutih» radio-emisija krenuo je i reporter «Novosti». Peticiju nije dobio jer mu je u Skupštini rečeno da tu nije ni stigla.

Pozivajući se na medije sa Zapada, koji su, očito, peticiju dobili na vreme, reporter je pozvao dvojicu od 19 članova «Odobora za odbranu slobode mišljenja i izražavanja» čija je imena našao u emigrantskom listu «Naša reč», koji izlazi u Londonu.

• Da, uputili smo peticiju i Skupštini SFRJ – rekao nam je dr. Neca Jovanov. - naveli smo i pet slučajeva za koje smo obavešteni kako bi ih trebalo ispitati. Ne mogu više ništa da kažem...

Emigrantska najava

peticija koju je i on potpisao upućena Skupštini SFRJ 6. januara.

• Naši redovi su, u stvari, više opomena da se psihijatrija ne zloupotrebljava, nego nekakvi dokazi da je ona zloupotrebljena. Jer, znate, takve stvari je jako teško dokazati.

Nekima je, naravno, to zista teško, drugima -ljudima od medicine - na primer, nije. Nešto kasnije i ovi će dobiti reč.

Peticija «Odbora za odbranu slobode miljenja i izražavanja», prema tvrđenju otpisnika upućena 6. januara skupštine SFRJ, najavljenje, na neki način, prošlog leta.

U emigrantskom listu «Naša reč» dr. Kosta Čavoški, jedan od potpisnika peticije, napisao je, uz ostalo, i «preliminarni izveštaj o zloupotrebi psihijatrije u plitičke svhe».

«pripremio sam ga – napisao je Čavoški – na osnovu dokumenata koje je Odboru stavio na raspolaganje Tomislav Krsmanović. On je uložio izuzetno veliki trid da dođe do podataka o 24 slučaja u kojima su pojedinci proganjani i lišavani svoje slobode i poslovne sposobnosti. Za dobar deo prikupio je skoro sve potrebne spise i podatke. O nekolicini, pak, ima samo štura obaveštenja koja ukazuju na ozbiljnost njihovog položaj, ali ne pružaju dovoljnu osnovu za relativno pouzdano zaključivanje..»

Kako je u peticiji, prema pisanju strane štampe, navedeno samo pet imena, to bi, valjda, trebalo da bdu osobe koje su, van svake nje žrtve zloupotrebe jugoslovenske psihijatrije. Put nas, dakle, vodi u Kazneno – popravni dom –Bolnica u Beogradu. Tu su lečena dvojica, a sad se leče trojica ljudi pomenutih u peticiji.

Izveštaj komisije

Za razliku od članova «Odbora za odbranu slobode mišenja i izražavanja», koji su im u svetskoj i belosvetskoj štampi naveli puna imena, ne vodeći računa ni o lekarskoj, ni o nekim drugim etikama, «Večernje novosti» će upotrebljavati samo inicijale, ali i odštampati pune dijagnoze i imena i prezimena lekara koji su te dijagnoze potpisali.

«Komisija za evoluaciju rezultata lečenja i tretmana u KPD _ bolnici u Beogradu obavila je neuropsihijatrijski pregled i proučila medicinsku dokumentaciju o sadašnjem lečenju Đ. C. Koji je u Bolnicu primljen radi izvršenja izrečene mere bezbednosti – piće u izveštaju petorice lekara – psihijatara : Upoznajući se sa njegovim slučajem povlačenjem iz realnosti i gubitkom interesovanja, euforičnim raspoloženjem, emocioonalnom dishrmonijom, slušnim halucinacijama cenestetičkog oblika i regresivnim formama ponašanja. Bolest ima hroničan lagan progredijantan tok, a faze reemisije kod ograničenog dometa a ne uspostavljenog dometa i ne uspostavlja se recitremitegracija psihičkog funkcionisanja da može samostalnije da odlučuje.

Prema raspoloživim podacima, bolest traje preko 18 godina i ima nepodoban ishod zbog postojećeg invalidnog oštećenja u psihičkim manifestacijama. Osim psihičkog stanja i stanje somatskog zdravlj zahteva punu pažnju i medicinsku negu. Zbog polimotornih manifestacija sa simtomatologijom koja zahteva lečenje i negu sve je više upućen na pomoć sa strane. U dosadašnjem boravku, porodica ne učestvuje u lečenju, niti ga materijalno pomaže.

Takođe, nema nikakvog interesovanj od strane drugih lica koja bi preuzela bilo kakvu obavezu prema njemu. Kontrlnim pregledima se utvrđuje da se nisu uspostavile medicinske niti druge indikacije koje bi uslovljavale izmenu izrečene mere bezbednosti. NJegova zdravstvena i socijalna situacija zahtev sve elemente zdravstvene socijalne zaštite i dalje - kaže kaže se na kraju izveštaja Komisije od petorice psihijatara.

ODBOR

Iz emigrantskog lista «Naša reč», koji izlazi u Londonu, prepisujemo imena članova «Odbora za odbranu slobode mišljenja i izražavanja»

To su: Matija Bećković, dr. Dimitrije Bogdanović, Dobrica Ćosić, dr. Neca Jovanov, dr. Mihajlo Marković, Dragoslav Mihajlović, dr. Nikola Milošević, dr. Gojko Nikoliš, dr. Predrag palavestra, dr. Radovan Samardžić, dr. Dragoslav Srejović, dr. LJuba Tadić, dr. Kosta Čavoški, Dr. Andrija Tams, dr. Ivan Janković, Birislav Mihajlovi, Tanasije Mladenović, Mića Popović i Mladen Srbinović)

Posle peticije «Odbora za odbranu mišljenja i izražavanja « o navodnim mogućnostima da se kod nas psihijatrija zloupotrebljava u političke svrhe (2)

PODMETANJE ISTINI

«U SVAKOM TRENUTKU, SPREMNI SMO DA SVOJE NALAZE DAMO NA UVID NAJVEĆIM MEDICINSKIM EKSPERTIMA, KOJI BI U NEPOSREDNOM KONTAKTU SA PACIJENTIMA MOGLI DA SE UVERE DA LI JE NAVEDENIM LJUDIMA BILO POTREBNO ILI NE IZRICANJE MERE BEZBEDNOSTI» - KAŽU LEKARI, POTPISNICI MEDICINSKIH NALAZE.

Komisija lekara, specijalista psihijatrije, Kazneno–popravnog doma - Bolnice u Beogradu, dala nam je na uvid svoj nalaz i mišljenje za petoricu sadašnjih i bivših pacijenata koji se pominju u peticiji «Odbora za odbrnu slobode mišenja i izražavanja» objavljenu u nekim zapadnim listovima i radio-stanicama uz sumnju da se u nas psihijatrija zloupotrebljava kao metod za izolovanje političkih protivnika.

Nastavljamo, dakle, citiranje najvažnijih delova nalaze ispod kojih su se potpisali prim. Dr. Aleksandar Prelić, specijalista psihijatrije i socijalne medicine, dr. Desan Vukosavljević, dr. Nenad Marjanović, dr. Vasilije Popović i dr. Drgiša Ranđelović, svi specijalisti neuropsihijatrije.

Poziv ekspertima

Za R. B. Rođenog 25. 1. 1926. godine pomenutog u peticiji punim imenom i prezimenom, što je i preneto u celosti mas-medija sa Zapada, piše sledeće:

«Uvidom u medicinsku dokumentaciju i ličnim uvidom Komisija je utvrdila da R. V. Boluje od paranoje kverulentnog tipa, tj. Sumanutosti parličenja, koja u celosti odgovara klasičniom opisu ovog oboljenj u savremenoj stručnoj literaturi. On satima, mesecima, danima i godinama «izučava» matematiku, kvantnu fiziku, astronomiju, «garilošku fiziku» i druge «vosoke» nauke iz kojih izdaje «saopštenja», «Pritužbe» i druge «studije» ne hajući za odmor, šetnju, ttv, socijlizaciju ili druge obične sadržaje življenja. U sudsko:psihijatrijskom smislu je potpuno neuračunljiva osoba nesposobna za egzistiranje u društvenoj zajednici...»

Za 75-godišnjeg M. Ž. Kaže se u izveštaju Komisije petorice lekara specijalista i to kako je «proces involucije doveo do opšte manjkavosti svih psihičkih funkcija, a posebno s obzirom na izraženu emocionalnu labilnost, povremenu emocionalnu inkontinetnost opširnost, rapidnost i nekritički stav prema sumanutim okupacijama, može se reči da njegova duševna bolest ima jasnu tendenciju hromiciteta i progredijeicije, lečenje imenovanog u psihijatrijskog ustanovi zatvorenog tipa.

Iz raspoložive medicinske dokumentacije za 50-godišnjeg D. Ć. Utvrđeno je kako je, pre dolaska u bolnicu KPD, dva maha lečen stacionarno, i to u periodu od 23. maja 1972. do 26. maja 1972. i od 26. maja 1972 do 4. juna 1973. godine, oba puta u Psihijatrijskoj klinici u Beogradu.

«U vremenu kada je utvršeno njegovo psihičko stanje sanirano u stepenu uda u njegovom aktuelnom ponašanju nema takvih momenata koji bi ukazivali da je i dalje opasan po sebe i okolinu – piće, uz ostalo, u izveštaju Komisije - upućen je predlog Okružnom sudu u Beogradu, od strane Komisije za evaluacijurezultata lečenja i tretmana u KP-bolnici u Beogradu da se prema D. Ć. Obustavi dalje izvršenje izrečene mere bezbednosti i da mu se izrekne nova mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi. Pošto je dobijeno rešenje Okrunog suda u Beogradu i radi nastavljanja daljeg lečenja po odluci Suda, D. Ć je otpušten 8. 8. 1983. godine iz Kazneno.popravnog doma Bolnice u Beogradu.»

I napokon, specijalisti psihijatrije u KPD bolnici u Beogradu dali su svoje mišljenje i o V. M rošenom 1952. godine kojem je sud 2. 4. 1982. godine doneo rešenje o ukidanju mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi i isti meru zamenio merom bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi u trajanju od ve godine, a koja će sae izvršavati u Kazneno:poprvnom domu –bolnici u Beogradu.»U toku boravka u KPD-bolnice u Beogradu izvršeno je psihijatrijsko ispitivanje psihološka obrada i prećenje ponašanja imenovanog, pa je na osnovu toga utvrđeno da V. M. boluje od hroničnog duševnog oboljenja iz kruga šizofrenije..» - kaže se, uz ostalo, u nalazu petočlane Komisije lekara-psihijatara KPD-bolnice u Beogradu.

• U svakom trenutku smo spremni da ove nalaze damo na uvid i najvećim medicinskim ekspertima koji bi u neposrednom kontaktu sa pacijentima mgli da se uvere da li je ovim nesrećnim ljudima bilo potrebno ili ne izricati mere bezbednosti – izjavili su «Novostima» lekari Bolnice KPD u Beogradu

Zakonski uslovi

Zbog nekih špekulacija na Zapadu posle peticije «Odbora za odbranu slobode mišljenja i izražavanja» u kojima se ne pravi jasna razlike između lica osuđenih na određene vremenske kazne i lica kojima je, iz zdravstvenih razloga, određena mera bezbednosti, obratili smo se Predragu Matoviću, pomoćniku saveznog sekretara za pravosuđe i organizaciju Savezne uprave.

• U jugoslovenskom krivičnom zakonodavstvu, kao posebna krivična sankcija, predvišeno je obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi . kaže Predrag matović - Ovde nije u pitanju kazna, već mera bezbednosti koji izriče sud neuračunljivom ili bitno smanjeno uračunljivom izvršiocu krivičnog dela. Neuračunljivost, odnosno bitno smanjenu uračunljivost, na osnovu izvedenih dokaza i pribavljenog mišljenja lekara-veštaka, utvrđuje sud. Svrha ove mere je da se otklone stanja i uslovi koji mogu biti od uticaja da učinilac, ubuduće izvršava krivična dela.

Prema izjavi pomoćnika saveznog sekretara za pravosuše, da bi neko lice bilo upućeno na obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi, potrebno je da se ispune sledeći zakonom predviđeni uslovi:

• Da je lice učinilo krivično delo, što mora biti utvrđeno na način predviđen odredbama krivičnog postupka;

• Da je to lice učinilo krivično delo u stanju potpune neuračunljivosti ili bitno smanjene uračunljivosti;

• Da je to lice opasno po okolinu, i

• Da je za otklanjanje te opasnosti potrebno njegovo lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi.

• Prema tome, ova mera se izriče smanjeno uračunljivom izvršiocu krivičnog dela umesto kazne i kada se utvrdi da postoji verovatnoća d će ponavljati krivična dela zbog takvog stanja veli Matović – Izricanje ove mere nije uslovljeno vrstom izvršenog krivičnog dela.

• Pomoćnik saveznog sekretara za pravosuđe nam je takođe, izjavio da se mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi izriče na neodređeno vreme, jer se ne mo-e unapred predvideti koliko je potrebno da takvo lice prestane biti opasno za svoju okolinu. U zdravstvenoj ustanovi se prate rezultati lečenja i o tome se obaveštava sud koji je ovu meru izrekao. Kada prestanu razlozi koji su bili osnov za njeno izricanje, sud tu meru odmah obustavlja.

PETICIJA koju su članovi «Odbora za odbrau slobode mišljenja i izražavanja» uputili, kako kažu, i skupštini SFRj, a ona tamo nije stigla, preneli su neki zapadni listovi i radio stanice pozivajući se na dopisnike nekoliko agencija iz Beograda.

Naš Savezni sekretarijat za informacije uputio je posle tih objavljivanja, zvaničan demanti u kome se, uz ostalo, kaže kako se «radi o neistinitim tvrdnjama lišenim svakog osnova»».

Taj demanti, međutim, objavila je samo Desa Trevisan, dopisnik londonskog «Tajmsa» koja je informaciju o peticiji objavila na talasima radio-stanice Bi Bi Si.

Čudi, zaista, da dopisnici agencija, zvanično akreditovani u Beogradu, to nisu učinili iako su informaciju o peticiji poslali u svet.

Ako su, gonjeni profesionalnom radoznalošću, što se, naravno, može i razumete, objavili potpisane redove devtnaestorice potpisnika istog dana kada su do peticije i došli, za neshvatanje je činjenica da to nisu učinili i sa redovima koji su dobili od zvaničnih jugoslovenskih predstavnika za informisanje.

Što se, pak, tiče ispisanih redova članova «Odbora za odbranu slobode mišljenja i izražavanja» na njih su, više nego dokumentovano, odgovorili oni, u ovom slučaju, najpozvaniji – lekari specijalisti, stavljajući svoje potpise ispod izveštaja o zdravstvenom stanju petorice nesrećnih ljudi, upregnutih u jednu igru koje nisu ni svesni.

Bi Bi Si – London 14. 1. 1986.

Izveštaj Dese Trevisan, dopisnice londonskog Taimsa iz Beograda:

Da li se psihijatrija u Jugoslaviji zloupotrebljava za političke ciljeve. Ovo je predmet spora još otkako je prije nekih 10 godina Tomislav Krsmanović i sam žrtva, to pitanje iznio u javnosti.

Sada je Komisija za odbranu slobode misli i izražavanja, među čijim članovima je i 13 članova SANU, formalno uputilo pismo jugoslavenskoj Skupštini, tražeći da se povede istraga u vezi sa nekih 40 slučajeva koji su im predočeni. Komisija ističe da je, dok su joj ovakve žalbe dane na uvid, bila u nemogućnosti da ispita da li su one osnovane. Komisija također ukazuje i na činjenicu da su vrlo često lica koja su prema jugosl. Zakonu počinila verbalni politički prijestup tzv. nep. Propaganda osuđena na psihijatrijskoe zatvorene kazne. Nije u pitanju da li su njihova mišljenja pogrešna, nezgodna ili iskrivljena, iznosi se u pismu Skupštini Jugoslavije. Pitanje je, da li ono što su oni rekli u trenutku kada su možda bili psihički uznemireni, treba smatrati političkim prijestupom i da li ih zatim treba predati na neograničeno bolničko liječenje.

Autori ove peticije žele da se ovim predmetom pozabavi jedna skupštinska komisija, koja bi trebala ispitati sve pritužbe. Oni također zahtijevaju da se sva lica o kojima je riječ, puste iz zatvorskih bolnica. U pismu se navodi samo pet najpoznatijijih slučajeva. Jedan je od njih slučaj Vladimira Markovića, tridesetogodišnjeg novinara, koji je 1979. optužen da je navodno širio lažne informacije, jer je intervjuirao dr Franju Tuđmana, bivšeg partizanskog generala i kasnijeg povjesničara, koji je bio osuđen na kaznu zatvore zbog, kako je tada rečeno, hrvatskog nacionalizma. Marković je proveo gotovo 4 godine u zatvorskoj bolnici i bio podvrgnut psihijatrijskom liječenju jer je Tuđmana intervjuirao i razglasio sadržaj intervjua. Pušten je na slobodu 1983. Drugi je 75 godišnji Milisav Živanović, koji je u jednoj psihijatrijskoj zatvorskoj bolnici proveo 9 godina, jer je navodno ismijavaonajviše jugosl. Političare. Tu je zatim i slučaj jednog umirovljenog pukovnika koji je proveo 12 godina u zatvorskoj bolnici, navodno zato što je vreijeđao predsjednika Tita. Đoršđe Simičić je također u zatv. Blnici jer je rasturao jedan letak. On je proteklih 8 godina proveo u jednoj psihijatrijskoj klinici. Peti slučaj Dušana Ćetkovića, koji je proboravio 5 godina po zatvorskim bolnicama, ali je pušten nakon što je očetkom 80-tih godina nekoliko peticija podneseno u njegovo ime.

Napominjemo da je bilješka o ovoj peticiji jugosl. intelektrualaca objavljena u današnjem izdanju londonskog lista Deili Telegraf.

Bi Bi Si – London 16. 1. 1986.

Izveštaj, D. Trevisan iz Beograda,

Savezni sekretarijat za ainformacije uputio je pisma nekolicini zapadnih dopisnika u Beogradu, dan nakon njihovih izveštaja o tome da je jedna Komisija za odbranu slobode mišljenja i izražavanja poslala peticiju Skupštini Jugoslavije u kojoj se traži da se povede skupštinska istraga u vezi sa brojnim zlouotrebama psihijatrije u političke svrhe. U pismu se svrsrdno nastoji otkloniti bilo kakva sumnja da je psihijatrija korišćena protiv političkih protivnika ili osoba proglašenih krivima za navodno političke prijestupe. Ovakva, neobično hitra reakcija ukazuje na izvandrednu osjetljivost jugoslovenskih vlasti.

Savezni sekretarijat za informacije je u svom pismu rekao da peticiju Savezna Skupština nije primila, čime se, međutim, ne poriče činjenica da je takva peticija bila upućena. Ministarstvo izrazito poriče da se u jugoslavenskim zatvorima psihijatrija zlouotrebljava i u političke svrhe.

Ustvari, sastavljači peticije su posebno obazrivo podvukli da nisu imali mogućnosti ispitati slučajeve na koje im je ukazano i stoga nisu sa sigurnošću utvrdili da se psihijatrija doista zloupotrebljava. Umjesto toga, oni traže da jedna skupštinska komisija povede istragu o ovom pitanju kako bi se sačuvao ugled zemlje.

Vijest i informaciju o peticiji prenio je i Radio Vatikan i Radio Keln.

Odbor za odbranu slobode mišljenja i izražavanja

DELIKT MIŠLJENJA KAO DUŠEVNA BOLEST

autor: dr.Kosta Čavoški

U «Večernjim novostima» od 1. i 2. februara 1986. godine objavljen je napis Borislava Komada o našoj skorašnjoj predstvki Skupštini SFRJ i Skupštini Sr Srbije u kojoj predlažemo:

1. Obrazovanje skupštinske komisije za podrobno isptivanje svih slučajeva u kojima su izricane mere bezbednosti obaveznog lečenja i čuvanja u psihijatrijskoj bolnici zatvorenog tipa zbog izvršenja tzv. verbalnog političkog dela;

2. Pokretanje postupka preko odgovarajućih organa za puštanje ovih lica na slobodu;

3. Unošenje u član 63. Krivičnog zakona SFRJ odredbe kojom se onemogućava da bilo ko bude osuđen na meru vremensi neograničenog smeštaja u duševnu bolnicu za ono što misli i govori.

Misleći da nas moe kompromitovati, borislav Komad prepisuje imena članova Odbora za odbranu slobode mišljenja i izražavanja iz emigrantskog lista «naša reč», da bi potom iz tog istog lista preneo uvodni deo preliminarnog izveštaja člana ovog Odbora Koste čavoškog. To, međutim nije bilo neophodno, sem ukoliko Borislav Komad nije želeo da se i pred čitaocima «večernjih novosti» pohvali kako je njemu samom dostupna emigrantska štampa, koja je, inače, običnim građanima ove zemlje uskraćena. Spisak članova odbora svojevremeno je objavljen u nedeljnoj «Borbi» od 17. i 18. novembra 1984. (pod naslovom «O apelu zabrinutih slobodoljubaca») . listu koji Borislav Komad besplatno dobija u vlastitoj izdavačkj kući, a preliminarni izveštaj Koste Čavoškog o zlouotrebi psihijatrije u političke svrhe objavljen je u «Novoj reviji» br. 41/41 od 1985. godine (str. 1263 . 1271), koja izlazi u LJubljani. Ukoliko borislav Komad ne čita «Borbu», što nije isključeno, onda je spisak članova Odbora mogao pročitati u 2Politici Ekspres», «Vjesniku» od 19. novembra 1984., sarajevskom «»AS»-u, zagrebačkom «Poletu» ili pak čuti u «Novostima» prvog programa Radio Beograda koje su emitovane 16. novembra 1984. u 15 h. Kako uz to navodi naše reči da smo ovu peticiju uputili Skupštini SFRJ, a da ona tamo, po njegovom saznanju, nije stigla, čime na izvestan način dovodi u sumnju ove naše reči, u prilogu Vam dostavljamo fotokopije recepisa o upućivanju preporučene pošiljke skupštinama SFRJ i SR Srbije.

A sada o samoj stvari. Novinar «večernjih novosti» i Savezni sekretarijat za informacije misle da mogu opovrgnuti naše predloge i tvrdnje ako navedu nalaze petorice zatvorskih psihijatara o sadašnjem stanju duševnog zdravlja trojice osuđenika koji se još uvek nalaze u zatvorskoj bolnici. Tako se za Milivoja Živanovića, rođenog 1911. u izveštaju Komisije petorice psihijatara kaže da je kod njega «proses involucije doveo do opšte manjkavosti svih psihičkih funkcija,... pa je stoga potrebno trajno lečenje imenovanog u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa». Ne dovodeći u zemnju mogućnost da je posle skoro 10 godina provedenih iza zatvorskih rešetaka međzu bolesnicima pomračenog uma došlo do velikog pogoršanja Živanovićevog duševnog zdravlja, smatramo da je pomenuta komisija psihijatara bila dužna da javnost obavesti o lekarskom nalazu Neuropsihijatrijske bolnice u Vršcu br. 3725/2 od 14. 7. 1976. koji su dali dr. Aleksandar Janković, neuropsihijatar, prim. Dr. Slavoljub Bakalović, neuropsihijatar i dr. Jovanka todorović, lekar na specijalizaciji. U ovom nalazu, datom neposredno uoči prvostepenog suđenja Milisavu Živanoviću, nalazimo sledeće tvrdnje:

«Pamćenje je dobro očuvano kako za starije tako i za novije događaje. Inventar znanja odgovara školskoj spremi i socijalnom položaju. Intelektualne funcije očuvane, kako u brzini tako i u kvalitetu. Konkretne i apstraktne pojmove shvata.»

«U sadržajnom pogledu ispoljava paranoične ideje odnosa, proganjanja i interpretaciju.»

«Svi njegovi životni dinamizmi su usmereni ka jednom cilju – traženju pravde, pokazujući pri tom izuzetnu energiju i upornost»

A na glavnom pretresu 3. septembra 1976. veštak dr. Aleksandar Janković je izjavio:

«Patološke (sumanute) ideje kod okrivljenog ispoljavaju se kao sumanute ideje pravde i osujećenosti. Svaki neuspeh u realizaciji patoloških ideja je osnova za formiranje sumanutih ideja koje rezultiraju patološku agresiju.

Ovo je evidentno tokom boravka bolesnika u neuropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu. Mi smo u konkretnom slučaju utvrdili jasno postojanje verbalne agresije koja se manifestuje kao: omalovažavanje sudova i drugih instanci i političkih lica sve do saveznih organa...».

Tako su, po kazivanju ovog veštaka, «traženje pravde» i «omalovažavanje sudova i drugih instanci i političkih lica sve do saveznih organa» očigledne indikacije teškog duševnog oboljenja i tzv. verbalne agresije. A ovaj pojam je po svome poreklu u praktičnoj svrsi veoma sličan ozloglašenm pojmu ideološke diverzije. To, između ostalog, potvrđuje i priroda verbalnog političkog dela koje je Milisav Živanović počinio. Rešenjem Okružnog suda u Pančevu K br. 88/76 od 3. 09. 1976. njemu je stavljeno na teret izlaganje poruzi najviših predstavnika SFRJ i SR Makedonije - Pante Marine, tadašnjeg Saveznog javnog tužioca, Nikole Minčeva, tadašnjeg predsednika Sobranja SR Makedonije i Kire Gligorova, tadašnjeg predsednika Savezne skupštine.

Još je tragičniji slučaj Radomira Veljkovića, penzionisanog potpukovnika JNA, rođenog 25. 1. 1926., koji je bio najbolji pitomac na Vojnoj akademiji, prvi u rangu i nosilac počasnog zvanja «Titov pitomac». Kao sedamnaestogidišnjak, od 1943. učestovao je u narodno-oslobodilačkoj borbi. NJegov brat, koji se već godinama bezuspešno bori za njegovo solobođenje, bio je borac od 1941. Posle skoro trinaest godina provedenih u zatvoru među duševno bolesnim osuđenicima, za Radomira Veljkovića Komisija psihijatara ističe da je uvidom u medicinsku dokumentaciju i neposrednim uvidom utvrdila da on boluje od «paranoje kverulantnog tipa, tj. sumenutosti parničenja». Postoje, međutim, pouzdani dokazi da je do 1970. godine Radomir Veljković bio zdrv. To su:

1. Uverenje Kliničke bolnice u Sarajevu br. 6344 od 19. 12. 1967. godine u kojem je za R. Veljkovića izveden zaključak: sine morbo neuropsyhiatrico.

2. Neuropsihijatrijska klinika medicinskog fakulteta u Beogradu izdala je R. Veljkoviću 24. 1. 1968. uverenje sa dijagnozom: sine morbo neuropsyhiatrico.

3. Neuropsihijatrijska ambulanta Doma zdravlja «Omer Maslić» u Novom Sarajevu izdala je R. Veljkoviću 8. 2. 1968. uverenje da je sa neurupsihijatrijskog stanovišta sposoban za rad i utvrdila gijagnozu: sine morbo neuropsyhiatrico.

4. Medicinski centar Zenice pod br. 124 od 4. 8. 1970. godine izričito je potvrdio da Radomir Veljković nema obolenja iz domena psihijatrije.

Čudno je da je kod Radomira Veljkovića teško duševno oboljenje utvrđeno tek onog trenutka kda je počinio verbalno političko delo. Naime, rešenjem Okružnog suda u Sarajevu od 20. 3. 1973. br. K:153/73 upućen je u zatvorsku psihijatrijsku ustanovu zato što je napisao jedan oštar kritički tekst u formi optužnog predloga protiv J. B. Tita.

Za Vladimira Markovića, rođenog 24. 10. 1952. godine, komisija psihijatara sada kaže da «boluje od hroničnog duševnog obolenja iz kruga šizofrenija...» U trenutku suđenja 23. februara 1979. godine tadašnja dijagnoza bila je unekoliko drugačija. Komisija veštaka koji su činili dr. Vukosav Vučković i dr. Božidar dželebdžić utvrdila je «da Vladimir Marković boluje od paranoidne psihoze, zbog čega nije sposoban da shvati značaj dela i da upravlja svojim postupcima, te u vreme izvršenja krivičnog dela nije bio podoban za uračunljivost. Komisija je zauzela stanovište da okrivljeni Vladimir može može da ponovi izvršenje ovog krivičnog dela, ali da se ova opasnost može otkloniti može otkloniti izricanjem mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi IZ ČLANA 64. kz sfrj». Na samom suđenju dr. Vukosav Vučković je izjavio da za okrivljenog postoji opasnost da ponovi slično krivično delo, pa s obzirom na ovakvo sadašnje stanje predlae primenu mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja ne na slobodi, kako je to komisija predlagala, već u zdravstvenoj ustanovi zatvorenog tipa. Sud je prihvatio ovaj potonji predlog.

Prema tvrđenju Branke Milošević i Radomira Markovića, roditelja Vladimira Markovića, «upravnik Bolnice dr. Vukosav Vučković je još pri prvim posetama izjavio da slučaj Vladimirove skibomanije nije opasan i obećavao da će već oktobra 1980. godine dati predlog za njegovo izvođenje pred Komisiju koja rešava o puštanju na slobodu. Međutim, oktobra nam je uskratio lično objašnjenje odlaganja svega i preko sekretarice nas uputio dr. Desanu vulosavljeviću, koji nam je obrazložio nužnost vladimirovog daljeg lečenja pisanjem nečeg zabranjenog, ne pricizorajući o čemu se radi. Iz razgovora sa drugim predstavnicima vlasti naslutili smo da se radi o belešci koju je o Vladimiru doneo neki emigrantski časopis iz koje se moglo zaključiti da je Vladimir, prilikom izlaska, uputio takvo pismo može časopisu. Shvatili smo da je nastala po našeg sina tragična zabluda. Po savetu državnog tužioca druga Milivoja karanovića Vladimir je pri jednom dolasku roditeljskoj kući napisao tri pisma u kojima je zahtevao da mu ih više ne šalju, i to kategorički, jer ga takva štampa više ne interesuje. Pisma smo lično mi, preporučeno, predali na poštu.» tako su postupanje Vladimira Markovića po savetu javnog tužioca psihijatri zatvorske bolnice protumačili kao ozbiljan znak još neizlečenog duševnog obolenja, a Vladimir marković je zbog ove stručne ocene donete na osnovu informacije iz policijskih izvora, proveo još dve godine lišen slobode u zatvorskoj bolnici.

Mogli bi se, takođe, navesti i novi slučajevi, kao što je, recimo, krivično kažnjavanje Dragomira Dragičevića, rođenog 1913. godine, koji je u 65. godini života upućen u duševnu bolnicu zatvorenog tipa i tamo proveo 29 meseci zbog toga što je u kafani pitao «Ko je ovaj ovde?», pokazujući pri tom na sliku J. B. Tita. Ograničenost dužine našeg odgovora ne dopušta nam, međutim, da se time dalje bavimo.

Pomenutom izveštaju petorice zatvorskih psihijatara mogu se staviti dve ozbiljne zamerke. U njima se, kako smo to već pokazali, ne navode dijagnoze postavljene u trenutku izricanja mere bezbednosti lečenja i čuvanja u duševnoj bolnici zatvorenog tipa, već dijagnoze koje su, za trojicu osuđenika još uvek lišenih slobode, utvrđene posle trinaest, deset odnosno devet godina provedenih u zatvorskoj bolnici. Uz to ovim izveštajem zatvorski psihijatri ne prepuštaju drugima da sude o načinu na koji postupaju sa osuđenicima već sami ocenjuju svoj vlastiti rad. Naime, po našim zakonima predlog za ukidanje mere bezbednosti lečenja i čuvanja u duševnoj bolnici zatvorenog tipa mogu dati samo psihijatri koji se staraju o datim osuđenicima. Ukoliko oni tokom niza godina propuste da to učine, oni na sebe preuzimaju odgovornost za činjenicu da će Radomir Veljković, Milisav ivanović Đorše simičić zbog nekoliko neodmerenih, uvredljivih ili ciničnih reči o visokim državnim rukovodiocima ostati lišeni slobode do kraja života. Po našim zakonima, tako orkutna sudbina nije namenjena ni uračunljivim ubicama. Nije stoga daleko od pomisli da će oni koji su za ovakvu sudbinu trojice osuđenika preuzeli na sebe odgovornost uvek nastojati da je pred javnošću i opravdaju. Otuda oni u ovoj stvari ne mogu biti nepristrasni.

To su verovatno osetili i pomenuti zatvorski psihijatri pa su po prvi put širokogrudo izrazili spremnost da svoje psihijatrijske nalaze daju na uvid najvećim medicinskim ekspertima. Kako izraz «najveći medicinski eksperti» uključuje ne samo domaće već i strane vrhunske psihijatre, treba reći da su mnoga udruženja psihijatara i odgovarajuće međunarodne humanitarne organizacije godinama zahtevali od naših psihijatara i nadležnih državnih organa odgovarajuća obaveštenja o pojedinim licima kojima je izricana mera bezbednosti. Primera radi, 1. marta 1984. Harold Visotski, predsednik Komiteta za borbu protiv zloupotrebe psihijatrije američke psihijatrijske asocijacije, uputio je pismo Dr. Todoru ***akoviću, predsedniku jugoslovenskog psihijatrijskog udruženja, u kojem je zamolio obaveštenja i odgovarajuće dokumente o slučaju Radomira Veljkovića, Dušana Ćetkovića Božidara Boričića, Sslobodana Živkovića i Vjekoslava Maglića. Februara 1985. Dansko udruženje lekara uputilo je pisma na adrese 22 državna organa u Jugoslaviji i odgovarajućih zdravstvenih vlasti sa molbom da mu se dostave informacije o Milisavu Živanović. Februara 1985. Medicinska grupe Amnesti Internacional Danske, Kanade i Australije uputile su pisma direktoru Bolnice kazneno-popravnog doma u Beogradu dr. Vukosavu Vučkoviću, Saveznom i Pokrajinskom sekretarijatu za pravosuđe sa molbom za odgovarajućim obaveštenjima o Milisavu ivanoviću. Oktobra 1985. Koventri grupa amnesti Internacionala u Velikoj Britaniji uputila je pisma direktoru KPD - bolnice dr. Vukosavu Vučkoviću, Okružnom sudu u Sarajevu, Saveznom sekretarijatu za pravosuđe i jugoslovenskom ambasadoru u Londonu sa molbom da joj se dostave odgovarajući podaci o Radomiru Veljkoviću. Do sada nije stigao odgovor ni na jedno od ovih i brojnih drugih pisama, pa se treba nadati da će Komisija petorice zatvorskih psihijatara odmah nadoknaditi sve ono što je tokom protekle dve godine propušteno.

Posebnu pažnju zaslužuje tumačenje zakonskih uslova za izricanje mere bezbednosti koje je dao Predrag Matović, pomoćnik Saveznog sekretara za pravosuđe i organizaciju savezne uprave. On, naime, potpuno gubi iz vida prirodu dela koja su počinili osuđenici koje pominjemo u našoj peticiji. Kako je to već više puta rečeno, oni su pičinili verbalni politički delikt - uvredu Predsedika Republike i najviših državnih organa i njihovih predstavnika i tzv. neprijateljsku propagandu. Matović ih, međutim, u pogledu izricanja ove mere bezbednosti u potpunosti izjednačava sa ubicama, siležijama i palikućama, jer izričito kaže da «izricanje ove mere nije uslovljeno vrstom izvršenog krivičnog dela». Ključan pojam koji Matović, po našem uverenju, pogrešno tumači, dopuštajući tako velike zloupotrebe sa kobnim posledicama, je pojam opasnosti po okolinu. Član 63. krivičnog zakona SFRJ dopušta izricanje obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi zatvorenog tipa samo onom počiniocu krivičnog dela koji je «opasan po okolinu». Na osnovu stilizacije i jezičkog značenja ove zakonske odredbe smatramo da se ovaj pojam isključivo odnosi na neposrednu fizičku opasnost po okolinu, odnosno na relativno pouzdano očekivanje da će neuračunljivi duševni bolesnik koji je već počinio krivično delo određene vrste, ponovo pribeći nekom nasilju kao što je ubistvo, nanošenje telesne povrede, silovanje, paljevina, uništavanje materijalnih dobara i imovine i sl kako reč i misao, čak i u ustima duševno bolesnog čoveka, ne može biti nikakva opasnost ni za ljude ni za imovinu, sasvim je očigledno da počinilac verbalnog političkog krivičnog dela ne može biti opasan po okolinu – ljude koji ga okružuju i njihova materijalna dobra.

Konačno, reč-dve o prirodi zloupotrebe koja je ovde na delu. Naš Odbor uopšte se nije upuštao u ocenu valjanosti stručne procene duševnog zdravlja ovog ili onog osuđenika. Za nas je to pitanje irelevantno, jer smo mi u načelu protiv delikta mišljenja kao takvog, odnosno protiv kažnjavanja zatvorom ili upućivanjem u duševnu bolnicu zatvorenog tipa bilo koga za ono što misli i govori. Mi smo, međutim, hteli da upozorimo da se psihijatrijsko veštačenje zloupotrebljava da bi se umesto vremenski ograničenog izreklo vremenski neograničeno lišenje slobode. Tako, recimo, da je kojim slučajem Radomir Veljković proglašen duševno zdravim i uračunljivim, on bi se za uvredu Predsednika Republike odnosno tzv. neprijateljsku propagandu dobio jednu ili dve godine zatvora. Ovako je, zbog veštačenjem utvrđene neuračunljivosti, već 13 godina lišen slobode i, ako se ništa ne preduzme, ostajće iza zatvorskih vrata do kraja života. Stoga još jednom predlažemo da se ovi slučajevi najozbiljnije ispitaju, da se pomenuti osuđenici puste na slobodu i da se noveliranjem krivičnog zakona SFRJ ubuduće onemogući da bilo ko bude osuđen na meru vremenski neograničenog smeštaja u duševnu bolnicu zatvorenog tipa za ono što misli i govori.

U Beogradu,
10. februara 1986. za Odbor za odbranu slobode
Mišljenja i izražavanja

Mladen Srbinović s. R.  
Knez Mihajlova 42  
11000 Beograd  

Članovi odbora za odbrau slobode mišljenja i izražavanja

• Akademik Matija Bećković
• Akademik Prof. Dr. Dimitrije Bogunović
• Akademik Dobrica Ćosić
• Prof. Dr. Neca Jovanov
• Akademik Prof. Dr. Mihailo Marković
• Akademik Dr goslav Mihajlović
• Akademik prof. Dr. Nikola Milošević
• Akademik Dr. Gojko Nikoliš
• Akademik prof. dr Predrag Palavestra
• Akademik prof. dr Radovan Samaržić
• Akademik prof. dr Dragoslav Srejović
• Akademik prof. dr LJuba Tatić
• Dr. Kosta Čavoški
• Prof. Ivan Janković
• Borislav Mihailović Mihiz
• Tanasije Mladenović
• Akademik Mića Popović
• Akademik Mladen Srbinović

Glavnom i odgovornom uredniku «Večernje novosti»

Radi istinitog informisanja javnosti, tražim da objavite sledeće:

Vaš novinar Borislav Komad u člancima : «Pucanj u činjenice» i «Podmetanje istini» (31. januar i 1. februar 1986.), pišući o ljudima koji su bili, ili su još uvek podvrgnuti meri bezbednosti prinudnog lečenja na prishijatrijskom odeljenju Centralnog zatvora, a povodom predstavke Odbora za odbranu slobode mišljenja i izražavanja, dezinformisao je javnost propuštajući da navede krivična dela za koja se petorica ljudi bila optužena.

Novinar Komad nije naveo niti jedan navod iz optužnice.

Citirao je iscrpno psihijatrijske ekspertize kojima su ovi ljudi po nalugu suda bili podvrgnuti i naveo imena lekarske komisije.

Iz svega toga se ne vidi šta su stvarno ti ljudi učinili, odnosno skrivili.

Henotice ili hotimice nije napisao da su njihova «krivična dela» verbalna.

Na žalost, uporno nastojanje javnosti da se paragrafi krivičnog zakona koji predviđaju kazne za izvražavanje mišljenja ukinu, zasad nisu urodila plodom. Naprotiv, uvedena je novina, mimo zakona - odskora mišljenje potpada i pod prekršajne paragrafe.

Svim ljudima, koje novinar Komad pominje i pod prekršajne paragrafe incijalima, kazne za verbalna politička dela, na osnovu psihijatrijskih dijagnoza, zamenjena su neograničenim prinudnim (kaznenim) lečenjem u zatvoru.

Očevidno je, da ako se po nalogu sudova obavlja psihijatrijsko veštačenje nad ljudima koji su optuženi za verbalno politička dela, tad predmet stvarne psihijatrijske ekspertize nije duševno zdravlje, već sadržaj optužnice. Nijedan od tih ljudi nije optužen za krivično delo nasilja. A nasilje je nad ovim ljudima učinjeno uz pomoć psihijatrijskih institucija i na osnovi postojećeg zakona (čl. 63 KZ SFRJ)

1. februar 1986.
   U Beogradu Biljana Jovanović

Dopis Večernjim novinama, Tomislav Krsmanovića

Tomislav Ksrmanović 3. 2. 1986. g.
Ul. Pohorska 15/V sprat, stan br. 23
Novi Beograd, tel. 604-051

Borislav Komad, novinar
«Večernje novosti», Beograd
Trg Marksa i Engelsa br. 7

Pozivam se na Zakon o štampi, u cilju istinitog informisanja javnosti molim VEČERNJE NOVOSTI da objavite ovaj dopis. Izričito naglašavam da eventualne modifikacije teksta je neophosno da ja odobrim, razume se ukoliko tekst bude objavljen. Naime, u Vašem listu od 31. januara i 1. februara ove godine, izašla su dva članka reagovanja Vašeg lista na peticiju «Odbora za odbranu slobode mišljenja i izražavanja « o mogućnostima i žalbama u vezi zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe kod nas. U više navrata sam ja pominjan (puno ime i prezime). Navodi se da je pitanje zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe kod nas predmet spora još od pre 10 godina «kada je Tomislav Krsmanović i sam žrtva to pitanje izneo u javnost». Dalje se za mene kaže» «U emigrantskom listiu «Naša reč» iz Londona dr. K. Čavoški, jedan od potpisnika peticije je napisao preliminarni izveštaj o zloupotrebi psihijatrije u političke svrhe. Pripremio sam ga, naveo je dr. K. Čavoški, na osnovu dokumenata koje je Odboru stavio na raspolaganje t. Krsmanović. On je uložio izuzetno veliki trud da dođe do podataka o 24 slučaja, gde su pojedinci proganjani, lišavani slobode i poslovne sposobnosti. Za dobar deo je prikupio sve potrebne spise i podatke. O nekoliko pak ima samo štura obaveštenja koja ukazuju na ozbiljnost situacije ali ne pružaju mnogo osnov za relativno pouzdanije zaključke...». govori se dalje o velikom publicitetu ove peticije u svetu, daju informacije o 5 osoba o kojima govori peticija. Zatim se ulaže mnogo napora i poziva se na mišljenja tima neuropsihijatara KP Dom bolnica, da se dodkaže da su ovih 5 osoba zaista duševni bolesnici, neuračunljive osobe i da se nikako ne radi o zloupotrebi psihijatrije nego o pomoći «nesrećnicima».

U svetu je običaj da kada se o nekome govori javno da mu se da pravo odgovora. Nažalost, ovo pravo se često ne poštuje u našem društvu. Primera radi porodica Nikole Poznića iz Banatskog Plandišta jedan od 40 slučajeva koji su predočenu Odboru, 100 njegovih srodnika, prijatelja, su pokrenuli peticiju 7. 7. 1983. g. adresiranu na šefa države a u vezi žalbi da se nad njegovim planovima porodice sprovode zloupotrebe psihijatrije. POLITIKA od 5. 11. 1983. g. Je objavila vest da je N. Poznić obmanuo potpisnike «da su potpisali prazan list». 21. 11. 1983. g. Isti potpisnici pišu novu peticiju u kojoj tvrde da nisu obmanuti ali POLITIKA od 24. 12. 1983. g. Ponovo tvrda da je N. Poznić obmanuo potpisnike, podmetnuo prazan list. 25. 12. 1983. istih 100 građana pišu treću peticiju u kojoj ponovo pružaju punu podršku N. Pozniću i tvrde da ih on nije obmanuo. POLITIKA i drgi listovi su odbili da je objave. Može se slično desiti i sa napisima V. Novosti.

Takođe se kaže da skupština SFRJ i SRS nisu primile peticiju odbora! Kako je to moguće kada je Odbor istu poslao? Gde je tu sloboda prepiske?

Što se tiče mene, V. Novosti i mene predstavljaju kao žrtvu zloupotrebe psihijatrije i stavljaju u isti koš sa ostalima. Ali se ne daju nikakva objašnjenja o meni. Ostavlja se čitaocima da iz serviranih informacija i integralnog teksta, a koji, nažalost, ne operiše uvek sa činjenicama, sami izvlače zaključke. Najodlučnije protestvujem protiv ovakvih insinuacija u vezi moga zdravlja. Ja sam žrtva zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe. Ako to V. Novosti tvrde moraju dati i objašnjenja. Ukoliko V. Novosti mi ne pruže satisfakciju i objave ovaj dopis stvar će se raspraviti pred naleženim sudom. Šta sam pretrpeo i zbog čega se može videti iz daljih informacija, spreman sam da prezentiram i dokumentaciju.

Neima, 28. 4. 1977. g. GSUP, Beograd, br. 156 podneo je protiv mene dudiji za prekršaje SO Rakovica zahtev za pokretanje prekršajnog postupka iz čl. 2, st. 1 t. 5 prekršaja javnog reda i mira, prenošenje lažnih vesti i uznemiravanja građana, izazivanje revolta i neraspoloženja radnika u Fabrici Rekord, Rakovica gde sam tada bio zaposlen. Bio sam smenjen sa višeg na niže mesto, smanjen plata i izložen širaniranju po osnovi «moralno-političke nepodobnosti» (A koja je sada se javno priznaje ne-ustavna. Dakle, bio sam nevin.) Ja sam javno protestvovao i to rekao 1. 9. 1977. g. Ovaj sudija je doneo Rešenje II-Up. Br. 1613/77 g. Kojim me proglašava na osnovu nalaza psihijatara Zavoda za mentalno zdravlje primarijusa dr T. Sedmaka i dr. M. Damnjanovića (od 1973. g. Bio sam nekoliko puta u ovoj ustanovi zbog nesanice, žalio sam se na ranije otkaze i slične postupke kao i u Rekordu a zbog sličnih razloga), da sam oboleo od šizofrenije (295. st. 9), da sam neuračunljiv, predloženo je sistematsko lečenje u zatvorenoj ustanovi. (ali nije prihvaćeno). Ceo mesec oktobar 1977. g. odmah sam bio eksplorisan od strane tima stručnjaka Vojne medicinske akademije: psihijatar dr. S. Petrović, pukovnik, socijalni radnik, psiholog, pomoćno osoblje, ambulantno, više puta nedeljno (tamo sam došao sa uputom dr. A. Spahić). 24. 10. 1977. g. br. 854. 548 je izdat Nalaz «sine morbo psyhiatrico», Psihički zdrav. Mišljenje: pacijent je detaljno eksplorisan od strane psihijatra, psihologa i socijalnog radnika, pa se na osnovu dobijenog rezultata može sa dosta velikom sigurnošću tvrditi da u trenutku ispitivanja ne postoje zunaci mentalnog oboljenja ili poremećaja». Poznato je kakvo je teško oboljenje šizofrenija. I da nije moguće da neko bude 1. 9. 1977. bolestan od te bolesti, a samo mesec i 24 dana posle toga bude potpuno zdrav!. Napominjem da me je VMA najdetaljnije eksplorisala od svih bolnica.

Dana 22. 6. 1981. je protiv mene povedena istraga zbog navodnog verbalnog političkog delikta (a koji se sastojao u žalbama na povrede mojih prava). Sprovedeno je psihijatrijsko veštačenje pred sudsko:psihijatrijskim odborom medicinskog fakulteta u Beogradu. Ova ustanova je izdala 20. 4. 1981. g. br. 35/81 Psihijatrijski nalaz da sam psihički uračunljiv, svestan odgovornosti, ispravno orijentisan u vremenu, prostoru, prema drugima, autopsična orijentacija uredna, pažnja pravilno usmerena, upamćivanje i pamćenje nisu oštećeni, intelektualni nivo iznad proseka. Odaje utisak uglađene i korektne osobe».

Dakle, i ovaj Nalaz je suprotan Rešenju sudije za prekršaje SO Rakovica od 1. 9. 1977. g. i nalazu lekara ZMZ iz Beograda!.

Dana 21. 6. 1975. g. sam bio uhapšen zbog sličnih razloga kao što je napred opisano od strane GSUP-a, sutradan sam nasilno smešten u P. B. «L. Lazarević», Padinska Skela gde sam ostao desetak dana. Za ovo interniranje nisam dao povoda, bilo je nezakonito, nije mi bila data pomoć advokata, nije bila informisana opština, bio sam primoran da konzumiram velike količine kontraindikovanih lekova. Izašao sam sa dijagnozom «paranoidna reakcija» (291.9).

Za vreme Konferencije UNKTAD u Beogradu juna 1983. g. sam imao više kontakata sa pojedinim osobama učesnicima ove konferencije. Zbog toga sam bio više puta hapšen i najzad nasilno smešten u P. B. «V. Vujić» i odmah otpušten, ali obavezan da svaki dan dok traje UNKTAD dolazim u ovu kliniku na «registrovanje».

Kontraindikacije i nelogičnosti su očigledne.

U nalazu Sudsko-psihijatrijskog odbora Medicinskog fakulteta iz Beograda od 20. 4. 1982. g. se kaže da sam se žalio na otkaze, smenjivanja, hapšenja, progone, konstatuje se na osnovu toga ideja proganjanja kod mene! Ja posedujem dokumentaciju iz koje se neoborivo može videti da sam ja sve to pretrpeo i da su motivi progona bili političke prirode. Dakle, ne radi se o ideji progona nego o stvarnim činjenicama. Kaže se dalje u ovome Nalazu da sam se suprotstavio progonima, da sam počeo da se borim za svoja prava i kasnije uopšte za ljudska prava, da se zalažem za demokratizaciju društva i obraćam za pomoć stranim humanitarnim organizacijama, profesionalnim, konstatuje se da je prisutna i idej veličine kod mene zbog toga! Dakle, boriti se protiv progona je i imaginacija progona i ideja veličine! Toliki ljudi širom sveta se danas bore protiv nepravdi, da li su oni mentalni bolesnici?

Zavšio sam Ekonomski fakultet u Beogradu, post diplomske studije iz psiholoških, socioloških, statističkih i istraživanja tržišta CIFEM-ICHEC, Brisel, Belgija (gde sam boravio 1965-1971 g.) sa odličnim uspehom. Znam tečno francuski i dobro engleski i ruski. Objavio sam više desetina neučnih i stručnih radova, priznat sam stručnjak u svojoj oblasti. Nije logično da duševno obolela osoba pridobije poverenje uglednih akademika, poznatih psihijatara iz sveta, humanitarnih i profesionaalnih organizacija.

U tekstu se spominje da se strana propaganda angažovala i da se manipuliše sa SFRJ i duševnim bolesnicima.

Napominjem da vrlo dobro znam ovih 5 osoba kao i ostalih 40 koji su predočeni Odboru, i da je često situacija i kod njih slična mojoj. Uostalom, neki od njih će Vam se javiti.

Kod nas je u zadnje vreme pokušana legalizacija zloupotrebe prishijatrije, projekta zakona o obrazovanju koji je predvideo slanje nepodobnih profesora «na psihijatrijski pregled!» domaća štampa je u više navrata pisala o zloupotrebama psihijatrije kod nas zadnjih godina. Poznavaoci tvrde i konstatuju «rastući trend» žalbi na zloupotrebe psihijatrije u SFRJ. (A trend označava pojavu a ne pojedinačne slučajeve).

Tvrdnja lekara KP Dom bolnica da su spremni da omoguće uvid u dokumentaciju i kontakt sa ovih 5 osoba (i drugima) eminentnim psihijatrima je demokratski stav. Ali, to jedino mogu biti strani nepristrasni psihijatri, npr. Delegirani od strane Svetske asocijacije psihijatrije.

SSSR je poznat po ovoj praksi, ali SSSR nije do sada priznao ni jedan slučaj zloupotrebe psihijatrije. Psihijatrija je pogodno sredstva da se kontrolišu građani: politički krivac je zatvoren u psihijatrijskoj bolnici, a ne u zatvoru, registrovan je kao duševni bolesnik, iako je, ustvari, politički zatvorenik. Na taj način se ukriva politička represija i smanjuje broj političkih zatvorenika. Javnost za ovakva suđenja obično i ne sazna, nema neugodnog publiciteta kao u slučaju političkih suđenja, okolina se pokušava da ubedi da je u pitanju «bolesnik», konvenira da se slome «tvrdi», vreme boravak je neograničeno (kazna zatvora je elektro i insulinskim šokovima, i td.

Uslovi života u KP Dom bolnica su vrlo teški. I potpuno psihički drav čovek oboli posle izvesnog vremena. To je pravi zatvor a ne bolnica.

Stojim na raspolaganju za preglede od bilo koga, gde i kada. Takođe sam spreman da obavim razgovor sa novinarom B. Komad. Prilažem tekst «Bekstvo od moćnika» (Dnevnik, N. Sad, 25. 8. 1985. g. koji konstatuje da ljudi usled progona «često psihički oboljevaju».

Dopis Dragana Veljkovića Večernjim novostima

Dragan Veljković
Stojana Miloševića 5/I, 10. 2. 1986.
Kruševac

Redakciji lista VEČERNJE NOVOSTI
Beograd, novinar Boro Komad,
Trg M. i E. Br. 7

Molim Vas da shodno Zakonu o informisanju i štampi iznošenje istine, objavite ovaj napis o mome bratu Radomiru Veljkoviću. Naime u Vašem listu od 31. 1. i 1. 2. 1986. g. su izašli članci «Pucanj u činjenice» i «Podmetanje istine» od Vašeg novinara Bore Komada. To je stav Vašeg lista u vezi peticije Odbora za zaštitu slobode mišljenja i izražavanja od 6. 1. 1986.g. i na realcije koje je ova peticija imala u svetu. Spominje se i moj brat radomir, «R. V. Pezhionisani pukovnik JNA, koji je 12 godina u zatvorskoj bolnici navodno zbog vređanja P. Tita» (pre svega on je bio potpukovnik JNA). Zatim za moga brata, kaže Konzilijum lekara Centralnog zavore u Beogradu: «Uvidom u medicinsku dokumentaciju i ličnim uvidom, komisija je utvrdila da boluje od paranoje kverulantnog tipa, tj. sumanutosti parničenja, koja u potpunosti odgovara klasičnom opisu ovog oboljenja u savremenoj stručnoj literaturi... On satima, mesecima, danima, godinama, «izučava» matematiku, kvantnu fiziku, astronomiju, garilošku fiziku i druge «visoke» nauke iz kojih izdaje «saopštenja» «pritužbe» i druge «studije» ne hajući za odmor, šetnju, tj. Socijalizaciju, ili druge sadržaje osoba življenja. U sudsko psihijatrijskom smislu je potpuno neuračunljiva osoba nesosobna za egzistenciju u društvenoj zajednici».

Tekst je kratak, štur, pun «visoko» naučnih fraza, koje žele mnogo da kažu, a ne kažu ništa. Ali je jasan cilj, stvoriti utisak pouzdane dijagnoze i visoke naučnosti i ubedljivosti» eksperata psihijatara» K dom bolnica u Beogradu. Nažalost, ima i banalnosti, čak i nepristojnosti, potsmeha, uvreda, ponižavajućih izjava, a koje nikako ne dolikuju lekarima.

Gde je sadržaj optužnice, zašto je bio optužen i smešten u ovu ustanovu?

Peticija Odbora je imala veliki publicitet u svetu da je to unelo sumnju i smutnju u svest mnogih građana. Večernje novosti, kao najčitaniji list u zemlji su imale za zadatak da ovu sumnju eliminišu.

Nigde se ne navodi da je moj brat smešten u ovu «bolnicu» zato što je počinio verbalan politički delikt ne-nasilne prirode «neprijateljske propagande», «nanošenje štete ugleda drava i njenih organa». Nije bilo nikakvog nasilja, pretnje nasiljem. Moj brat je pozhnat kao vrlo miroljubiva i kulturna osoba, bivši predavač na Vojnoj akademiji u Sarajevu. Bavio se strasno i vrlo uspešno i naukom. Bio je najbolji student u klasi i nosilac počasnog zvanja «Titov pitomac». Cela porodica je bila poznata kao komunistička, ja sam bio u partizanima od 1941. g., Radomir od 1943. g, majka od 1941. g. Ocenjen je kao natprosečno inteligentan. Ali je on 1959. g. kritikovao po njemu nepravednu raspodelu stanova njegovoj jedinici. Zbog toga je pao u političku nemilost i bio izložen progonima. Počeo se žaliti 1967. sa 41. godinom starosti ga penzionišu. Ozlojeđen je, sve se više žali.

Bio je hapšen, ispitivan, tučen, maltretiran, 1967. g. prvi put nasilno smešten u psihijatrijsku bolnicu (injekcije, lekovi i sl.). U očaju piše 1967, 1970, 1972. g. protestno pismo P. Titu u vidu pritužbe. Zato su ga i stavili u psihijatrijsku bolnicu.

Postoje neoborivi dokazi da se radi o zloupotrebi psihijatrije u političke svrhe. Moj brat ima 5 lekarskih uverenja iz vremena kada je smešten u psihijatrijsku bolnicu kao «neuračunljiv» opasan po okolinu» a koja su izdata od eminentnih zdravstvenih ustanova koja tvrde da je on psihički zdrav potpuno: 1. Kliničke bolnice Sarajevo br. 6344 od 19. 12. 1967. g; 2. Neuropsihijatrijske klinike Beograd, Odeljenje «A» br. 885 od 24. 1. 1968. g; 3. ustanova «Omer Maslić» Novo Sarajevo br. 991 od 8. 2. 1968. g. 4. Medicinski centar Zenica br. 124 od 4. 8. 1970. g. 5. Opštinski sud Sarajevo (I) br. 16/67 Sarajevo 22. 12. 1967.

Jasno je da je on smešten u ludnicu psihički zdrav. Zašto mu nije izrečena kazna zatvora?

U odnosu na njega su počinjena mnoga bezakonja: nije ni izvođen na suđenje, nije mu izdato nikakvo Rešenje ni Medicinski nalaz, ne prima penziju, za tutora mu je određena supruga sa kojom je u brako-razvodnoj parnici, a što je nezakonito, onemogućeno je da nađe advokata, ( koji ga je branio je bio uhapšen).

Pre smeštaja u bolnicu je bio gvozdenog psihičkog i organskog zdravlja. Ali je vremenom usled stresova i nasilja sve počelo da popušta. Već 1970-ih godina je bio uzdrman, ali uračunljiv i 1973. g. Počela je nesanica, astenija, depresija, psiho.somatski poremećaji, iscrpljenost, postaje krajnje nervozan i impulsivan. Slabe mu i intelektualne sposobnosti.

Usled toga njegovi tekstovi i pre smeštaja u bolnicu u izvesnoj meri sadrže prejake reči, preoštre, ponekad i izopačene. On je bio ozlojeđen, impulsivan, nije se dobro kontrolisao. Ovo vlasti profitiraju da ga predstave čudnim bolesnim. Radomir mi je rekao da ima i falsifikovanih dokumenata koje on nikada nije napisao.

Dvanaest godina boravka u psihijatrijskoj bolnici su se vrlo loše odrazili na njegovo zdravlje. Zadnjih godina se kod njega zapažaju neobične ideje koje nisu ranije postojale. NJegovo psihičko stanje je sada loše. Ali nije bilo takvo pre smeštaja u ovu ustanovu. Odgovornost za stanje njegovog zdravlja snose zatvorske vlasti.

Ja sam takođe bio politički proganjan samo zašto što sam zahtevao da se demobilišem iz JNA, hteo sam da studiram, da budem inženjer. To mi je zamereno kao znak nelojalnosti i nezahvalnosti. Bio sam onemogućen 10 godina da se zaposlim, bio sam i hapšen, sđen i prekršajno osuđivan, maltretiran. Zadnjih godina sam ozbiljno oboleo od više težih organskih bolesti. Radomir je bio na mojoj strani od 1950. g., možda je ono što se delilo 1959. g. bile u vezi sa mnom.

Radomir ne dobija nikakav lek u ovoj ustanovi.

1. 1. 1. Beograd

UREDNIŠTVU «VEČERNJIH NOVOSTI»

Za BORU KOMADA, novinara
Trg Marksa i Engelsa 7-Beograd

Povodom članka novinara Bore Komada «Pucanj u činjenice» i «Podmetanje istine», objavljenom u vašem listu 31. januara i 1. februara ove godine, na osnovu Zakona o štampi, u cilju osvetljenja nekih činjenica i istinitog informisanja javnosti u vezi sa mojim sinom V. M. koji je spomenut ovim člancima, molim da «Večernje novosti» objave ovu moju izjavu.

Privlačim pažnju na neke netačnosti u člancima. Moj sin nije proveo u KPD – bolnici četiri godine, već dve godine i deset ipo meseci. Takođe, nije intervjuisao istoričara Franju Tuđmana u vreme kada je ovaj bio osuđen, već dve godine pre toga. Zbot toga intervua, između ostalog, je Franjo Tuđman i osuđen, ali je Franjo Tuđman proveo u zatvoru znato kraće vreme od moga sina.

Mišljenje lekara psihijatara KPD – bolnice u Beogradu objavljeno u Večernjim novostima 8. 2. ove godine je vrlo šturo, kratko i suštinski netačno. Kaže se: «U toku boravka u KPD-bolnici u Beogradu izvršeno je psihijatrijsko ispitivanje, psihološka obrada i prećenje ponašanja, pa je na osnovu toga utvrđeno da V. M. Boluje od hroničkog duševnog oboljenja iz kruga žizofrenije». Međutim, dijagnoza teške psihičke bolesti je izrečena mome sinu još pre boravka u KPD-bolnici, a što je u suštinskoj suprotnosti sa tvrdnjom vašeg lista. To se vidi iz rešenja drugog opštinskog suda u Beogradu k. Br. 1901/78 od 23. 2. 1979. g. u kome se konstatuje da je on psihički oboleo i neuračunljiv, a on je boravio u KPD-bolnici od 23. V 1979. g. do 2. 4. 1982. g. Nekoliko meseci pre suđenja je bio pozvan na psihijatrijski pregled u KPD – bolnicu (VI-XII 11978. g). Razgovor je trajao pola sata. Konzilijum psihijatara je bio u sastavu: dr Vukosav Vučković i dr DŽelabadžić. Pitali su moga sina da li nije čudna njegova preokupacija za političke teme, kako to da se baš on iteresuje za društvene nepravilnosti, pitpisuje peticije i objavljuje članke, a mnogi mladi ljudi to ne rade. Moj sin je odgovorio da ga takvi problemi interesuju, da je oduvek voleo novinarstvo i objavio skoro dvesta članaka u zemlji, da ga ineresuju i književnost, da piše pesme i da se ne boji, kao mnogi drugi, da tretira i neke osetljive teme. Na osnovu takvog razgovora ova dva psihijatra su zaključila da je on neuračunljiv i da je potrebno lečenje. Dakle, očigledno je da je činjenično stanje drugačije, jer dijagnoza o mome sinu doneta je pre boravka u ovoj ustanovi, a na opisani nčin, ne za vreme boravka u KPD – bolnici, kako to tvrdi Bora Komad.

Dana 6. februara 1978. g. lekari KPD: bolnice su odlučili da se V. M. može lečiti «na slobodi». Mi roditelji smo u to poverovali. Nismo se pripremali za odbranu kako treba. Sud nam je odredio advokata, mislili smo da će se na tome završiti, tako da smo bili pasivizirani. Međutim, na suđenju 23. 2. 1979. g. u Drugom opštinskom sudu, dr. Vojislav Vučković, upravnik KPD-bolnice naglo menja odluku i određuje da se naš sin mora «lečiti» u zatvorskoj psihijatrijskoj bolnici. Bili smo stavljeni pred svršen čin, nepripremljeni za ovako nagli preokret u kvalifikaciji stanja našeg sina. Određeni advokat je samo u jednoj rečenici izrekao kao svoju odbranu: «Molim sud da ima obzira prema mladosti moga klijenta «. Javnost nije bila informisana o suđenju. Ovo dovoljno pokazuje i metod rada psihijatara i suda.

Dana 6. februara 1976. g. a zatim i u Rešenju kojim se moj sin smešta u KPD – bolnicu (od 23. 2. 1979. g.) se navodi da je V. M. opasan po okolinu, jer može opet počiniti inkriminisani politički delikt, a taj «delikt « je bio pisan i nenasilne prirode.

Čl. 63. krivičnog zakonika SFRJ, kao jedan od neophodnih uslova za smeštaj u psihijatrijsku bolnicu predviđa da je osoba «opasna po okolinu». Misli se na fizičku agresivnost, kojom se može ugroziti sigurnost ljudi i materijalnih dobara. Jasno je da je i ovde zloupotreba čl. 63 krivičnog zakona SFRJ. U jednom dokumentu se psihijatri pozivaju na smeštaj moga sina u psihijatrijsku bolnicu «Laza Lazarević» u Padinskoj skeli, gde je boravio četiri dana, pod optužbom, na osnovu anonimnog i neproverenog pisma, da je pripremao diverziju na železnici. Moj sin o tome nije imao pojma, nikada u rukama nije imao eksploziv, krajnje je miroljubiv intelektualac. Odmah sutradan po njegovom smeštanju u tu bolnicu, šef odeljenja gde je bio moj sin, doktor Marković došao je lično meni i rekao mi da će moj sin biti otpušten i da je psihički zdrav i da ne sme da boravi sa takvim bolesnicima.

Kroz celo bolno iskustvo sa mojim sinom proizilazi činjenica da psihijatrijski i pravosudni organi kod nas neretko politički devijantne osobe tretiraju čak i kao mentalno obolele osobe. (A zašto se moj sin bavio pitanjem prava ljudskih ličnosti biće dalje objašnjeno). U toku mojih obraćanja raznim pravnim ličnostima i psihijatrima radi oslobođenja moga sina, rečene su mi čak i takve misli: «vaš sin više ne sme ni pero uzeti u ruke, jer će ga zauvek držati tamo», «da je u pitanju naređnje viših ustanova, i da ga oni moraju držati zatvorenog», da on nije neuračunljiv, već da se radi o nekomformistično nastrojenom intelektualcu» itd. Kada su počeli da ga jednom nedeljno puštaju na šest časova kući, optužen je «da je ponovo pisao pisma u inostranstvi i da je to znak da se njegovo zdravlje pogoršalo». U stvari, moj sin je pisao pisma emigrantskim listovima i rekao da mu više ne šalju svoje listove.

Moj sin je krajnje miriljubiv, pošten, savestan, pobornik sporazumevanja među ljudima. Moe se postaviti pitanje: zašto je mj sin počeo da se bavi inkriminisanim aktivnostima. To nije najlakše objasniti. Nikada deca *** posledice čak i političkog stava svojih roditelja i za greške često nepostojeće. Na žalost, toga ima u našem društvu. Problemi moga sina vuku korene još iz srednje škole, na nezakonit način su mu prekinute studije (pozvan je na odsluženje vojnog roka, iako je kao student imao pravo na odlaganje. Nosio je u sebi nezadovoljstvo zbog lošeg odnosa društva prema vlastitoj porodici, lojalnoj prema vlastima. Po dolasku iz vojske moj sin pokušava da se zaposli, piše na stotine molbi, ponekad ulazi u najuži krug kandidata, ali biva odbijan sa raznim obrazloženjem, čak i sa motivacijom da nije moralno politički podoban, jer nije član SKJ. U svojoj žalbi Predsedništvu republike od 21. 12. 1977. godine on se žali na to, kaže da se obratio nadležnima za prijem u SKJ, da je odbijen, jer «sarađuje sa verskom štampom». Klauzula moralno:političke podobnosti je nezakonita. Sloboda vere je garantovana Ustavom. Jasno je da je moj sin bio žrtva samovolje. Počeo je da se žali sve više, a kako je završio novinarsku školu u Beogradu Jugoslovenskog instituta za novinarstvo, krug njegovog interesovanja se sve više širio i na društvene teme, što se ponekad nije svidelo višim instancama,pa se tako zamerio. Maštao je da bude novinar od detinjstva; međutim, pošto to nije mogao da postane, pretvorio se u neku vrstu slobodnog novinara. Vlasti ga nisu razumele, razloge njegovog nezadovoljstva. Umesto da mu pomognu, usledile su represije: hapšenja, istrage, ispitivanja, pretresi stana, suđenja i oduzimanje predmeta, nasilni smeštaj u psihijatrijsku bolnicu. Nastalo je pravo proganjanje. Kako može biti tako tretiran (kao neprijatelj) neko ko je hteo da postane član SKJ? Tako krutost birokratije vodi mlade ljude na borbu za ljudska prava. To je i navelo moga sina na inkriminisane delikte, zbog kojih je, u stvari tri godine u psihijatrijskoj bolnici.

Moj sin je završio gimnaziju, započeo studije (objašnjeno je zašto ih je prekinuo), imao je i desetke na ispitima, završio je novinarsku školu, objavio je jednu zbirku roroljubivih pesama (priprema i drugu sa tematikom iz zatvorskog života), položio je uspešno kurs engleskog jezika i kurs daktilografije, ocenjen je kao nadprosečno inteligentan, poznat je kao uglađena i korektna osoba prijateljski nastrojena u svakodnevnom životu i na radnom mestu. Već naglašene okolnosti, a posebno dug boravak u psihijatrijskoj bolnici užinile su da je on sada pomalo traumatizirana ličnost. Članak «bekstvo od moćnika» u listu «Dnevnik» - Novi SAD, avgust 1985. g. prenosi izjavu Sindikata SR Hrvatske kako mnogi građani obolevaju usled progona, i da to opterećuje bolnice. Međutim, moj sin ipak nije podlegao teškoćama i nije oboleo ni posle svega, ali je nervozniji nego što je bio. Psihijatri su u njegovom slučaju jedan politički problem pretvorili u psihijatrijski.

1. 1. je proveo tri godine u KPD bolnici u Beogradu u vrlo teškim uslovima: niska temperatura zimi u sobama (nema nikakvog grejanja u sobama), grubo ponašanje drugih bolesnika, kljukanje štetnim po zdrvlje lekovima, prisustvovanje scenama umiranja i samoubistava, nadmen odnos osoblja, razne kaznene mere itd. U ovakvoj bolnici za lečenje čak i psihički potpuno zdrave osobe moraju da obole posle izvesnog vremena.

Moj sin nije bolestan od bolesti koja mu se pripisuje. Takođe, moj sin nije neprijatelj društva. Naprotiv, on je lojalan, branio se samo od raznih nepravdi za koje on nije dao povoda. Ukazivao je na nepravilnosti u najboljim namerama. Takav, on je postao žrtva nepravičnog odnosa društva. Umesto da mu se pomogne, prišlo se represalijama. Sada radi u jednom preduzeću kao fizički radnik, dakle onemogućen je i profesionalno. Ovakvom dijagnozom onemogućen je u obrazovanju, u mogućnosti da sklopi brak, skoro isključen iz društva jednom proizvoljnom psihijatrijskom dijagnozom.

Spremnost lekara psihijatara KPD-bolnice da dozvole eminentnim objektivnim psihijatrima uvid u dokumentaciju i kontakt sa pacijentima, dakle i sa mojim sinom, je vrlo korektan i demokratski. To je pravi put da se otkrije istina. Stojimo na raspolaganju i ja i moj sin za sve preglede i uvid u dokumentaciju.

Zašto novinar «Večernjih novosti», koji zna ime i adresu, nije došao pre objavljivanja članaka da razgovra sa nama? Tu bi dobio najviše informacija i video dkumenta. Novinar je čuo šta kažu lekari KPD-bolnice, trebalo je da sasluša i nas, drugu stranu. Neka izvoli na razgovor kada hoće. Zar njemu ništa ne govore zlokobna spominjanja zloupotrebe psihijatrije u dnevnoj štampi poslednjih godina i slučaja da se za Sterijino pozorje 1986. nudi šest predstava slovenačke drame «Briljantni valcer», koja raspravlja baš ovaj problem.

Zahvalan za objavljivanje
R. M. (ime i adresa poznati r.)

REPUBLIČKOM SEKRETARIJATU ZA PRAVOSUĐE I OPŠTU UPRAVU SR SRBIJE

Mi dole potpisani građani, na osnovu člana 157, a u vezi člana 320 Ustava SFRJ Vam se obraćamo sa molbom da ispitate navode iznete u ovoj predstavci i preduzmete mere shodno zakonu i moralu jednog društva koje se proklamuje da je progresivno.

Obraćamo Vam se ovodom KP Dom bolnica, Neuropsihijatrijsko odeljenje Beograd, Bačvanska 14. U mnogim sobama n četvrtom spratu u kojima se nalaze bolesnici kojima je izrečena mera bezbednosti obveznog smeštaja i čuvanja u zatvorenoj psihijatrijskog ustanovi, nema nikakvo grejanje. Postoji nekoliko radijatora u hodnicima, ali su oni najčešće mlaki ili hladni. Pojedini prozorčići na plafonu su polupani. Većina soba ima pored betona, ponegde pokriven linoleumom. U hladnim mesecima godine, naročito zimi, u sobama vlada nesnosna hladnoća. Sobna temperatura je ispod svih ne samo medicinskih, nego i ljudskih standarda. Bolesnici nose po nekoliko džempera, kaputa, pantalona, kape, šalove. Oni koji imaju, ako imaju nekoga da im a. Ali ih ima bez rodbine i prijatelja pa su u toj neljudskoj hladnoći tako reći polugoli. I Uprava zatvore ne reaguje na to stanje. Provode vreme kako znaju, kad god mogu pod ćebadima. Mladima je lakše, ali ima dosta starih, teško bolesnik organski, žena, mladih suviše za takva iskušenja.

Normalno je zaključiti da ovakva temperatura škodi zdravlju.

Ova ustanova se zove Kazneno popravni dom bolnica. Ali, bez obzira na to što se ova ustanova nalazi u kazneno opravnom domu i pod Vašim je starateljstvom, ona je ipak bolnica. U nju smeštaju, kao što je napred rečeno, odgovarajuće kategorije osoba na lečenje Ove osobe su oslobođene odgovornosti za učinjeni delikt, krivično delo. A zbog duševnog oboljenja koje isključuje odgovornost. Dakle, ove osobe su ovde stavljene radi lečenja. Ne može se govoriti nikako o lečenju u ovako surovim uslovima života, dugotrajnoj i intenzivnoj hladnoći. Uopšte uslovi života u ovoj bolnici su teški i za otpuno zdravog i mladog čoveka.

Poznato je da je u pojedinim ćelijama naših zatvora hladno, nema grejanja, te spada u kazneneo vaspitnu politiku pojedinih kategorija zatvorenika. Ali, treba znati da ove osobe nisu zatvorenici, nego su bolesnici. Bez obzira što se radi o zatvorskoj bolnici, koja se nalazi u kazneno-popravnoj ustanovi i zove se KP Dom bolnica, koja se nalazi pod Vašim starateljstvom, a ne zdravstvenog državnog organa, bolnica je svugde i uvek bolnica. I u njoj moraju biti poštovani osnovni principi medicinske etike i profesije. Oni su bolesnici i u pravnom pogledu. Zato se prema njima tako i treba odnositi. Da li sistematsko izlaganje bolesnika intenzivnoj hladnoći znači njihovo poistovećivanje sa pojedinim kategorijama zatvorenika i to može značiti kao kazneno-vaspitna mera? Osnovni etički principi medicine moraju biti poštovani: lečiti, ozdraviti, spasiti život, zdravlje, smanjiti bol, biti u službi čoveka.

Pošto se ne može oteti utisku da se na ovaj način bolesnici kažnjavaju, a kako su to bolesnici za koje se zvanično tvrdi da usled neuračunljivosti nisu krivi za počinjeno krivično delo, logično je da motivu kažnjavanja nema pranog osnova, ni etičnog ukoliko to neko uzima u obzir. To, ustvari, bi značilo kažnjavati ih zato što su bolesni. A što nije njihova krivica ukoliko je to tačno.

Dakle, ima dosta indicija koje ukazuju da bolesnike i zatvorenike identifikuju. To se može interpretirati tako da bolesnike ipak smatraju krivim i onda ih kažnjavaju. Da li to znači da postavimo otvoreno pitanje, da zatvorske vlasti smatraju da se uopšte i ne rdi o bolesnicima?

Ovakvo stanje u ovoj ustanovi neki objašnjavaju ekonomisanjem, uštedi goriva, drugi govore o neproduktivnim i nepotrebnim ustima. Moral jednog vremena i epohe, sredine, je odraz društvenih uslova i sistema vrednosti u datom društvu. Govori se o lošem odnosu prema starima. A šta o kategorijama kao:teški i neizlečivi bolesnici, invalidi, asocijalni, nezaposleni, večiti studenti, teški alkoholičari i narkomani, marginalni, koji se teško integrišu? Dužnost je društva da se i o njima stara.

Ako ljudsko zdravlje, život, vrede toliko malo, etika ne samo medicinska nego i celoga društva je dovedena u pitanje. Ovakav odnos prema ovim osobama je suprotan ne samo lekarskoj etici nego i elementarnim normama jednog civilizovanog društva.

Zašto psihijatri i zdravstveno osoblje u ovoj ustanovi, uopšte naši lekari, a oni znaju ovakvo stanje, ćute? Zašto ne reaguje Vaš sekretarijat, društveno-političke organizacije, građani, samoupravna regulativa društva? Gde je glas javnosti? Zašto mi građani čutimo, mi se ne odnosimo prema našim sugrađanima kako treba? Da li je naša ne samo građanska dužnost nego i ljudskost zatajila?

Pošto se ova priča, prepričava, to nanosi štetu ugledu ne samo ove ustanove, lekara, onih koji u njoj rade i celokupnog osoblja, jer su oni ljudska bića, obdarena razumom i svešću koja znaju šta znači držati u ovakvoj hladnoći osobe za koje oni sami tvrde da su bolesnici.

Molimo da se ispitaju ovi navodi, motivi i uzroci ovakvog stanja i odnosa prema ovim ljudima. Treba računati na mnoge od njih da se uskoro vrate svojim kućama, porodicama, deci.

Po analogiji se može pretpostaviti da može biti slično i u drugim zatvorskim psihijatrijskim bolnicama u zemlji. Uostalom, i građanske psihijatrijske bolnice neretko imaju vrlo skromne uslove života. (Da podsetimo psianje domaće štampe o hladnoći u prostorijama Psihijatrijske bolnice «Guberevac» u Beogradu).

To nanosi štetu ne samo ugledu medicine i društva nego smanjuje i efikasnost medicine, srozava je i degradira, sa svim vrlo teškim posledicama koje iz toga proističu.

Molimo da se preduzmu mere da se bolesnicima obezbedi sobna temperatura shodno medicinskim kodeksima i zakonskim propisima. Vaš Sekretarijat je upravo zadužen da o tome vodi računa. To je Vaš zadatak.

U Beogradu, 24. 3. 1986. g.

Svojeručno potpisali:

• Dr. Kosta Čavoški, Beograd
• DR. Ivan Janković, Beograd
• Miladin Pavlović, profesor, Obrenovac
• Bjelanović Petar, službenik, Beograd
• Jelka Ratković, Beograd,
• Đapić Goranko, Beograd
• Fjodor Vizantiski, student psihologije, Skoplje,
• Andrej Pelikan, lingvist, N. Beograd,
• Mirjana Petković, Beograd,
• Milorad Pavićević, lekar, Beograd,
• Momčilo Živojinović, Beograd,
• Milutin Stanković, publicista, Beograd
• Aleksandar Petrović, student, Beograd
• Violeta Milojković, student, Beograd
• Živodrag Nikčević, pravnik, Nikšić,
• Miroslav Višić, Beograd,
• Petrović Slobodan, Beograd,
• Ivan Prekajski, filolog, Beograd,
• Veran Mihailović, Batajnica
• Ivan Stojanović, Beograd,
• Dragan Živković, Zemun
• Miloradović Nenad, Beograd,
• Mikić LJubiša, Zemun
• Dr. Veselin Savić, neuropsihijatar, Beograd
• Biljana Jovanović, književnica, N. Beograd,
• Radmila Lazić, pisac, Beograd,
• Gojko Đogo, pesnik, N. Beograd
• Profesor dr. Nebojša Popov, N. Beograd,
• Vladimir Marković, novinar, Beograd
• Dr. Dobrila Paunović, Beograd,
• Dr. Jovan Gucić, fizičar, Beograd,
• Dr. Ivo Marinović, Vanja, lekar, Beograd
• Dragan Veljković, službenik, Kruševac
• Veljković Anđelka, penz. Kruševac,
• Radislav Živanović, penz. Stalać,
• Mirosinka Živanović, Stalać
• Jovan Lukić, penz. Sarajevo
• Tomislav Krsmanović, ekonomista, N. Beograd
• Nikola Poznić, bivši direktor pred, Plandište
• Dragoljub Ignjatović, pesnik, Beograd
• Živković Slobodan, radnik, Beograd,
• Akim Đilas, publicista, Beograd
• Vibek Lujza, Novi Beograd,
• Sarjanović Nikola, Novi Sad
• Milić Krsmanović, knjigovođa, Beograd

Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja

Ivan Stambolić
Predsednik
Predsedništvo SRJ Srbije
Beograd

Poštovani druže Stamboliću,

Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja već duže vremena prima pritužbe da pojedini službenici Službe državne bezbednosti bez ikakvog valjanog razloga i zakonskog osnova uznemiravaju, vređaju i maltretiraju Tomislava KRSMANOVIĆA, SA STANOM U Novom Beogrdu, Ul. Pohorska br. 15.

To se naročito ogleda u bezrazložnom legitimisanju na ulici, nezakonitom ulaženju u njegov stan, vulgarnom vređanju i pretnjama kojima se naraušavaju njegova elementarna prava i lično dostojanstvo.

Tomislav KRSMANOVIĆ je, inače, jedan od onih koji su se godinama zalagali za ukidanje, zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe.

Molimo vas da se u ovoj stvari lično zauzmete kako bi se odmah predupredilo i obustavilo zlostavljanje kojem je izloen Tomislav KRSMANOVIĆ.

Beograd, Za Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja

Dana 9. juni 1986.

Mića Popović, član SANU,
Studentski trg 19,
11000 Beograd

Amnesty international British Section Nobel Peace Prize Winner 1977, UN Human Rights prize 1978

GROUP: U. K. 243
Hall Lane,
Wlagrave,
COVENTRY
CV2 2AU
England

Vaša ekselencijo,

Jedna izložba kojoj je tema bila ljudska prava i nedavno bila u Konventrijskoj Katedrali, koja je bila presečena ne samo obivoteljima Konventria, nego i ostalim gostima koji su ovde došli sa svih strana sveta preko 400 ovih gražana sveta potpisali su molbu Vama u ime Radomira Veljkovića koji se sada nalazi u psihijatrijskoj zatvorskoj bolnici u Beogradu.

On je bio osuđen u Okružnom sudu u Sarajevu 20 toga Marta 1973. godine njegova optužba je bil: «Ugrozio je reputaciju države» i «vodio propagandu protiv iste» on je oglašen kriv (sudski broj k 153/1973)

Internacionalna amnestija je, kao što znate, svetska organizacija koja radi neutrala za oslobođenje svih zatvorenika misli. Mi smislimo da je ovo ograničenje slobode u protivu s dokumentom 19 (2) od Internacionalne Saglasnosti na Civilna i Politička Prava, potpisana i ovlašćena vlastima Jugoslavije u1971. god. Koja saopštava da svako će imati pravo slobode i razgovora.

Kao građani Konvetria koji je biliznak vašeg famoznoga grada Beograda mi svi ovde živimo u nadi da će se osoboditi Radomir Veljković. On je na kraju verni patriota koji je sa mnogim junacima Jugoslavije borio se sa našim narodom protiv tiranije za bolji i ravnopravniji svet. M Vas sa poštovanjem molimo da se što pre upoznate njegovim slučajem koji Vam svi mi preporučujemo njegov bezkondicija odpust.

S poštovanjem i bratskim pozdravom iz Koventria.

(Mr) D. Meghan
Coventry Amnesty Group

COPIES TO : Dr. Vukosav Vučković, direktor Belgrade Prison Hospital, Yugoslav Ambasador, London

Izjava

Mi, ljudi različitih političkih i religioznih ubeđenja i etničke pripadnosti, koji živimo van i u Jugoslaviji, se slažemo da demokratizacija Jugoslavije može mirnim putem rešiti teške socijalne, političke, ekonomske i nacionalne probleme koji sve više pritiskaju zemlju. U tom smislu se ovim apelom obraćamo jugoslovenskim vlastima i drugim vladama koje su od uticaja na održavanje status ljuo zemlje. Jogoslovenskim vlastima: Osloboditi odmah sve političke zatvorenike, uključujući i one u zatvorenim psihijatrijskim ustanovama, prekinuti progone brojnih pojedinaca i grupa koje se bore za ljudska prava izvan partije, uspostaviti dijalog sa njima, dozvoliti slobodu mišljenja i izražavanja svim grupama i građanima.

NEKI MANJE POZNATI NAČINI ZLOUPOTREBE PSIHIJATRIJE

dr.Janez Rugelj, psihijatar

Teze za diskusiju na okruglom stolu: Zloupotreba psihijatrije u Jugoslaviji, Studentski kulturni centar u Beogradu, 23. 4. 1991.

Prodani psihijatri

Uvod

Kao što okupator ne može da bude efikasan u ostvarivanju svojih ciljeva bez izdajica u narodu, tako i narodni režim – kakav je boljševički režim bio – ne može uspešno ostvarivati svoje ciljeve bez prodanih stručnjaka. Ne kažem intelektualaca, jer je jedna od osnovnih karakteristika pravog intelektualca krajnja kritičnost i nepodmitljivost.

Neefikasni privredni projekti i objekti nisu samo rezultat rada loših političara, nego i prodanih stručnjaka, koji su takve projekte izrađivali, pa i naučnika koji su na kraju tim projektima dali pracet, na kojeg su se političari mogli pozivati.

Takvi stručnjaci obezbeđivali su političare i drugim intelektualnim ostvarenjima npr. Pri izradi ustava, zakona, itd. Zakone nisu mogli napisati neobrazovani političari, kakve smo, uglavnom, posle rata imali.

Lice i naličje prodanih psihijatara

Totalitarni režim ne može imati političke psihijatrije bez prodanih ili podmićenih psihijatara. Zato je trebalo sa njima raščistiti politički, stručno i etički. Etički zato što su radili protivno lekarskoj zakletvi.

Psihijatri se nikako ne mogu opravdati za svoje služenje režimu u okviru rada političke psihijatrije. Moralni ljudi ne pristaju na podmićivanje ni u slučaju trajnog iznuđivanja. Jer, čovek uvek moe da izabere smrt umesto izdaje.

Nema kompromisa sa tim stavom. To je jasno opisao i V. Frankl u knjizi: «Zašto se niste ubili?» On je u Dahau utvrdio da se ljudi u kranjoj situaciji dele n čovečne i nečovečne.

Psihijatri koji sarađuju u političkoj psihijatriji su nečovečni ljudi, a njihova delatnost bila je i jeste na tranici zločina.

Kada se politikom bavi samo manjina, a ne svi odrasli ljudi (kao što je bilo u staroj atini i kako je preporučivao Ž. Ž. Ruso) onda ljudi iz kruga te manjine pre ili kasnije postanu problematični. Ako hoće da ostanu na pložajima, moraju činiti nepoštene radnje.

Lekar – psihijatar ne sme da ulazi u političku mašineriju, jer mora biti nezavisan u radu na zaštiti psihijatrijskog pacijenta protiv patogenih uticaja velikih i malih društvenih grupa.

Ako se tako postavi, iako ga neće prinuđivati za rad u političkoj psihijatriji.

Iskustva iz naše boljševičke prošlosti govore da je režim angažovao za rad u političkoj psihijatriji psihijatre koji su se nudili (prodavali) režimu ili su, na neki način, razotkrivali da ih je moguće jeftino kupiti.

Nije pozna primer da je režim grubo iznuđivao nekog dostojanstvenog, ponositog i nepodmitljivog psihijatra. Možda bi režim nešto slično pokušavao ako ne bi bilo dovoljno već a priori «prodatih» psihijatara. A priori «prodatih» u tom smislu da su više inklinirali ka zaštiti društva od raznih «opasnih» i «neprijateljskih» osoba nego obrnuto, tj. da zaštite duševno pogođenog pojedinca protiv rafiniranih i grubih oblika torture raznih društvenih grupa.

Dakle, politička psihologija je rezultat režimu odanih psihijatara, koji su se svojim radom uključili u represivni sistem totalitarne države (a ne bolesnom pojedincu).

Rafinirano psihijatrijsko uništavanje nekonformista i discidenata van psihijatrijskih bolnica

Od rata naovamo u svim predelima Jugoslavije imali smo brojne primere kada su pojedine političke ili birokratske grupacije, obično iz egoističkih razloga, napale i smenile sa rukovodećeg mesta slobodnog, autonomnog i nepodmitljivog pojedinca. Do napada je obično došlo iznenada. Napadnuti pojedinac se obično snašao u kompletnoj, pa i psihičkoj krizi. Pre ili kasnije otišao je kod lekara i psihijatra. Umesto da ga je psihijatar osposobljavao za otpor, za bitke, počeo mu je davati sedative uz dugotrajno bolovanje. Ne retko takvi pojedinci su skliznuli u alkoholizam.

Ako je napadnuti pojedinac i dobio pravdu na sudu – obično tek posle dve do pet godina – tada je već bio slomljena ličnost, koja se formalnom sastisfakcijom više nije mogla spasiti.

Suština pomenutog problema je u sledećem:

• Među napadnutim i smenjivanim ljudima bili su većinom autonomni, kritički ljudi, koji su već time što su postojali i pošteno radili ugrožavali borokratski sitem.

• Sa savremenog psihijatrijskog stanovišta istinskog spasavanja ljudi u situacijskim krizama, uopšte se ne smeju prepisivati sedativi, osim za nekoliko dana.

• Svi psihijatri dobro znaju da se uzimanjem sedativa dotičnom čoveku snižavaju vitalne snage.

Svaki psihijatar koji čoveku u krizi ordinira sedativ mora da zna razloge zbog kojih je dotični čovek dospeo u krizu. Praktički je nemoguće da previdi pravi razlog: konflikt sa moćnicima. Ako uprkos tom saznanju, psihijatar daje «žrtvi» sedative, jasno je da se opredelio za zajedništvo sa moćnicima u bitkama protiv kritičkih, automomnih i nekomformističkih pojedinaca.

Bilo bi veoma interesantno istražiti koliko ljudi je psihijatrija upropastila na pomenuti način u posleratnom razdoblju.

Napomena Pokreta za zaštitu ljudskih prava: tačno je da se radi o prodatim psihijatrima, ali ima i onih koji s bili ocenjeni ili pak zloupotrebljeni pri procenjivanjima pacijenata koje su pogrešno dijagnostificirali i tako omgućavali zloupotrebe psihijatrije. Znamo da u ovoj bolasti nije došlo do promena.

OPIS POVREDA ZAKONSKIH PRAVA POLITIČKIH PROGONA I ZLOUPOTREBE PSIHIJATRIJE U POLITIČKE SVRHE NAD P. POLJANSKIM

Ime i prezime: Pavle Poljanski
Datum i mesto rođenja: 17. 10. 1930. godine, Beograd
Zanimanje: inženjer-tehnolog
Adresa: ul. Paje Jovanovića 23, Beograd
Bračno stanje: razveden, otac dve odrasle ćerke i 1 sina koji žive sa majkom

1. Poljanski je zbog političke nepodobnosti dobio 1964. godine otkaz, izbačen je sa posla, od tad je bez posla, prihoda, socijalnog osiguranja, egzistencije, stanuje u sobi polupanih prozora, bez grejanja i neophodnih sanitarija, vode, NJC:a, izdržava se što obavlja razne fizičke radove. Pl. Poljanski je moj drug iz detinjstva.

Potiče iz porodice ruskog emigranta Belog Rusa koji je došao u Jugoslaviju posle Oktobarske Revolucije u SSSR:u. Bio je oficir carske ruske armije, u porodici je bilo i generala. NJegov otac Grigorije (1889 – 1970 g.) je iako ranjen u ratu i invalid (noga) kao vrlo vredan i sposoban u staroj Jugoslaviji stekao imetak, imao je svoje malo preduzeće (moleraj i radovi na kućama), imao je nekoliko kuća i zemljišta n periferiji Beograda. Za vreme II Svetskog rata je bio u Beogradu na periferiji Beograda. Za vreme II Svetskog rata je bio u Beogradu i ponašao se časno i pošteno kao i većina građana. Sin Nikola (1922) sada inženjer je bio deportovan na 2 godine na prinudni rad u Nemačku. Kada se Nikola vratio 1945. godine u zemlju, s' obzirom da potiče iz porodice Belog Rusa, da ne voli boljševike, bio je uhapšen i osuđen u Novom Sadu uz lažnu optužbu da je sarađivao sa Nemcima.

Nastali su brutalni obračuni 1945. godine sa Belim rusima, porodicom Poljanski, hapšenja, ispitivanja, suđenja i osuđivanja, boravci po zatvorima, razne kaznene mere, veći deo imetka je konfiskovan na ilegalan način, otac Grigorije je bio proglašen za «ratnog bogataša», « «reakcija» «neprijatelj» «anti sovjetski nastrojen» saradnik sa Nemcima.

To je se moglo objasniti uticajem sovjetskih vlasti, ali politički progoni su se nastavili i posle 1948. godine, čak i pojačali, danas su na vrhuncu. Trpela je i majka Darja (1900 : 1966 godište), pavle i Nikola su takođe proganjani kao deca i mladi ljudi, u školi i gimnaziji, na studijama. Pavlu i Nikoli je bilo jedno vreme zabranjeno da se upišu na studije, posle rata je postojala jedno vreme administrativna zabrane upisa na studije deci iz «reakcionarnih» porodica. Pavle se nekako upisao 1949. godine na Tehnološki fakultet, ali je koincidencijom imao velike probleme sa zdravljem, dobija moždani udar i bio je više meseci u bolnici nepokretan, bio je 6 nedelja potpuno slep. U uslovima progona njega, brata i roditelja, studirao je 11 godina, završava studije 1960. godine.

Vojsku je služio od 1960 do 1961. godine, skoro celo vreme na noćnoj straži, disciplinski postupci, ispitivanja, kazne, boravci u lokalnom zatvoru, teški radovi, bio je u kazneoj jedinici, izašao je oštećenog organskog i nervnog zdravlja, pre toga je bio potpuno zdrav.

Po izlasku iz vojske 1962. godine iako nije vladala nezaposlenost, oako se nalazio posao, pogotovu inženjer, jer ih nije bilo dovoljno, on nigde u Beogradu ne može da nađe posao, kao politički neprijatelj. Odlazi traži posao u unutrašnjosti, u Smederevo.

Juna 1962. godine je bio uhapšen u Smederevu, optužen i osuđen na kaznu zatvora za verbalni nenasilni politički delit iz čl. 110 st. 2 i čl. 118 st. 11 KZ. A zato što je čitao zabranjenu knjigu M. Đilala «Nova klasa» i navodno to je pokušao bekstvo ilegalno preko granice (Tada još nije bilo legalizovano putovanje van granica SFRJ). P. Poljanski tvrdi da je čitao ovu knjigu kao i toliki drugi u Smederevu, a oni nisu bili osuđeni, što se tiče navodnog bekstva preko granice kaže da je to izmišljeno i netačno. Žali o je se 21. 6. 1962. godine, njegova žalba je odbijena kao neosnovana Rešenjem Kv-43/62 od 27. 6. 1962. dokument broj 1 (uz original je dodat i prekucan tekst radi bolje čitljivosti).

Posle izlaska iz zatvora P. Poljanski se vraća u Beograd i posle mnogo napora nalazi posao u preduzeću «Miloš Mamić# u Zemunu začudo kao «šef laboratorije» 1964. godine. U ovome preduzeću je bio izložen progonima i 29. 9. 1964. g. dobija otkaz koji je bio dat po naredbi SDB, bio je politički otkaz, ali ukriven lažnim razlozima «nezainteresovan odnos prema radnim zadacima» i sl. Kao i obično politički motivi povreda prava se vešto ukrivaju. U to vreme je bio nekoliko meseci na nekom stažu u SR Nemačkoj, od uštede je kupio motorcikl, kada se vratio u zemlju imo je težak udes sa njim, bio je teško povređen i duže u bolnici, motor potpuno uništen. Otkaz, dokument broj 2.

Slične progone je trpeo i Nikola, roditelji.

Pavle je u svoje vreme bio briljantan intelektualac. Ali nasilje od detinstva, progoni, stresovi, privacije i frustracije, strah, teški uslovi života, bez posle i egzistencije, narušeno zdravlje, razrušena porodica, sve to dovodi do toga da se njegovo zdravlje organski slabi a intelektualno deteriorira. U takvim uslovima se ženi sa osobom iz slične politički proganjane porodice. U uslovima progona i mešanja vlasti u brak i porodicu oni se razvode, deca ostaju kod Pavla.

Iako je dosta konfiskovano 1945. godine na nezakonit način vlasti idu na to da nezakonito uzmu sve, videli su da je porodica uzdrmana i slomljena progonima. Otac Grigorije je izloen nečuvenim progonima, život mu je kako kaže Pavle bio pretvoren u košmar i celoj porodici. Nikola i pavle nisu u stanju da zaštite oca, i oni su brutalno ugroženi. Oca žele da smeste u dom, vlasti zahtevaju da se odrekne imanja a da u zamenu za to im da imovinu, on odbija, nastaju nečuveni progoni cele porodice.

Sa ovom porodicom su vršeni godinama brutalni obračuni najčešće bez ikakve pavne procedure ili ukoliko je i postojala optužba su bile lažne i politički motivi progona ukrivani. U političke obračune sa ovom porodicom su bile upletene razne instance: policija i milicija, SUP, razne filijale SDB, opština, socijalne ustanove, advokati saradnici policije, itd, kasnije su se uključile i psihijatrijske bolnice.

Samo posledljih 10 godina je bio 40 puta hapšen i ispitivan od mlicije bez da je dao povoda za to, boravio po zatvorima, premlaćivan, kažnjavan, bio je više puta smeštan nasilno u psihijatrijske bolnice, bez da su za to postojale medicinske indicije i indikacije.

Ustvari, tajna politička policija ga je lažno predstavljala raznim etatističkim i političkim organizacijama, radi se o progonima po osnovu socijalnog i porodičnog porekla, o stavu prema Belim Rusima koji ne vole boljševike i komunizam, o predratnim bogatašima, radi se i o potrebi za žrtvenim jarcima i raznim manimupacijama u vezi nacionalnog porekla porodice Poljanski, želji da se uzme njeno bogatstvo, političkom revanšizmu i zatrovanosti. Radi se o nevinim ljudima i žrtvama osione i razularene birokratije i bezakonja, pljačke i korupcije jer su njihovo bogatstvo prisvojili i podelili među sobom i uticajne ličnosti sa teritorije gde stanuju. Pavle je već 1970. godine marginalizirana ličnosst, naročito ga je teško pogodio razvod braka, u stvari veštački rasturena porodica, obožavao je decu. Rešenjem Centra za socijalni rad Opštine Zvezdara Up. Br. 560:172 od 21. 8. 1972. g. dokument broj 3. Kao razlog za oduzimanje dece se navodi da Pavle nema posao, prihode, uslove da izdržava decu, da je otac u psihijatrijskoj bolnici i smeštaju decu u dom za nezbrinute. Ustvari, vlasti su ga dovele u takvo stanje progonima, a onda ga zato optužuju i lišavaju dece, zadaju mu udarac gde je najosetljiviji. Radi se o tipičnoj manifestaciji boljševističkog mentaliteta.

Svi ti progoni koji su godinama trajali i nadovezivali se, ponekad su bili uz kakvu takvu pravnu formalnu proceduru, ali najčešće bez ikakve pravne procedure, Pavle je dobio nešto dokumenata ali ih je gubio ili bacao, ili odbijao da primi. On je već teško oštećen čovek, ruiniran intelektualno i fizički. Od nekadašnjeg briljantnog intelektualca ostala je ruina od čoveka.

O progonima i smeštajima u psihijatrijsku bolnicu se može videti iz 2 lista signaletičkih podataka, dokument broj 4.

Takođe dosta govori o košmarnom svetu u kome živi i način kako je smešten u psihijatrijsku bolnicu aprila 1968. godine, prilažem falsifikovanu montiranu OPTUŽNICU protiv Pavla, dokument broj 5, na nezakonit način su rušili njegovu kuću, on se protivio, premlatili su ga pod lažnim izgovorom da se tukao sa milicijom, ošišali i sproveli u psihijatrijsku bolnicu gde je ostao 43 dana. O tome dosta govori i njegov dopis III Opštinskom sudu u Beogradu od 10. 9. 1974 godine, dokument broj 6. Dokument broj je pisala osoba pod teško zamislivim presijama, formalno na slobodi ali u raljama mafije i staljinističkog podzemlja, izloena potpunom bezakonju, lišena svih prava, osoba koja usled progona tone u alijenaciju, preoštra je, konfuzna, ima čudnih tvrdnji i nepreciznosti u izražavanju, izlaganja činjenica ili izrečenih na jedan društveno prihvatljiv i običnom čoveku razumljiv način, nerazumljivih stvari o porodičnim odnosima koje nažalost kvari tajna policija ali to obični ljudi ne razumeju i misle da se radi o svetu paranoičara i duševnog bolesnika.

Njegova situacije je sve gora i gora, deca se odala nedoličnom životu, naročito ćerka. Sada je zima, daleko ispod nule, on je u sobi bez prozora i grejanja, u krevetu u ćebadima, sa odelom i cokulama, zimskim kamputom, izađe ponekad da nađe nešto za jelo u korpama za otpatke, ili da uradi neki fizički posao, uveče ode na železničku stanicu, ili na neko javno predavanje da se malo ogreje. Odbijao je uvek do sada moju skromnu materijalnu pomoć.

Njemu je oduzeta imovina na nezakonit način, lišen je nasleđa, da ima bio bi imućan čovek, radi se o banditizmu i pljački, potpunom bezakonju. Uprkos svega on je još lucidan, mada je jako oštećen. Viđamo se i razgovaramo, nekad dođe u moju sobicu na razgovor. Potpuno je slomljen, u beznađu, bez ikakve želje da se bori, pomiren sa sudbinom, kaže «komunisti su svemoćni, niko im ne može ništa», ne veruje više ni u ljude, izgubio je veru i u Boga, živi od danas do sutra i to mu je smisao života.

Potpisnici peticije Svetskoj asocijaciji psihijatrije se zalažu i za P. Poljanskog kao i peticija Komiteta za zaštitu ljudskih prava, mi smo se i ranije zalagali za P. Poljanskog, pozivamo se na metodologiju SAP, mi branimo interese P. Poljanskog i hoćemod a mu pomognemo. On je politički proganjana osoba uz primenu psihijatrije za obračune sa njim. Međutim, usled svoga stanja koje je posledica razorbe represije on nije u stanju da se brani, da čuva dokumenta, plati advokata, nema energiju i psiho.fizičku kondiciju i sačuvane intelektualne potencijale za borbu, on je slomljen. Ali to ne znači da nema pravo na pravdu i na svoja prava. On je i žrtva zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe, smešten je tamo radi kazne i ruiniranja. On nema ni jednu otpusnu listu, uopšte ne zna po kome postupku je smeštan tamo, ja smatramo da je to bilo po Zakonu o vanparničnom postupku. NJegovi nasilni smeštaji u psihijatrijske bolnice uopšte nisu bili medicinski indicirani, niti je u bolnicama lečen, nego, naprotiv, izlagan elektro šokovima i neindicirianoj terapiji i izašao teško oboleo.

Između ostalih represivnih mera nad njim je primenjivan i progon putem psihijatrije, radi se i o zlouotrebi psihijatrije u političke svrhe. On živi u strahu da ga ne uhapse, premlate, smeste u ludnicu i ne primene elektro ili insulinske šokove, leponeks, i td.

Pozivamo se na procedure SAP, molimo za pomoć P. Poljanskom. On nema sredstava ni energije da angažuje advokata koji bi radio na ostvarivanju njegovih prav.

Molimo SAP ukoliko može da pomogne u sledećem:

• da se prekinu progoni nad njim
• da mu se vrati nezakonito oduzeta imovina
• da mu se omogući kontakt sa decom
• da se deci obezbedi resocijalizacija i integracija u normalan život, mogućnost kontakata i komuniciranja sa ocem
• da mu se omogući lečenje organskog zdravlja
• da mu se da socijalno osiguranje
• da dobije penziju i reši se pitanje njegove egzistencije.

U nadi da će se nešto preduzeti za ovoga čoveka,
Sa izrazima poštovanja

Prevod: Jugoslavija: Radomir Veljković, ZATVORENICI SAVESTI.

Nekadašnji oficir JNA, Radomir Veljković je interniran nasilno u psihijatrijskoj sekciji beogradskog zatvora već više od 12 godina i izloen kazneno m postupku lekovima i drugama. U peticiji u vezi njega se kaže: «Hteli bi da privučemo pažnju da je on počinio delikt u momentu beznađa zato što je bio prerano penzionisan i zbog mnogih drugih nepravdi». Greška R. Veljkovića je što je optužio tita u periodu 1969. do 1972. za zloupotrebe državne tajne političke policije. Bio je zbog toga uhapšen, suđen i osuđen marta 1973. «za povredu ugleda šefa države i njenih organa». Sud u Sarajevu ga je proglasio opasnim po okolinu i odredio smeštaj u psihijatrijsku bolnicu neodređenog vremena trajanja. On ima lekarske nalaze i iz toga vremena da je psihički bio zdrav.

Prevod: GLAS NADE

Radomir Veljković, 59 godina, je već 12 godina u zatvorskoj psihijatrijskog bolnici u Beogradu zbog «neprijateljske propagande « «šteta ugledu države».

1. Veljković je prihvaćen od AI kao «zatvorenik savesti», sa njnjegovim povredama prava su prekršene mnoge konvencije koje je SFRJ potpisala. R. V. Se pridružio partizanima sa 17godina i došao je u sukob
2. 1. kada je u svojoj jedinici kritikovao raspodelu stanva. Bio je hapšen, tučen i smeštan u psihijatrijske bolnice, 1967. sa 41 g. je bio penzionisan po kazni. Kasnije 1971. g. R. V. se žali na tita i zato ga smeštaju u bolnicu.

SKUPŠTINI SFRJ

Odbor za zaštitu čoveka i okoline
Udruženje književnika Srbije
Francuska 7, Beograd 11000

(u sastavu: prof. Dr. Branko Lalović, Dragan Jovanović, akademik Đuza Radović, Borislav Pekić, Dejan Dimov, Ivan V. Lalić, Ivan Ivanji, Pavle Kovačević, Mihailo Pantić, dr. Ivan Janković, DŽevad Sabljaković, Sinan Gundžević, Radmilo Lazić, Novica Milić, Ivan Gađanski Radomir Smiljanić, Slobodan Raketić, Biljana Jovanović, Slobodanka Peković, dr. Svetlana Slapšek, Nada Popović Perišić)

SKUPŠTINI SFRJ

SKUPŠTINI SRJ

Predlog za izmenu člana 63 KZ SFRJ

Odbor je upoznat sa čestom praksom izricanja mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u «zdravstvenoj ustanovi« sudskim odeljenjima psihijatrijskih bolnica i psihijatrijskim odeljenjima zatvorskih bolnica ) ljudima koji su počinili verbalna politička dela po članovima 133, 157, 158 i 159 KZ SFRJ. Odnosno, dela: « neprijateljske propagande», «povrede ugleda SFRJ», «povreda ugleda strane države» i «povrede ugleda međunarodne organizacije».

Saglasni s mnogobrojnim zahtevima jugoslovenskog javnog mnjenja (Kongres pisaca Jugoslavije u Novom Sadu 1985, na primer) da se članovi krivičnog zakona koji inkriminišu mišljenja ukinu kao neljudski i anticivilizacijski, predlažemo vam:

Da se član 63 KZ SFRJ izmeni u sledećem smislu:

Ne može biti izrečena mera bezbednosti obaveznog lečenja u neograničenom, i u ograničenom trajanju, osobama koje su počinile dela po planovima: 133, 157, 158 i 159 KZ SFRJ, kao i po analognim članovima republičkih i pokrajinskih zakona («povreda ugleda republike ili pokrajine»)

Član 63 KZ SFRJ kojim je predviđena mogućnost psihijatrijsko:sudskog bezprizivnog utamničenja, pre svega, izrazito je nehuman. Mera bezbednosti obaveznog lečenja ograničenog ili neograničenog trajanja donosi se samo na osnovu psihijatrijske ekspertize i može biti poništena samo na osnovu psihijatrijske ekspertize. Pravno ne postoji mogućnost žalbe, štaviše, niko, ni srodnici, ni advokat utamničenog ne mogu pokrenuti inicijativu za ukidanje mere bezbednosti.

Izlišno je pominjati kolike i kakve su zloupotrebe na delu.

Tražimo, takođe, da se svi utamničeni (po psihijatrijskim odeljenjima zatvorskih bolnica i sudskim odeljenjima psihijatrijskih bolnica ) koji odgovaraju za verbalna politička dela puste na slobodu.

U Beogradu,
15. aprila 1987. godine

Predsednik

Odbora za zaštitu čoveka i okoline
Biljana Jovanović s. r.

Dopis Slobodana Živkovića

Slobodan Živković
Ul. Ive Lole Ribara br. 25
11000 Beograd

Uzimamo slobodu da Vam dostvimo u prilogu zbirku dokumenata sa nazivom «BELA KNJIGA o genocidu nad porodicom ŽIVKOVIĆ iz sela Oglađenović kod Valjeva» koja govori o Golgoti i stradanjima naše porodice od 1945. godine do danas, a naročito od 1975. godine. Progoni koje trpimo već decenijama, a što se moe videti čitajući priloena dokumenta, su po svome sadizmu i bestijelnosti, destruktivnosti i perverznosti, divljaštvu i varbarstvu, ravni progonima Hrišćana u Starom Rimu, srednjovekovnim varvarstvima, raspinjanju ljudi, linčovanjima i kemenovanjima, nabijanjima na kolac, kastriranjima, spaljivanjima živih ljudi na lomačama, dranju kože, vađenju dece iz utroba majki, vađenja očiju i sečenju jezika, isterivanjima zlih duhova, inkviziciji.

Radi se o potresnom svedočanstvu o verskim i političkim progonima i o genocidu nad našom mirnom hrišćanskom porodicom. Ali koji se žele vešto ukriti i za to dati izgovori i opravdanja koja ne postoje pribegavajući montiranim procesima i falsifikatima.

Mi za ovakav tretman nismo dali nikakav povod, sem što živimo u takvoj državi i vremenu vezanom za ove prostore, gde ima takvih praksi dosta, i što konveniramo vlastima za njihove neljudske manipulacije i zloupotrebe sa nama i našom porodicom pomoću čega žele zaplašiti druge i nas koristiti kao «žrtvene jarce».

Mi smo mirni Hrišćani, svedoci Jehove, za bratstvo i mir, mi praštamo i našim neprijateljima, mi ih razumemo kao i njihove zablude i pogrešne procene o nama i o našem društvu. Ali, mi se moramo spašavati od razaranja moleći se Bogu Jehovi i obraćajući se dobrim ljudima za pomoć. Zato Vam i dostavljamo kolekciju ovih dokumenata, molimo Vas da letimično proučite (u zavisnosti od Vašeg vremena) i da o tome informišete javnost. Nama je potrebna najurgentnija pomoć. Ono što može najviše ohrabriti nasilnike i ljude čija su srca puna mržnje i netoleracije je tišina javnosti pred nasiljem koje ne pogađa samo našu porodicu nego vrlo veliki broj građana i porodica.

Slobodan

Napomena: Ovaj tekst je napisan povodom namera?**** Živković da publikuju njihova stradanja.

PREDSEDNIŠTVU SFRJ

PREDSEDNIŠTVU SFRJ
SKUPŠTINI SFRJ
SAVEZNOM JAVNOM TUŽILAŠSTVU
PREDSJEDNIŠTVU SR HRVATSKE
SABORU SR HRVATSKE
OKRUŽNOM SUDU U OSIJEKU

Građanin ove zemlje Milenko Ribić podvrgnut je varvarskoj zuloupotrebi psihijatrije. Iz Okružnog zatvora u Osijeku upućen je 28. 10. 1985. na psihijatrijsko veštačenje u bolnicu Vrapče u Zagrebu, naredbom Okrunog suda u Osijeku.

Milenko Ribić (magistar političkih nauka, osam godina bez stalnog zaposlenja) nalazio se u Okružnom zatvoru u Osijeku od 02. 07. 1985. ribić je optužen zato što je pisao predstavke partijskim i državnim organima i po mišljenju javnog tužioca u njima iznosio stavove koji se kose sa osnovnim vrednostima našeg društva.

Ribić je predstavke pisao sam i u svoje ime.

Ne ulazimo u to koliko je građanin ove zemlje u pravu ili u zabludi ako koristi svoja ustavna prava (čl. 157 ustava SFRJ), ali smo odlučni u uverenju da to ne može biti predmet krivične inkriminacije.

Okružni sud u Osijeku nalazi da je ovakvo delovanje Milenka Ribića neprijateljska propaganda, pa je pokrenuo postupak po čl. 133, stav 1 KZ, a posle stavljenja u pritvor pokreće postupak za utvrđivanje njegovog duševnog zdravlja.

Smatramo da je ovako brutalna, necivilizovana i razorna inicijativa Okrunog suda u Osijeku u potpunoj suprotnosti sa Ustavom SFRJ i Helsinškom poveljom o pravima čoveka. Smatramo da je mračna zloupotreba psihijatrije tekovina društva koja nemaju ničeg zajedničkog sa našim.

Zato zahtevamo da se ovaj slučaj ispita, otkloni nezakonitost i preduzmu hitne mere u skladu sa vašim kompetencijama propisanim ustavom.

Ne možemo se pomiriti sa tim da se ovakve stvari dešavaju bez ikakvog uvida javnosti, nadamo se da Okružni sud u osijeku neće izbeći odgovornost pred koju bi ga stavilo ovako delo zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe.

Godine 1985. svojeručno potpisali,

• Saša Marković, N. Beograd,
• Nebojša Jović, književnik
• Sučević Branislav, književnik
• Milošević Emil, akadem. Graf., Beograd,
• Boško Kujunžić, Beograd,
• Tošić Zdenko, student, Beograd,
• Zoran Vučić, Beograd
• G.***
• Boris Tadić, G. Jovanova 38, Beograd

SKUPŠTINI SFRJ - SAVEZNOM SEKRETARU ZA NARODNU ODBRANU

Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja podneo je 6. jnuara 1986. godine Skupštini SFRJ predlog da ta Skupština obrazuje komisiju sa zadatkom da: (1) podobno ispita sve slučajeve izricanj mere bezbednsti lečenja i čuvanja u psihijatrijskoj ustanovi zatvorenog tipa zbog izvršenja tzv. verbalnih političkih delikata i (2) pokrene postupak za puštanje tako osuđenih lica na slobodu. Tada smo, primera radi, opisali slučajeve Milisava Živanovića i Radomira Veljković, koji su izravali meru bezbednosti u psihijatrijskom odeljenju Kazneno:poprvnog doma «Bolnica» u Beogradu.

U međuvremenu, Milisav Živanović je pušten na slobodu. Valja podsetiti da je on osuđen 3. septembra 1976. godine rešenjem Okružnog suda u Pančevu K. Br. 88/76 zbog izlaganja poruzi najviših organa i predstavnika SR Makedonije, koje se ogledalo u navodnom klevetanju Pante marine, Nikole Minčeva i Kire Gligorova. Neki članovi ovog Odbora imali su prilike da razgovaraju s Milisavom ivanovićem i sa zadovoljstvom mogu da potvrde da i posle devet godina i sedam meseci provedenih u zatvoru izatvorskoj bolnici, u svojoj sedamdesetšestoj godini, on i dalje ima dobro očuvano pamćenje i druge mentalne funkcije. Sličnost njegovog sadašnjeg duševnog stanja sa stanjem uoči izvođenja na sud i izricanja mere bezbednosti ogleda se u njegovom upornom nastojanju da ostvari pravdu za sebe i rođake svoje pokojne žene. On se i dalje, koristeći svoja ustavna i zakonska prava, uporno obraća sudovima, upravnim i političkim organima sa zahtevom za obnovu postupka i moralnu rehabilitaciju, što je, po nama, samo znak njegovog osećanja vlastite vrednosti i očuvane građanske samosvesti.

Ohrabreni ovako povoljnim razrešenjem slučaja Milisava Živanovića i sadašnjim stanjem njegovog duševnog zdravlja, ponovo obraćamo vašu pažnju na slučaj Radomira VELJKOVIĆA, penzionisanog potpukovnika JNA, rođenog 1926. godine u selu Gare kod Kruševca, kome je 20. marta 1973. godine, rešenjem Okružnog suda u Sarajevu K. Br. 153/57, izrečena mera bezbednosti zbog toga što je npisao jedan kritički tekst u formi krivične prijave protiv Josipa Broza Tita. Veljković se sada nalazi u KPD «Bolnica», Beograd, Bačvanska 14. Želimo da vas podsetimo da je Radomir Veljkvić svojevremeno bio najbolji pitomac Vojne akademije, prvi u rangu i nosilac počasnog zvanja «Titov pitomac». Kao sedamnaestogodišnjak, od 1943 godine, učestvovao je u narodnooslobodilačkoj borbi, a njegov brat, kojk se već godinama bezuspešno bori za njegovo oslobođenje, bio je borac NOR-a od 1941. godine.

Uskoro će se navršiti četrnaest godina otkako se Radomir Veljković obreo iza rešetaka zbog vređanja ugleda pokojnog Josipa Broza tita. To je verovatno i najduže lišenje slobode koje je iko u ovoj zemlji izržao zbog sličnog verbalnog političkog delikta. Stoga vam ponovo predlažemo da, preko odgovarajućih nadležnih organa, pokrenete postupak za ukidanje mere bezbednosti i puštanje na slobodu Radomira Veljkovića. Ukoliko njegovo sadašnje zdravstveno stanje zahteva bilo kakvo lečenje, ono mu se može pržiti u ambulanti ili ustanovi otvorenog tipa.

Posebno se obraćamo Saveznom sekretaru za narodnu odbranu sa molbom da se lično zauzme za oslobađanje penzionisanog potpukovnika i «Titovog pitomca» Radomira Veljkovića. Iskreno verujemo da Jugoslovenska narodna armija drži do boraca narodnooslobodilačkog rata i da neće dopustiti da jedan primeran borac i najbolji pitomac skonča svoj život iza zatvorskih rešetaka zbog verbalnog političkog delikta koji se više ne može ponoviti.

U Beogradu,
9. 03. 1987. U ime Odbora:

Dragoslav Mihailović sr.
Studentski trg 19
11000 Beograd

ODBOR ZA ODBRANU SLOBODE MISLI I IZRAŽAVANJA:

Prof. dr LJubomir TADIĆ, član SANU Mladen SRBINOVIĆ, član SANU Mića POPOVIĆ, član SANU Prof. dr. Nikola MILOŠEVIĆ, član SANU Dragoslav MIHAILOVIĆ, član SANU Dr. Vojislav KOŠTUNICA Matija BEĆKOVIĆ, član SANU Dr. Ivan JANKOVIĆ Prof. dr. Zaga GOLUBOVIĆ Prof. dr Dragoslav SREJOVIĆ, član SANU Prof. dr Radovan SAMARDŽIĆ, član SANU Prof. dr Predrag PALAVESTRA, član SANU Tanasije MLADENOVIĆ, književnik Borislav MIHAJLOVIĆ-MIHIZ, književnik Prof. dr. Mihailo MARKOVIĆ, član SANU Prof. dr. Neca JOVANOV Dr. Kosta ČAVOŠKI Dobrica ĆOSIĆ, član SANU Prof. dr. Andrija GAMS

PREMA KOMPARATIVNOJ ANALIZI PSIHIJATRIJSKE REPRESIJE U SOVJETSKOM ZAVEZU I SFR JUGOSLAVIJI

Tomislav Krsmanovic

Više nije dilema da li se u SSSR-u vrši zloupotreba psihijatrije u kaznene svrhe nad politički nepodobnim licima. O ovoj praksi se naročito sve više govori zadnjih godina. Zašto o tome nije ranije govoreno više?

Specijalne psihijatrijske bolnice z političke slučajeve su postojale u SSSR-u i pre II Svetskog rata, to su bile zatvorske bolnice, npr. Ona u Kazanu. Još 1950-ih godina je počelo intenzivnije otvaranje specijalnih psihijatrijskih bolnica u nizu mesta: u Šupnjevki 1952. g., u Lenjingradu 1963.; Černiakovu 1968. g. Dnjepropetrovsku 1966g, Minsku, i td. Danas je broj specijalnih psihijatrijskih bolnica u SSSR-u veliki, naročito je porastao zadnjih godina.

Ali, psihijatrijska represija u SSSR-u se ne obavlja samo u specijalnim psihijatrijskim bolnicama, nego i pri običnim psihijatrijskim blnicama.

Trebalo je da prođu tolike decenije, pa da se nešto više sazna o ovom fenomenu u SSSR-u. Sada se zna za nekoliko stotina slučajeva psihijatrijske represije u SSSR-u. Što se nije ranije saznalo i veći broj slučajeva uprkos činjenice da se radi o uobičajenoj represivnoj praksi, je zbog odgovarajućih političkih konjuktura bila su takva vremena, fenomen ljudskih prava nije bio tako aktuelan kao danas, u to vreme su milione ljudi slali da se više nikada ne vrate u Sibir, a niko nije reagovao na to kao danas. SSSR nije bio upoznat kao danas, njegovi metodi socijalne kontrole manipulisanja, povrede prava građan. SSSR je takođe vrlo vešto ukrivao ovakve prakse. Svakome ko poznaje ova društva gde je komunizam jasno je da je kontrola skoro apsolutna i kako je teško komunicirati informacije protiv volja vlasti. Ali, uprkos svega istina o psihijatrijskoj represiji je postala poznata. A pre svega zbog svoje masovnosti i intenziteta.

Svedočenja brojnih sovjetskih građana, naročit onih koji su emigirali za Zapad, napisane knjige, razne akcije humanitarnih, staleških i političkih organizacija iz celog sveta u korist proganjanih, informisanje javnosti, i sl. Su doprineli boljem poznavanju ovog zla.

Još 1970. godine Solženjicin je rekao da je nasilan smeštaj normalnih ljudi u ludnice, vrsta gasne komore, čak svirepije od toga, da ovo nasiljnj neće nikada biti zaboravljeno, da je to duhovno ubistvo i da svi oni koji su u njega upleteni, će biti osuđeni za sva vremena, za vreme života i posle smrti.

Poznati su slučajevi da su i druge istočne - evropska države primenjivale ovakvu represiju, uključujući i SFRJ. Postavlja se pitanje da li je psihijatrijska represija u Istočnoj Evropi van SSSR-a prisutna, u kolikoj meri, da li je sličnog intenziteta i širine? Ovde analizirati situaciju sa SFRJ.

Amnesty International u svom raportu «YUGOSLAVIA, PRISONERS OF SCIENCE» Od 1982. g na vrlo oprezan način privlači pažnju na prisustvo psihijatrijske represije u SFRJ i tom prilikom navodi dva slučaja: Vladimira MARKOVIĆA i Vjekoslava NAGLIĆA (oba su oslobođena iz Psihijatrijske bolnice Centralnog zatvora u Beogradu, V. Marković aprila 1982. g. i V. Naglić septembra 1983. godine). Američka grupa za nadzoravanje primene Helsinških dogovora je izdala prošle godine raport «YUGOSLAVIA, FREEDOM TO CONFORM» u kome se takođe navodi par slučajeva psihijatrijske represije. Uprava Psihijatrijske bolnice Centralnog zatvora u Beogradu, kao i direktori i psihijatri raznih psihijatrijskih bolnica u zemlji, dravni rukovodioci i funkcioneri, su dobili pisma iz inostranstva, intervencije u korist pojedinih osoba zatočenih po psihijatrijskim bolnicama zbog njihovog političkog ne-konformizma, a d nisu obolele psihički. Domaća i međunarodna javnost je već upoznata sa većim brojem slučajeva psihijatrijske represije u SFRJ. U poslednje vreme je pokrenuto više akcija, peticija, osnovano više komiteta u korist više osoba pogođenih ovom represijom. O ovome je pisala i strana štampa, između ostalog i nesvrstanih zemalja.

Mnogi građani su imali svoje srodstvenike ili prijatelje koji su po kazni bili smešteni u psihijatrijske bolnice iako su psihički uračunljivi.

Ovde se postavljaju dva značajna pitanja:

1. Zašto psihijatrijska represija u SFRJ nije postala poznata ranije? Zašto čak ni u ovom momentu nije dovoljno upoznata?

2. Da li je ona slične prirode, intezniteta i masovnosti kao ona u SSSR-u?

Što se tiče prvog pitanja na njega je relativno lako odgovoriti. Raskidom tita sa Staljinom 1948. godine, slobodni svet je lepo primio «renegata» iz Sovjetskog (komunističkog) bloka. Za njega je najvažnije bilo da SFRJ bude jaka i sačuva svoju nezavisnost pred pretnjama SSSR_a. Problem poštovanja ljudskih prava u SFRJ, SSS_u, u svetu nije bio tako aktuelan kao danas, bio je čak potisnut u drugi član, priroda društva iz istočne Evrope je bila još malo i nedovoljno poznata od strane Zapada. Sa svoje strane Vlada SFRJ je vrlo vešto ukrivala svoje represivne i diskriminatorske prakse nad narodom, vrlo je efikasno kontrolisala cirkulaciju informacija. Takođe priroda i metodi kako su provođene psihijatrijske zloupotrebe i uopšte povrede ljudskih prava su bile vrlo skrivene, diskretne.

Svi mozgovi koji su mogli posedovati ovakve informacije su bili «stavljeni pod karantin». Ukoliko se nešto i saznalo o povredama ljudskih prava SFRJ, Vlada SFRJ je to pravdala potrebom za unutrašnjom stabilnišću, redom i disciplinom i teškim vremenima pritisaka SSR-a.

Vlada SFRJ mnogo više nego li SSSR je voljna da ukriva svoje represivne prakse zbog svoje međunarodne uloge i pooaja, naročito u Svetu nesvrstanih, gde ona eli da bude model imitacije. Za taj cilj joj je neophodno da ima reputaciju i demokrtsku fasadu. Razumljivo je da bi upoznavanje međunarodne javnosti sa ovakvim praksama u SFRJ snažno je onemogućilo u njenoj internacionalističkoj ulozi i ciljevima. SSSR manje brine o svojoj reputaciji. On je velesila i ima drugačije metode svoje spoljne politike i uticanja na političkae segmente u svetu do kojih mu je stalo.

Kako se moe objasniti da uprkos ovako rigoroznih mera nadzoravanja i kontrole sve se više saznaje o povredama ljudskih prava i psihijatrijskoj represiji u SFRJ?

Ne može se večito lagati, osvešćenje objekta nasilja, uviđanje ovakvih praksi uprkos vrlo veštog ukrivanja (a o čemu će dalje biti govora) veći sepen obrazovanja, znanja, iskustva, ifnormisanosti, evolucije raznih političkih, ekonomskih, socijalnih konjuktura, pojava kriza, događaji u Poljskoj, na Kosovu, helsinški dogovori, pojava discidencije u SSR-u i istočnoj Evropi i u SFRJ, buđenje nacionalne i religiozne svesti, porast moralnih osećanja i ljudskih i patriotskih dužnosti. LJudi su svesniji, više vide, bolje razumeju, imaju više hrabrosti da iznesu nepravde, kulturna volucija koja dovodi do evolucije ličnosti. Sa druge strane i same vlasti gube svoje ustaljene adute i argumente (uviđaju da ovo društvo nije idealno, da ima dosta mana), njihove ličnosti se pred složenim uticajima menjaju, postaju na izvestan način i popustljiviji. Npr. štampa sada ponekad piće o osobama nasilno smeštenim u ludnice, ranije takve stvari nisu bile zamislive.

Vlasti se brane da ovakve prakse nisu česte u zemlji, da ima nekoliko pojedinačnih slučajeva, da nisu u pitanju čisti politički motivi, nego da se radi o obolelim osobama, negiraju, falsifikuju dokumenta, podvrgavaju žrtve progona torturi, raznim zloupotrebama da im nanesu štetu zdravlju da bi ih predstavili da su stvarno oboleli, i td. Kažu da nikakvo poređenje sa SSSR-om nije moguće.

Uprkos pozitivnih evolucije što se tiče poznavanja ovog zla u našoj zemlji, još se vidi samo jedan mali, beznačajan delić ogromnog ledenog brega. Postoji nedovoljna informacija, delimična poznavanja su opasnija od nikakvih, mogu lako navesti na pogrešne zaključke. Ubeđen sam da će dani koji nailaze doprineti boljem poznavanju ovog fenomena, njegove prirode, intenziteta i širine. Savremenici smo vrlo teških stvari u našem društvu, ali ostajemo nemi posmatrači. Iz straha, neznanja, pasivnosti, ili ne vidimo dovoljno jasno šta se dešava. Psihijatrijska represija je najužasnijia od svih, užasan zločin protiv čovečanstva i čovečnosti, treba se posedovati moć empatije (stavljanja na tuže mesto) pa razumeti tragedije ljudi, mojih poznanika npr. I mnogih drugih širom domovine, izloženih neizvesnosti da nikada otuda neće izaći, izloeni brutalnostima, elektro i insulinskim šokovima, injekcijama sulfrina, hapoloridola, i sl. Premlaćivanjima, i td. A za to vreme niko ništa ne kaže! To je užasno, nepojmljivo, to je zločin u odnosu na te ljude. Pogotovo kada čuju o «Nesvrstanoj, humanističkoj demokratskoj Jugoslaviji, borcu za prava ljud i naroda». Naročito je zaprepašćujuće da ćute naši lekari, psihijatri! To se može objasniti dzaplašenošću, indiktrinacijom, manipulacijom i zloupotrebom psihijatara koje birokratski centri moći navode na pogrešne procene i dijagnoze.

Što se tiče drugog pitanja, da li je psihijatrijska represija u SFRJ manje raširena nego li ista u SSSR-u, teško je praviti procene jer statistički podaci o tome ne postoje. Ali je jasno danas da ona postoji u obe zemlje, da je sredstva socijalne kontrole, koristi se u represivne svrhe. Kao što je psihijatrijska represija u SSSR-u sporo postajala poznata, trebalo je da prođu decenije, situacije je još teža sa SFRJ. Radi se o uvreženoj predstavi («IMIDŽ»-u) SFRJ koja je mnogo bolja, pozitivnija nego li ista SSSR-a. O ovome je bilo govora napred. Sa ovim se mora računati i imati realizma, nije lako modifikovati imidž jedne države, treba uloiti mnogo truda. Ali,pod dejstvom dobro poznatih evolucija u SFRJ poslednjih godina imidž SFRJ se modifikuje, sve se više zna i o psihijatrijskoj represiji.

Porediti masovnost i intenzitet psihijatrijske represije u SFRJ i SSSR-u ustvari znači razmišljati i prirodi ova dva društva, razlikama i sličnostima, genezama istih. Bilo kakav zaključak po ovom pitanju koji bi bio prebrz bi bio opasan, mogao bi biti pogrešan, treba ostaviti da sledeći dani, vreme, kau svoje. Uostalom prednja izlaganja i analize na indirektan način daju dosta odgovora na ovo pitanje. Uostalom SFRJ je komunistička zemlja koja je dosta naučila i kopirala od SSSR:a, pa i u ovoj oblasti. Ustvari ove prakse su /uvezene» iz SSSR-aa i ostoje i u drugim zemljama Istične Evrope, i uopšte svim komunističkim državama. Zapaža se suštinska sličnost metoda represije i diskriminacije u SFRJ i SSSR-u, pa i u oblasti psihijatrijske represije. Kako to objasniti? Zašto SFRJ nije 1948. g. prekinula sa takvim praksama? Zašto ih je nasuprot tome intenzivirala? Kako je to prošlo nezapaženo? To su sve pitanja koja traže svoje odgovore?

Što se tiče ciljeva psihijatrijske represije u SFRJ i u SSSR-u oni su slični:

• osoba pogođena nasilnim smeštajem u psihijatrijsku bolnicu zbog političkog delikta, ieko je ustvari politički delikvent ona se nigde, ni u kakvim statistikama ne vodi kao politički zatvorenik, nego je obuhvaćena zdravstvenim ili nekim drugim statistikama. Ona je oslobođena optužbe kao «neuračunljiva». Tako se čuva demokratske fasada, a u isto vreme omogućava progon velikog broja ljudi, ima se mali broj političkih zatvorenika. (Psihijatrijska bolnica substituiše zatvor ili koncentracione logore). Prolaskom staljinističkog brutalnog perioda u SSSR- u, kada su milioni ljudi bili poslati u gulage a da se nikada ne vrate. Ovo je nanelo neprocenjive štete ugledu komunizma u svetu. Smanjivanje gulaga (oni još uvek postoje, ima ih dosta ali ne toliko kao ranije) nije se u značajnijoj meri smanjila i potreba za represijom, ali su se traili suptilniji metodi, da se izbegne kompromitovanje. Tako je razrađen asenal psihijatrijske represije. Sa ovim su vlasti SSSR-a eksperimentisale još pre II Svetskog rata, ali su strategije razrađene i masovnije primenjene tek posle II Svetskog rata, a naročito poslednjih godina. SFRJ i druge zemlje istočne Evrope nisu gubile korak, budno su pratili inovacije i metodologije u ovoj bolasti i primenjivale ih u svojim zemljama, shodno lokalnim uslovima. Ali, suština je ista.

Ovaj momenat ukrivanja, čuvanja demokratske fasade je kao što je rečeno napred za SFRJ još mnogo vanije nego li sa SSSR. A što jerazumljivo i napomenuto. Šta bi bilo kada bi oni politički slučajevi koji se nalaze po psihijatrijskim bolnicama bili tamo gde im je mesto, tj. U zatvorima? Onda bi predstava o SFRJ u svetu bila sasvim drugačija. Ali se ovde postavlja jedno pitanje, a to je dokle se istina iz ove oblasti mo-e skrivati i dokle će postojati tolerancija slobodoljubivog javnog svetskog mnenja prema autorima takvih nedela koja postaju sve poznatija.

• osoba je zatvorena, ali nema pravo žalbe i preduzimanja pravnih sredstava zaštite kao zatvorenici. Ovo je bitno u obe zemlje.

• na ovaj način osoba je diskreditovana kao i njene ideje, kaže se da je mentalno obolela.

• autori ovakvih mera se u izvesnoj većoj ili manjoj meri oslobašaju odgovornosti («eto radi se o mentalno poremećenoj osobi»).

• na ovaj način se red javnošću, masama, poznanicima, pa ponekad rodbinom, ukriva politička represija i predstavljaju se stvari da se radi o stvarno mentalno oboleloj osobi, a ne političkom krivcu. Opet se ovde radi o strategiji ukrivanja, ne samo pred stranom, nego i pred domaćom javnosti, eliminiše se mogućnost da domaća javnost, pojedini njeni nivoi i ešaloni i strukture drave i vlasti, vojska, policija, administracija, ne saznaju za ovakve prakse. Ovo bi razotkrilo politički sistem, predstvilo bi ga u drugačijoj boji nego što se on sam predstavlja, onemogućilo bi političku indoktrinaciju (da je SFRJ demokratska, pravedna, većinska i humanistička). A ovo bi imalo vrlo teške posledice.

• ovakav oblik represije bolje konvenira da slomi pojedinca fizički, moralno, mentalno) nego li zatvor.

• boravak u zatvoru je određen vremenskom kaznom određenog trajanja a boravak u psihijatrijskoj bolnici je neodrešenog trajanja «do ozdravljenja», a koje može trajati godinama, decenijama ili pak ceo ivot, zavisno od subjektivne procene i želje vlasti.

• sudski postupak, pravna procedura u vezi ovakvih slučajeva (ukoliko je uopšte ima jer se psihijatrizacija često obavlja bez ikakve pravne procedure) su takvi da se sprovode na jedan vrlo diskretan način, bez dovoljno uvida javnosti koja obično nikada i ne sazna za taj slučaj. U SSSR-u se češće primenjuju zatvorena suđenja, SFRJ želi da bude suptilnija, da stvori utisak demokratičnosti, suđenja su obično javna. Ali je rezultat sličan onome u SSSR-u, a to je da je javnost malo informisana, zaplašena, obbmanuta o suđeniku, ima zato malo prisutnih. V. Marković poznati psihijatrijski politički slučaj koji je proveo tri godine u psihijatrijskoj bolnici zbog političkog prekršaja, a čije je suđenje bilo javno (niko nije bio sem njegovog oca i advokata jer javnost nije bila informisana) opisuje u jednoj svojoj pesmi (on je i pesnik) kako je sudija i njegovog oca izbacio iz sudnice iako je suđenje bilo javno.

• kada se neko želi progoniti bez da je dao stvarni povod za to, a čega često ima u obe zemlje (fenomen političkog ne-konformizma je u komunističkim zemljama vrlo specifičan, za raliku od drugih jednopartijskih ne-komunističkih društava u komunizmu se ne progoni samo za dela, kritiku, nego i zbog drugih brojnih razloga: zbog moralnih, filozofskih ubeđenja, religiiznih, zbog buržoaskog ili aristokratskog porekla, zbog odstupanja u bilo čemu u odnosu na zvaničan model, zbog potrebe za «žrtvenim jarcima» i t d.).

• ovakva represija je vrlo zaplašujuća za druge. Izgleda da je prostor zaplašivanja u SSSR-u izraženiji nego li u SFRJ, namenjen je brojnijim segmentima populacije, širokim masama. Za postojanje psihijatrijskih bolnica za političke slučajeve, za psihijatrizaciju političkih delikvenata zna mnogo veći procenat stanovništva nego li u SFRJ. Etiketa političke neodobnosti u obe zemlje je vrlo opasna po nosioca, to je nazivnik pod koji su stavljeni oni koi ih isključuje, kao leprozne bolesnike. Ali s posledice ove etikete u SSSR-u mnogo teže, tragičnije jer je stepen indiktrinacije masa mnogo veći nego li u SFRJ. Mase u SSSR-u su toliko indoktrinirane, preplašene, konformistički nastrojene, da većina ne nalazi ništa specijalno čudno da političke neprijatelje /»izdajnike», «neprijatelje sovjetske države» «strane špijune», «saradnike CIA», «neradnike», «parazite» i sl) smeštaju u psihijatrijske bolnice. U SFRJ sada ima mnogo više osoba nego li u SSSR.u koje takve prakse vide realno, ali iz preplašenosti ne reaguju. Ali za razliku od SSSR-a gde se ovakve prakse obavljaju otvoreno, bez mnogo i preteranog ukrivanja i uvijanja, u SFRJ je mnogo više, jako, prisutno ukrivanje, sve se čini da se javnost obmane, pa i poznanici, čak i rodbina, da se osoba u pitanju stvarno predstavi kao mentalni bolesnik. To je zbog napred zbog napred napomenute strategije i međunarodnog položaja SFRJ. Intelektualci, psihijatri, npr. U SFRJ češće negoli mse, uviđaju i prepoznaju ovakve prakse i faktor zaplašivanja je ovde presudan, ali i ovde postoji ukrivanje. Kaže se za osobu da ugrožava vlast koja se brani, neprijatelj države, draži vlasti, i td. Dakle, svest mama u SFRJ je na osetno višem nivou nego li u SSSR-u što je razumljivo.

Iako su ciljevi represije psihijatrijom u SSSR-u i u SFRJ isti, postoje različite gradacije ovih ciljeva:

• što se tiče želje da se ukrije psihijatrijska represija ona je prisutna kod obe zemlje, ali je stepen gradacije različit i objašnjeno je zašto je to tako. SSSR se ne libi ni danas mnogo gulaga, specijalnih psihijatrijskih bolnica. U SFRJ je drugačije. Potreba za represijom je slična ali način kako se obavlja je osetno drugačiji, ukrivanja su jako prisutna, suptilnost, SFRJ ne želi koncentracione logore, političke ludnice. Ali represija postoji.

• što se tiče statusa političkih zatvorenika u psihijatrijskim bolnicama za razliku od istih u zatvorima njima ne pripadaju mnoga prava /žalbe, pomilovanja, i sl./Ova činjenica je važna za obe zemlje, ali može imati veću važnost u SFRJ jer to omogućava diskretnije i skrivenije represalije, što mnogo više konvenira SFRJ, SSSR je krajnje drzak i često krši ljudska prva na vrlo otvoren i brutalan način.

• motiv političkog diskreditovanja pojedinca koji se oti*** «ludak je vrlo bitan u obe zemlje i vrlo zastrašujući. U SSSR-u činjenicada je neko politički ne-konforman ili pogotovu opozicionari se obično uzima kao znak mentalnog oboljenja («osoba nije normalna, pogrešno procenjuje svoje mogućnosti, kako se može suprotstaviti takvoj moćnoj državi»). U SSSR-u se ovo čak i otvoreno priznaje, ne ukriva suviše. U SFRJ je nešto drugačije, javno se to retko kaže ili ako se kaže u zavijenoj formi. Npr. Vjekoslav NAGLIĆ, rođen 1952. g. je proveo u Psihijatrijskoj bolnici Centralnog zatvora u Beogradu skoro 10 godina, a zbog političkog prekršaja (oslobođen oktobra 1983. g.), njegov slučaj je izazvao buru protesta u svetu. U njegovoj presudi i psihijatrijskoj ekspertizi stvari su izrečene tako d se vidi da u SFRJ neko može biti tretiran mentalno obolelim i nasilno smeštenim u psihijatrijsku bolnicu samo zato što ispoljava politički ne-konformizam. Reći za nekoga da je «ludak», znači staviti ga pod nazivnik koji znači isključiv iz društvene igre. Želi se eliminisati zaraza, «lepra», eliminisati osobu da ne truje druge, internisati je van društva i zidine modernog aziluma, srednjovekovnog totalitarnog leprezarijuma. U SSSR-u se obično ne krije da se opasnost po okolinu sastoji u mogućnosti političkog recidiva, ponovnog činjenja političkog prekršaja. U SFRJ to zakon ne predviđa (uostalom kao ni u SSSR-u) ali se dešava da je to napisano u presudi suda. Takav je slučaj Ive Maleša, turustičkog radnika, rođenog

• 1. koji se nalazi već nekoliko godina u psihijatrijskoj bolnici na ostrvu UGLJEN u jadranskom moru (on je iz Blata, Mljet). U njegovoj presudi i mišljenju lekara veštaka iz Dubrovačke bolnice i eksperata Opštinskog suda iz Dubrovnika stoji da je učinio politički prekršaj (pisanje političkog pamfleta), da je psihički neuračunljiv, i da je opasan po okolinu, a zato jer može počiniti spomenuti politički delikt ponovo.

• što se tiče motiva da se autori psihijatrijske represije oslobode odgovornosti «jer eto radi se o mentalno oboleloj osobi», pošto ukrivanje u većoj ili manjoj meri postoji u obe zemlj, a kako je ono važnije u SFRJ, ovome se u ovoj zemlji i daje veća pažnja.

• što se tiče slamanja (fizičkog, moralnog, mentalnog) davanja formaceutika, zloupotrebe medicine i td. U obe zemlje za ovo bolje konveniraju bolnice. Naročito je ovo mogodno da se slome «oni jaki, tvrdi».

Boravak u psihijatrijskoj bolnici nije ograničen vremenski dok je boravak u zatvoru izrečen vremenskom kaznom. Smeštajući nekoga u psihijatrijsku bolnicu mogu ga tamo držati koliko hoće. Između ostaloga i ovo je vrlo zastrašujuće. Onima koji su bili po psihijatrijskim bolnicama najteže je padala neizvesnost koliko će tamo ostati, javlja se obično stran da je to zauvek. Priroda postupaka u ovoj oblasti između SSSR- a i SFRJ je vrlo slična. Npr. U SFRJ se čestoobmanjuje žrtva psihijatrijskih progona, kaže im se: «Bolje Vam je da odete u psihijatrijsku bolnicu izvesno vreme nego u zatvor nekoliko godina, u bolnici je mnogo lakše, posete, paketi, izlasci, i sl». A onda kada ih smeste u psihijatrijsku bolnciu tamo ih drže godinama i uvide da su obmanuti. PLIUŠ, poznati sovjetski discident koji je zbog političke nepodobnosti proveo nekoliko godina u specijalnog psihijatrijskoj bolnici i o tome napisao knjigu, opisuje sledeći slučaj: profesor SNEŽOVSKI, ekspert psihijatar bolnice SERBSKI iz Moskve, rekao je Tanji Pliuš supruzi leonida PLIUŠA: «Bolje je da Vaš suprug provede izvesno vreme (kraće) u psihijatrijskoj bolnici nego li da ide u zatvor na duže vreme». L. PLIUŠ u svojim memoarima spominje slučaj nekog izvesnog A. Loupina, prilikom smeštaja ove osobe u psihijatrijsku bolnicu, policija je rekla njegovoj supruzi da će biti u bolnici, a ne u zatvoru, oporaviće se odmoriti. Moći će da prima posete». Meni, autoru ovoga maloga rada je slično govoreno, a znam šta sam sve prepatio zbog boravka u psihijatrijskoj bolnici i da je bilo mnogo bolje da su me smestili u zatvor. Pomenuti Ivo MALEŠ je slično doživeo, njemu i njegovom ocu je rečeno: «bolje je da ide u psihijatrijsku bolnicu na izvesno kraće vreme, nego li na više godina robije u Lepoglavu (ime zatvora) « . Nažalost, I. Maleš i njegov otac su naivno naseli i I. Maleš je tek kasnije uvideo kakvu je grešku napravio.

I u SSSR-u i u SFRJ prilikom psihijatrizacije se može navesti politički motiv ili ne. U SSSR-u se češće to kaže otvoreno dok se u SFRJ to radi ređe mada je i ta praksa prisutna. Mnogi građani se psihijatriziraju bez ikakve sudske procedure i psihijatrijske ekspertize, prisutne su zakulisane mahinacije i progonjenih osoba i samih psihijatara tako da se zloupotreba psihijatrije ne sastoji samo u psihijatrizaciji proganjane osobe, nego neretko je zloupotrebljen i psihijatar koji ne poznaje dovoljno tajne službe bezbednosti, njihove aktivnosti i manipulacije, tako da je psihijatar često obmanut, izmanipulisan, zloupotrebljen, naveden da izda netačnu dijagnozu. Tako on često postaje nesvesni saučesnik, karika u psihijatrijskoj represiji. Zlupotreba psihijatara postoji i u SSSR-u i u SFRJ ali ima razlike. U SSSR_u je to ređe, a u SFRJ je takvu praaksa čista. Drugačije u pojedinim slučajevima obmanjuju psihijatre u SSSR- u i u SFRJ, mada ima i velikih sličnosti. Ovo će dalje biti objašnjeno.

Postavlja se pitanje kako su ovakva obmanjivanja moguća, i to: psihijatara, zdravstva, građana, pravosudnih organa, javnosti? Da bi se moglo odgovoriti na ovo pitanje potrebno je poznavati ovo društvo.

Radi se o psiho.socijalnom kontaktu komuniciranja na relaciji psihijatar-pacijent (proganjana osoba). Osoba se prethodno dobro obradi, nad njom se primenjuju razne mere, dugotrajni pritisci, strategoija zamaranja i iscrpljivanja, postoji čitav jedan arsenal instrumenata i postupaka kojim se mo-e snažno delovati na osobu, njeno ponašanje i zdravlje. Osoba postaje nervozna, impulsivna, počinju nesanice, tenzije, iscrpljenost, osoba je izložena draženjima, provokacijama, napravi neki nepromišljen gest, da preteranu izjavu, oseća se proganjanom ali i jeste. Takva osoba ostavlja loš utisak na psihijatra. I psihijatar se isivremeno obrađuje, o datoj osobi se dostavljaju netačne informacije, falifikovani dokumenti, netačne izjave, sve se se podešava da se o datoj osobi stvori utisak da je mentalno obolela. U ovome se, nažalost, najčešće uspeva (sem u slučajevima gde su stvari tako očigledne i gde se ne može sprovesti obmana), i to ne samo u slučaju psihijatara, nego i sudija, javnosti, ponekad čak i rodbinu obmanu, sve je vrlo savršeno organizovano.

Ovakve manipulacije postoje i u SSSR_u u velikim razmerama, ali izgleda da je ovaj oblik manipulacije ipak zastupljeniji u SFRJ, a zbog napred iznetih razloga. Uvid u literaturu, prakse u SSSR-u od dolaska boljševika na vlast pokazuje da su se još tada ove prakse pojavile i kasnije usavršavale. Tu treba naći i izvor ovih praksi u SFRJ, uvoz iz SSSR-a!

Što se tiče uloge psihijatara u obe zemlje, ona mo-e biti sledeća:

• sarađuje sa vlastima, ili je doušnik ili iz političkog ubeđenja,

• psihijatri su preplašeni, konformizam

• psihijatri su zloupotrebljeni, navedeni na pogrešne procene, bilo stanja «bolesti» ili pak krivice žrtve.

Ovde ostoje značajne razlike što se tiče dve zemlje.

Pre svega u SSSR-u je daleko veći (i apsolutno i relativno) broj lekara koji su saradnici vlasti, doušnici i politički indokrinirani. Ima i mnogo više nego li i SFRJ_u onih koji znaju o čemu se radi ali ssu preplašeni, ćute. Ima i pravnih psihijatara monstruma, brutalnih policajaca. Ali, u većini slučajeva se radi o nečem drugom. Sovjetskim lekarima se «politički slučajevi» predstavljaju kao «neprijatelji naroda» «anti.sovjetski elementi « «cionisti» «pro-zapadnjaci» «pro-kapitalisti» «povezani sa CIA» iako najčešće to nije slučaj. Tako su i na ovaj način psihijatri manipulisani zloupotrebljeni, misle da brane interese većine, naroda, domovine, ustvari najčešće reprimiraju naedužne žrtve staljinističkih progona. I ovo ukazuje koliko je važno za savršemenog psihijatra, pogotovu u komunističkim zemljama, da poznaje društveni kontekst.

U SFRJ je manipulacija psihijatara bitno drugačija, a što je objašnjeno napred. I u SFRJ ima fantaziranih režimlija, psihijatrijskih dželat i onih koji su obmanuti da se radi o «izdajnicima» «neprijateljima naroda, domovine» i sl. To je npr. slučaj sa psihijatrima u Psihijatrijskoj bolnici Centralnog zatvora u Beogradu, pri zatvorskim bolnicama. Centrima za sudsku psihijatriju, ima ih i u običnim psihijatrijskim bolnicama, naročito pri Sudskim odeljenjima. Ima i onih koji prepoznaju ali ćute, preplašeni su, konformisti, oportunisti. Većina je obmanuta i zloupotrebljena na napred opisani način. U SSSR:u zloupotreba psihijatrara se sprovodi na takav način što se nad njima sprovodi politička indokrinacija bazirana na patriotizmu (spas države, otadžbine), dok je u SFRJ glavni oblik zloupotrebe psihijatara napred somenuta manipulacija, psiho:socijalni kontaekst komuniciranja na relaciji psihijatar:pacijent (žrtva). Svest, probuđenost, naših psihijatara su na većem nivou nego li u SSSR:u, bio bi mali broj psihijatara koji bi slično u SSSR:u prihvatili ulogu dželata. Ovo je jedan od razloga zašto u ovom momentu nema specijalnih psihijatrijskih bolnica u takvom, formi i brojnosti kao u SSSR-u.

U SSSR-u specijalne psihijatrijske bolnice (i ostale psihijatrijske bolnice zatim ) substituišu koncentracione logore, gulage. To je slučaj u SFRJ ne samo sa zatvorskom bolnicom u Beogradu i drugim mestima, nego i sa sudskim odeljenjima običnih psihijatrijskih bolnica, Institutima za sudsku psihijatriku a i običnim bolnicama kao što će dalje biti objašnjeno. U SSSR:u postoje specijalne psihijatrijske bolnice za alkoholičare i slične delikvente. Kod nas često alkoholičare, narkomane i sl. Stavljaju u psihijatrijske bolnice prinudno. Iskustvo pokazuje da se neretko na ovaj način psihijatriziraju i plitički devijantne osobe. Poznato je u SFRJ da među pacijentima Socijalnih centara, delikventima, i sl. Skoro da i nema članova SKJ.

I SSSR se zadnjih godina susreće sa problemom osvešćivanja masa, psihijatara, intelektualaca. Tako se i za njega javlja problem psihijatrizacije političkih devijanata i pojačana potreba za ukrivanjem. Pogotovu jer raste i pritisak stranog javnog mnenja.

Da li u SFRJ može doći do otvaranja specijalnih psihijatrijskih bolnica onakvih kao u SSSR_u? Rečeno je naprad da sličnih bolnica ima i u SFRJ! Budućnost će pokazati kakva će biti evolucija. Zadljih godina se zapaža intenzifikacija represije u SFRJ, a naročito psihijatrijske. Razlozi su brojni i složeni, jedan je da raste svest masa, otpor, a režim ojačava represiju.

Za sada u SFRJ nije potrebno ni korisno otvarati specijalne psihijatrijske bolnice kao u SSSR-u. Ustaljene i razrađene procedure psihijatrizacije političkih slučajeva je takva da se svako takoreći može po volji smestiti u psihijatrijsku bolnicu ili po potrebi proglasiti ludim. U ovoj oblasti u budućnosti može doći do teško predvidivih evolucija. A zbog porasta svesti, otpora sa jedne strane i potrebom za intenzivnijom represijom sa druge strane. Ovde će vrlo bitno biti da li će biti potreban faktor ukrivanja, i da li će se ukrivanje moći sprovoditi kao do sada, tj. Da li će biti raskinkano.

Sve zavisi od toga u kom pravcu će evoluirati situacija uSFRJ, krize, ugled, međunarodni položaj, raspoloženje masa.

Kada se govori o psihijatrijskoj represiji u SFRJ i u SSSR-u može se govoriti kao pre svega o preventivnoj represiji. Ustvari vlasti, zato specijalno zaduženi centri i u SSSR-u i u SFRJ, depistiraju, otkrivaju kritizere, protivnike, potencijalne opozicionare, «leprozne» još u ranoj fazi, dok njihovo nezadovoljstvo nije uzelo maha, dok nisu ojačali. Sazreli, dok kao takvi nisu postali poznati okolini, dok su još anonimni, dok još nisu privukli pažnju okoline. (jer bi onda okolina mogla jasno da zaključi da se radi o političkom obračunu a ne o «ludaku»). Ovakve osobe onda podvrgavaju presijama, ruiniranju, marginalizaciji, i kao takve budu usmerene na psihijatrijsko smetilište. Razume se nije uvek takav slučaj, jer se psihijatrijska represija ne javlja samo u obliku prevencije. Često se psihijatrijski reprimiraju jasno prepoznatljivi politički delikventi. U SFRJ je više nego li u SSSR:zastupljena psihijatrijska preventiva, izbegava se takav obračun s onima koji su izašli iz anonimnosti i ostali poznati kao opozicionari. To ne znači da uloga preventive putem psihijatrije ne postoji u SSSR, ne, ona je vrlo rasprostranjena. Ali, SSSR se ne plaši da vrlo otvoreno, ostentativno pošalje u ludnicu i vrlo poznate disidente, SFRJ je mnogo opreznija. To radi vrlo često, ali ne sa oznatim osobama i disidentima nego anonimnim brojnim žrtvama.

Ali u obe zemlje psihijatrijska represiva prevencije i ostali oblici represije ne uspevaju da spreče masovnu pojavu nezadovoljstva, disidenciju. Gde slati ove osobe: u zatvore, gulage, psihijatrijske bolnice. Preferira se u obe zemlje primena ne-formalnih mera, ukrivanja. Ali u slučaju SSSR-a posledljih godina masovnost psihijatrijske represije je postala takva da je ostala poznata u svetu.

Zapaža se poslednjih godina, od 1965. a naročito od 1970-tih godina da represija u SFRJ dobija u intenzitetu, ni preventiva (ne samo psihijatrijska nego i mnogi drugi oblici koji se ovde neće objašnjavati a vrlo su nezakoniti i često se primenjuju: npr. osuda političkog krivca za nešto što nije učinio, razni oblici diskriminatorskih i represivnih mera na slobodi, i td, a koji često mogu biti gori od zatvora ) ni uobičajena represija ne mogu da smanje nezadovoljstvo, pojavu kritizera, opozicionara i discidenata. U SFRJ se dešava onda nešto vrlo interesantno, on počinje da stavlja u ludnice i one političke slučajeve koji su se kao takvi afirmisali u svojoj životnoj sredini. Tako nastaje razotkrivanje, međunarodna i domaća javnost saznaju za ovo zlo.

Šta npr. raditi sa milionima opozicionara i disidenata u Poljskoj? Takve evolucije se ne mogu očekivati u skoroj ili daljoj budućnosti i u drugim zemljama Istočne Evrope, čak i u SSSR_u!. Šta raditi onda?

Što se tiče pravnih propisa oni su korektni u obe zemlje ali se u praksi uopšte ne poštuju, uostalom svi zakoni i Ustavi u komunističkim zemljama su vrlo progresivni ali su «mrtvo slovo na papiru».

Građanski postupak smeštaj u psihijatrijske bolnice u SSSR:u je regulisan uputstvom ministarstva zdravlja iz 1961. godine, ukoliko je osoba opasna po okolinu može se smestiti u psihijatrijsku bolnicu i bez njenog pristanka, bez pristanka roditelja, staraoca, to rade psihijatri, doktori, odlukom tima tri psihijatra.

U SFRJ je ovo pitanje regulisano Zakonom o vanparničnom postupku, zahteva se prisustvo tri svedoka, pomoć advokata, informisanje opštine i td.

Ali, ovi korektni propisi ni u SSS_u ni u SFRJ nisu primenjivi ni u praksi, a na šta upućuje analiza slučajeva psihijatrijske represije u obe zemlje.

Što se tiče kaznene procedure u obe zemlje, Ruski zakonik članovi 53:60 propisuju proceduru: hapšenje, ispitivanje, utvrđivanje uračunljivosti, obavlja se psihijatrijska ekspertiza, često u Institutu Serbski u Moskvi. U SFRJ je materija regulisana članom 63/ i nekim drugim članovima) Saveznog krivičnog zakonika, mera bezbednosti obaveznog smeštaja i tretmana u zatvorenoj psihijatrijskoj bolnici se primenjuje ako je osoba psihički neuračunljiva, nesvesna odgovornosti za učinjeno delo, opasna po okolinu. Ali se zakoni u obe zemlje interpretiraju po subjektivnoj proceni psihijatrara i u kontekstu manipulacija i u vrlo specifičnom političkom, socijaloškom i psiho:socijalnom okruženju Suština je da se ne poštuju ovi zakoni i zloupotrebljavaju. Milisav ŽIVANOVIĆ, rođen 1911. godine, penzioner, nalazi se od 1976. g. u psihijatrijskim bolnicama (od 1976-1978 g. je bio u Psihijatrijskoj bolnici u Vršcu, a od 1978. g. je u Psihijatrijskoj bolnici Centralnog zatvora u Beogradu) je proglašen krivim za politički delikt, opasnim po okolinu, neuračunljivim, bolesnim, ali svi koji ga znaju pa i sami lekari u Vršcu i ovi u Beogradu kažu otvoreno da on nije opasan po okolinu, ni neuračunljiv.

U SSSR_u se zakoni brutalnije i otvorenije ne poštuju, manje se ukriva.

SFRJ pridaje veliku, izuzetnu važnost socijalnoj kontroli putem psihijatrije. Koreni vuku iz iskustva SSSR:a. Vlasti u SFRJ bi radi otvarale psihijatrijske bolnice slične onima u SSSR:u, ali zbog napred navedenih razloga to se ne radi. Ali se uprkos nepostojanju ovakvih specijalnih bolnica «sovjetskot tipa» (kojima su ipak slične zatvorske bolnice u SFRJ) grozničavo tražilo da se ova represija prilagodi lokalnom kontekstu a o čemu je govoreno napred. Tako se bilo pre nekoliko godina došlo na ideju od strane nadležnih da se uvede tzv. PSIHIJATRIJSKA PREVENCIJA u medicinskom smislu reči. Na poziv građana, mesne zajednice, suseda, bilo koga, psihijatrijskoj bolnici došli bi ove nekoliko szažnih momaka, karatista, i «pokupili» «osobu koja remeti javni red i mir» «štrči» i slično. Razume se da se po volji moglo podesiti da se na ovaj način «pokupi» politički nepodobna osoba. Ovakvim jednim postupkom bi bio otvoren put neverovatnim zlouotrebama psihijatrije s nepredvidivim posledicama. Ali, na sreću ovaj predlog «uglednih zdravstvenih rdnika» je odbačen. Ali, iako ovaj predlog nije prihvaćen, ovakvih praksi ima u našem društvu. Lično poznajem više osoba koje su kao politički nepodobne osobe bile tako nasilno smeštene u psihijatrijske bolnice sa vrlo tragičnim posledicama. Jedna moja prijateljica, proganjana osoba, u uslovima tenzija i nesigurnosti imala je poremećene odnose sa mužem, koji je bio i drugačijih političkih shvatanja, tukao je. Bila je i lakše obolela. Prilikom jedne svađe sa njim susedi su čuli galamu i pod sugestijom informatora olicije prijavili dežurnoj psihijatrijskoj službi i ona je bila na duže vreme smeštena u psihijatrijsku bolnicu sa vrlo teškim posledicama po nju.

Ovakva zloupotreba psihijatrije je odbačena u SFRJ iz jedinog razloga što je suviše indiskretna, nikakvih humanstičkih konsideracija nije bilo. (Dakle, zamisao nije bila u skladu sa tehnologijom ukrivanja).

U komunističkim zemljama individualne socijalne aktivnosti pojedinaca postaju opasnim i neoželjnim čim počnu da se ispoljavaju van dogmi, granica koje su u društvu prihvaćene, i to shodno društvenom položaju pojedinca ili porodice. Što je za jedno dozvoljeno za druge nije, Osobe koje «štrče» «ne prihvataju prvila igre», su ocenjene kao socijalno devijantne i kao takve su eliminisane, neutralisan. Ovo je naročito izraženo u SSSR:u, a u manjoj meri u SFRJ ali je takođe vrlo prisutno. U SFRJ je npr. Prva jeres da osoba ili porodica koja nije politički podobna aspirira na bolji društveni položaj. Ovakva porodica biva izložena brutalnim progonima, razaranjima. Ovo čak može biti tretirano znakom mentalne devijacije.

SSSR je ogroman, glomazan, ima dosta «pasarela» gde se građanin može sakriti, ukloniti, između raznih procedura, postupaka, mazohiza. A što nije slučaj sa SFRJ gde je broj birokratije i propisa u odnosu na broj stanovnika na prvom mestu u svetu. Socijalna presija u ma koliko to izgledalo paradoksalno je jača u SFRJ nego li u SSSR.u!. U obe zemlje se primenjuje takozvana diskretna, «fina «, neformalna represija, bez formalno pravne procedure i suđenja, hapšenja i sl.

Ali s obzirom na prednje opisane razloge ovakva represija je daleko primenjena više u SFRJ (ukrivanje) nego li u SSSR:u. Ali je jako zastupljena u SSSR-u, radi se o boljševičkoj praksi. Tanja Pliuš kaže: «Život u jednoj državi gde je sve anonimno, zločin, pravda, dželati, gde su jedino žrtve realne, gde prava neodgovornost ukriva bilo kog ubicu.».

Ovako govore i mnogi Jugosloveni, npr. Slično kaže i Jovanka Barović (invalid u kolicima posle saobraćajne nesreće), supruga pokojnog advokata Barovića poznatog po tome što je branio plitičke slučajeve, prijatelja Milovana Đilasa, njen muž je izgubio život zadnjih godina u misterioznim i sumnjivim okolnostima. Više mojih prijatelja, npr. Dragoljub IGNJATOVIĆ koji je neprestano hapšen i lišen prava publikovanja, pasoša i svih ostalih prava, ali je ipak na slobodi i izložen presijama, strategiji zamaranja i iscrpljivanja «na slobodi» kae da bi više voleo da bude par godina u zatvoru, a onda da ga puste i ostave na miru. Dakle, ne-formalna represija ume biti opasnija od zatvora.

Manipulacije sa orodicom u psihijatrijskom kontekstu su vrlo slične i u SSSR-u i u SFRJ (čitao sam o tome, i u albaniji). L. PLIUP u svojojj knjizi memoari navodi slučaj funkcionera Fedusjeva iz NKVD koji kaže da su žene ponekad smeštale muževe u ludnice. Toga ima dosta i kod nas, ja lično znam više takvih slučajeva. Žena se «obradi», muž joj se predstavi da je loš, pokvarenjak, pijanac, ženskaroš i pošto su obično u ovakvim uslovima progoni osobe nervozne, sugerira joj se da muža prijavi socijalnom centru, miliciji, sudu, psihijatrijskoj bolnici. A što ponekad žene i urade. I tako muž ostane godinama u ludinici. Potpukovnik VELJKOVIĆ, rođen 1926. g koji je već 10 godina u Psihijatrijskoj bolnici Centralnog zatvora u Beogradu a zbog političkog prekršaja je doživeo sličnu stvar. Kakav sadizam, vlastiti su mu za staraoca postavili njegovu bivšu ženu koja ga je tamo stavila uprkos činjenici da je on uložio zahtev za razvod, njoj su dali njegovu penziju koju ona troši po letovalištima. L. PLIUŠ navodi slučaj a. Loupina navodi npred opisani slučaj kada je njegov otac kolhoznik, neobrazovan, poverovao organima NKVD da mu e sin (a koji je bio politički delikvent, i psihički uračunljiv ali jako nervozan usled progona) oboleo i opasan po okolinu i da ga treba smestiti u psihijatrijsku bolnicu. Lično znam više sličnih slučajeva gde su vlasti navele riditelje (neobrazovane neske svesti, gde su poremećeni odnosi) da svoju decu smeste u psihijatrijske bolnice, a da ne prepoznaju da se radi o političkoj odmazdi.

U jednom pismu t. Pliuš kaže: «Odbačeni smo, markirani, u uslovima u kojima živimo hrabrost nas je posetiti. Isključeni smo. Za naše sugrađane nije ništa strašnije od etikete politički «sumnjivih osoba» koju nam je KGB nalepila na leđa».

Vrlo je slično i kod nas. Svi koji znaju Đilasa i njegove srodnike znaju u kakvim uslovima izolacije žive. Kada je npr. M. MIHAILOV, poznati jugoslovenski disident izašao iz zatvora 1977. g. nigde takoreći u Beogradu nije mogao naći stan, čim bi čuli ko je odbijali su ga. Lično znam šta znači biti politički etiketiran i kakve to posledice to ima.

1. Pliuš opisuje kako je u zatvoru sa njim bio neki zatvorenik koji ga je mučio i terorisao (tzv. « gutač mentalne energije», osoba poslata od policije, provokator). Slične metode primenjuju i jugoslovenske vlasti, npr. U psihijatrijskoj bolnici: premlaćivanje i torturisanja od strane pojedinih zatvorenika saradnika, teror homoseksualaca, i td.

GRIGORENKO, poznati sovjetski disident, u jednom svom tekstu opisuje kako je za vreme borvka u jednom specijalnoj psihijatrijskoj bolnici sreo izvesnog LISAK-a. Kaže kako je Lisak svakodnevno pisao žalbe ali da one nisu izlazile iz bolnice. To se sada dešava. M. Živanoviću koji svakodnevno žalje pisma i žalbe iz Centralnog zatvora, a one nigde ne stižu.

Lisak se jednom obratio Grigorenku rečima: «Da li verujete da čovek posle 7 godina u ludnici može ostati normalan?» Koliko takvih tragičnih izjava, vapaja, sam ja čuo i znam, moji prijatelji koji su bili po psihijatrijskim bolnicama, ili su još uvek tamo.

Psihološki metodi presije, torture, upotreba farmaceutskih preparata, inekcija, su takoće vrlo slični. Npr braća ŽIVKOVIĆ, Jehovini svedoci su bili više puta smešteni nasilno u psihijatrijske bolnice, davane im nasilno inekcije od kojih su gubili moć govora, oboljevali. Roditelji Stevana POZNIĆA, koji se nalazi već 7 godina u Psihijatrijskoj bolnici Centralnog zatvora u Beogradu su bili tužili sudu (bez rezultata) Upravu Bolnice što je njihovom sinu bila data inekcija od koje je više meseci bio oboleo.

Foto-robot žrtve progona takođe je vrlo sličan i u SSSR:u i u SFRJ. Sovjestski discident J. ORLOV i P. KODOROVIČ u jednom njihovom tekstu kažu za Pliuša, posle njihove posete njega u bolnici: «Oči prazne, bez izraza, glup pogled, lišen inteligencije, potpuno odsustvo izraza, apatija, indiferencija». U jednom pismu L. Pliuš kaže: «Od Leonida nije ostalo išta, ništa više sem čoveka utonulog u krajnju patnju, koji gubi pamćenje, sposobnost čitanja, pisanja, mišljenja, jedan čovek krajnje iscrpljen i bolestan». Kda sam čitao ove redove imao sam pred očima V. Markovića kada je izašao iz psihijatrijske bolnice posle tri godine aprila 1982. g. Slično je izgledao i Dušan ĆETKOVIĆ, kada sam ga video ktobra 1983. g., kada je izašao iz psihijatrijske bolnice posle 5 ipo godina, a gde je bio zbog političkog prekršaja.

Iz ovoga se izvlači i jedan drugi zaključak a to je da se usled progona i oboljeva. Požidar BORIČIĆ, rođen 1926. g. iz okoline Titograda je već 10 godina u Psihijatrijskoj bolnici Centralnog zatvora u Beogradu pre toga bio 11 godina po zatvorima i psihijatrijskim bolnicama za političke slučajeve u Albaniji. On je teško oboleo, ali se može naslutiti zbog čega i u kojim uslovima.

Višegodišnji boravak u psihijatrijskoj bolnici ponekad vovodi do opadanja borbenosti, miri se sa sudbinom, navikne se na bolnicu, odnos osoblja ostane bolji, ima manje poniženja, uslovi života snošljiviji. Bolnica se onda javlja kao alternativa življenja, nađe se u bolnici nek utočište i mir. L. Pliu, čovek izuzetne snage i borbenosti i volje, je bio počeo u izvesnoj meri da se miri sa sudbinom. Kada je saznao da je pušten, da ide u inostranstvo, nije bio oduševljnjen. Izjavio je: «Ali bih ipak pre izabrao inostranstvo nego li psihijatrijsku bolnicu!». Znam više osoba koje su slično reagovale, npr. Napred pominjani Ivo MALEŠ, pisao mi je nedavno, kaže da radi kao bibliotekar, da su se progoni poniženja smanjili, da nema gde da ide, da mu ne daju, da je umoran, da počinje da se miri i napušta borbu».

Psihijatrijska profesije je pod izuzetnom kontrolom u SSSR:u a i u SFRJ. GRIGORENKO u jednom njegovom tekstu kaže: «Psihijatri su izabrani specijalnim procedurama i kriterijumima selekcije, gde s njihovi profesionalni kvaliteti drugorazredni, a drugi kvaliteti važniji, glavni je poslušnost, supresija medicinskog ega». Razume se on ovde misli izgleda samo na psihijatre koji reprimiraju LJude. Ali oni koji znaju SSSR, SFrJ i komunističke države znaju da je profesija lekara, naročito psihijatra, predmet osebne pažnje. Oni su ti koji su instrument represije (svesni ili nesvesni) i da bi mogli da odigraju ulogu) ili da budu zloupotrebljeni) moraju odgovoarati kriterijumima. Razume se ne mo-e se generalizovati da su većina sovjetskih psihijatara kao i jugoslovenskih doušnici, saradnici vlasti, beskrupulozni i egoisti, bez morala i etike lekara, mediokritetni i neinteligentni, neobrazovani, poslušni prema pretpostavljenim. Ima i kod nas i u SSSR:u mnogo uprkos svega divnih ljudi. Ali su preplšeni, u mraku, zavedeni, okruženi komunikacionim barijerama, razume se više u SSSR-u nego li u SFRJ. Zaar tome ne svedoči da još ni jedan jugoslovenski psihijatar nije digao svoj glas protiv ovakvih praksi! To je užasno nepojmljivo!.

Još jedna koincidencija, na čelu sudskog instituta SERBSKI u Moskvi je jedan Jevrejin, prof. dr. LUNGS. O njemu kažusve najgore. Na čelu Centra za sudsku psihijatriju je prof. dr. Maksim Šternić, takođe jevrejin. On je nada mnom vršio psihijatrijsku ekspertizu, pokazao se korektno, humano, nije zahtevao psihijatrijsku meru, čuo sam dosta lepih reči o njemu, neki su ga i žalili.

I u SSSR:u i SFRJ se želi pravdati psihijatrijska represija na razne načine. Da je npr. Primenjivana u Carskoj rusiji. U SFRJ spominju predstolonaslednika KARAĐORĐEVIĆA koga je kralj Aleksandar držao do II Svetskog rata u Psihijatrijskoj bolnici TOPONICA kod Niša, kao i slučaj narodnog lekara VASE PELAGIĆA. Ali to su pojedinačni slučajevi, drugo su dvorske igre i borbe za vlast među prinčevima a drugo je masovna psihijatrijska represija, jedno vrlo efikasno i moderno sredstvo socijalne kontrole.

1. GRIGORENKO navodi da ga je spasla od ludnice ili težeg oboljenja «njegova gvozdena konstrukcija nasleđena od roditelja i njegova vojnička disciplina, i čvrstina». Ne bih se složio sa ovom tvrdnjom,, slično kažu mnogi naši ljudi: «Ama to zavisi od ličnosti, da li je medijum ili ne, da li je otporna, na mene to ne bi moglo tako delovati» Tačnoje da otporniji lakše podnose stresove i tegobe, represalije. Ali to nije suština problema niti jet o u pitanju! Mislim da je pre u pitanju intenzitet represalija takav (npr. Farmaceutski, i sl) on će oboleti, pa čak može i umreti, a što se neretko i dešava. Pre mislim, bez da imalo želje da umanjim ogromna stradanja generala Grigorenka, da je on to sve podneo lakše zato što se vodilo računa, ipak, o činjenici da je on bio general Crvene Armije i Narodni heroj SSSR:a.

Grigorenko kaže da je boravak u specijalnoj psihijatrijskoj bolnici teži nego u zatvoru. U SFRJ je slično. Ali je i u SSSR_u i u SFRJ boravak u psihijatrijskim bolnicama i onim običnim vrlo težak.

Sada je i lakše odgovoriti na pitanje da li je psihijatrijske represija prisutna i u SFRJ, da li je masovna, slična onoj u SSSR:u? Činjenica je da postoji u obe zemlje. Trebalo je da prođu decenije da ona postane poznata što se tiče SSSR:a. U početku je bilo mnogo sumnji, neverice, sada je to odbačeno i svetska javnost je upoznata sa tim. Slično rezonovanje i put saznavanja će važiti i već važi i za SFRJ. Sada se više zna, IMIDŽ SFRJ u svetu se modifikuje e poslednjih godina, uviđaju se zablude, zastranjivanja. Uprkos drugačijeg političkog položaja u svetu SSSR:a u SFRJ (u Svetu Nesvrstanih) istina izlazi na videlo. Ubeđen sam da će godine koje nailaze biti vreme istine po ovom pitanju, da će to biti period demistifikovanja. Na osnovu onoga što nepobitno znam, tvrdim da u SFRJ se psihijatrija koristi masovno kao sredstva socijalne kontrole. Da li je ona sličnog intenziteta kao u SSSR_u je pitanje nijansi a ne suštine.

PREDSEDNIŠTVU SFRJ

Beograd-LJubljana 25.9. 1989.

PREDSEDNIŠTVU SRFJ
PREDSEDNIŠTVU SR SRBIJE
PREDSEDNIŠTVU SR HRVATSKE
PREDSEDNIŠTVU SR BOSNE I HERCEGOVINE

Novi slučajevi zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe.

Jugoslovenski forum za ljudska prava i pravnu sigurnost građana je poslednjih dana publikovao svoja saznanja i potvrdio da u SFRJ ima slučajeva interniranja građana u psihijatrijske bolnice zbog izražavanja njihovog mišljenja. Pozdravljamo napore foruma da traži izlazak iz krize i odajemo priznanje, očekujemo doprinos reformama zdravstva i društva.

Pošto je i sa zvanične strane potvrđeno da takvih zlouotreba ima sledeći korak bi trebao da bude njihovo eliminisanje. Svesni smo da je to izuzetno teško sprovesti u delo, da zahtevea korenite promene ne samo u zdravstvu, nego pre svega u celom društvu. Sa nemerom da damo naš skroman doprinos krhkim, ali evidentnim demokratskim procesima, da ih na neki način ubrzamo, signaliziramo da interniranja ne jenjavaju, mada se i dalje skoro savršeno ukrivaju od uvida šire javnosti.

Ovoga puta se obraćamo u vezi sledećih osoba:

Milosav MOCONJA (1933) penzionisani radnik iz Banje Luke je bio osuđen rešenjem Osnovnog suda u Banjoj Luci br. K:1568/88 od 28. 2. 1989. godine zbog počinjenog verbalnog delikta iz čl. 157 /p9vreda ugleda države i njenih organa) koje je navodno počinio u stanju duševnog rastrojstva, te mu je po osnovu čl. 63 KZ SFRJ izrečena mera bezbednosti i tada je bio smešten u psihijatrijsku bolnicu «SOKOLAC» kod Sarajeva, Sudsko odeljenje. Sada se nalazi kod kuće u Banja Luci na dopustu, ali mu mera bezbednosti nije ukinuta sudski i svakog momenta moe biti ponvo interniran ukoliko počne da kritikuje zvaničnu politiku. Progresovne društvene snage se kod nas zalažu za ukidanje verbalnog delikta, utoliko pre to treba da važi kada se radi navodno o neuračunljivom duševnom bolesniku, a kako karakterišu M. Moconju. On je poslat u navedenu bolnicu da bi se navodno lečio i izlečio od bolesti koja ga navodi da kritikuje društvene nepravde. Ali to nije moguće na sudskom odeljenju bolnice «Sokolac», javnosti su neoznati teški uslovi ivota i nedovoljna medicinska nega naročito kada su u pitanju politički kažnjenici: tamo vlada prenatrpanost, bolesnici spavaju na odu, na podu i ragastorima prozora se obeduje, nema servirke i bolesnici sami dele hranu koja je uzgred rečeno neukusna, prljavština, ima i vaški, bolesnici su lišeni čistog vazduha i nema redovnih šetnji, bolesnici su zatvoreni i izolovani kao roblje, za verbalnukritiku iz izlažu injekcijama ili pojačavaju doze medikamenata (ovi podaci su dobijeni od bivših pacijenata ove ustanove). U ovoj ustanovi se ne moe lečiti te zahtevam da se Moconji ukine mera bezbednosti i u isto vreme stanje provizorne slobode.

Rajko PEJOVIĆ radnik od oko četrdesetak godina, se nalazio do maja meseca ove godine u istoj sobi sa M. Moconjom u bolnici «Sokolac» je u to vreme bio tamo već tri meseca zbog uvrede Tita, i ranije je borvio u više navrata zbog sličnih razloga u istoj bolnici, poreklom iz Istočne Bosne. Zatevamo da R. Pejović bude odmah oslobođen ukoliko se još uvek nalazi tamo.

Siniša AMANOVIĆ je proveo godinu dana u psihijatrijskoj bolnici «Ugljan» na istiimenom ostrvu u Jadranskom moru zbog uvrede sudije, sada je na slobodi.

BOŠKO ili BOŽO ne znamo tačno njegovo ime, se nalazi već više godina u sihijatrijskoj bolnici «UGLJAN» samo zato što je kazao «da se grob Tita nalazi u Beogradu, a Artukovića u Zagrebu». Prema izjavama bivših pacijenata ove bolnice, u jadranskom turističkom raju (ali ne tako mnogo daleko od Golog otoka) Boško, gosodin poodmaklih godina, vrlo korektnog nastupa i kultivisanog ponašanja je tamo još uvek, očigledno po kazni. Zahtevamo da se sprovedu hitne i energične investigacije i Božo bude osobođen a jvnost obaveštena o tome.

Ovom bolnicom na Ugljanu rukovodi Dr. Maljković Ivo, koji je početkom ove godine dobio nagradu za humanost u medicini «Veljko Vlahović», a na osnovu svedočenja bivših pacijenata ove bolnice bolesnike tamo često tuku, čak i kada nema nikakve medicinske indikacije, bolesnici su prinuđeni da rade (proizvode komercijalne artikle) a za šta dobijaju simboličnu sumu od 10-15000 dinara, tako da nemaju ni za cigarete ni osnovne higijenske potrepštine. Tamo ima prilično bolesnika koji ostaju zauvek «dobrovoljno» jer navodno nemaju gde da odu, a za to vreme socijalna služba ove bolnice ne preduzima mere da im to omogući nego nasuprot. Duševne bolesnike upošljavaju da istovaraju cement, ciglu, građevinski materjal, drva, i sl. Uz naknadu obično jedne kutije cigareta. Pojedine pacijente od strane osoblja odvode privatno kućama za obavljanje teških poslova, poljoprivrednih radova, seču drva, branje plodova, mešanja betona i sl., za šta dobiju kutiju dve cigareta i hranu. Postoji i farma svinja a na kojoj koriste fizičku radnu snagu bolesnika koji rade svaki dan dvokratno, a za šta dobijaju do 100.000 dinara. Ukoliko je radnik ne zadovoljan platom preti da će da ode, onda mu uprava farme zapreti da će ga premestiti na teže odeljenje i pojačati terapiju. Pisma se otvaraju i ako sadrže politička uverenja ili albe na režim života u bolnici su zadržana, slično je i sa pismima koja stižu u bolnicu. Daje im se bajata i neukusn hrana, a za to vreme osoblje u svojoj kantini dobija svežu i vrlo kvalitetnu hranu.

Predlažemo da se ovi navodi provere i stanje popravi.

Sava MAKSIMOVIĆ (1924( BIVŠI RADNIK IZ Sremskih karlovaca se sada nalazi u Psihijatrijskohj bolnici Centralnog zatvora u Beogradu gde je smešten rešenjem Višeg suda u Novom Sadu br. K 80/85 zbog verbalnog delikta iz čl. 63 KZ SFRJ kao navodni duševni bolesnik. Još jednom privlačimo pažnju na krajnje teške uslove života i neadekvatnu medicinsku negu u ovoj ustanovi i naročit tretman rezervisan za političke zatvorenike koji otuda izlaze ruinirani. Zatevamo da Maksimović bude odmah otpušten i rehabilitovan, a da se preduzmu mere da se ova bolnica reformiše i uskladi sa standardima koji se zahtevaju za takve zdravstvene ustanove.

Vijekoslav NAGLIĆ (1949) je bio osuđen od sarajevskog suda zbog dela «neprijateljska propaganda» ali je kao navodni duševni bolesnik po čl. 63 KZ SFRJ bio smešten u P. B. C. Z u Beogradu, gde je boravio od 1975 do 1983. godine kada je prebačen u P. B. «dr. Ivan Barbot» u Popovači kod Zagreba na Sudski ođel, gde su uslovi života lakši. Izgleda da se tamo još nalazi. Mi ne ulazimo u opravdanost njegove osude za verbalni delikt, niti u analizu ispravnosti njegovih uverenja, ali polazimo sa tačke gledišta da ukoliko neko krši zakn treba da bude poslat u zatvor, a ne u ludnicu na neodređeno vreme. Zato zahtevamo još jednom da se preduzmu energične i hitne mere i on oslobodi.

Ovakvi slučajevi koji opstaju pokazuju da nema demoratskog pomaka priznaje se da ih ima, li se ne preduzimaju mere da se sa takvim postupcima prestane. Ukoliko se zastane samo sa priznavanjem da zloupotrebe postoje, a ne preduzmu se mere da ih više ne bude, narod i progresivne društvene snage će još više izgubiti poverenje u vlast i njena obećanja.

Apelujemo na vas da preduzmete mere koje se nalažu i o tome nas obavestite.

U IME Odbora «ANATOLIJ KORJAGIN» ZA BORBU PROTIV
PSIHIJATRIJSKOG TERORA I UKIDANJE SPECIJALNIH
PSIHIJATRIJSKIH BOLNICA U JUGOSLAVIJI

Tomislav Krsmanović,
Dr. Janez Rugelj
Ivan Prekajski

KOMISIJI ZA PRAVA ČOVJEKA OUN ZA 45 ZASJEDANJE U ŽENEVI KOJE UPRAVO POČINJE

SKUPŠTINI SFR JUGOSLAVIJE I SABORU SR HRVATSKE
JAVNOSTI

Žrtva zloupotrebe psihijatrije IVO MALEŠ interniran u psihijatrijskoj bolnici od 1981. godine zbog verbalnog delikta.

Okružni sud u Dubrovniku pod predsjedanjem suca Velimira Zečevića, u krivičnom predmetu protiv Ive Maleša, ugostitelja, rošenog 14. 5. 1943. u Blatu na otoku Mljetu, SR Hrvatska, zbog krivičnog dijela iz člana 133. KZJ a povodom prijedloga Okrunog javnog tužilaštva dubrovnik od 10. 3. 1981. godine br. KT:3/81 kojeg je zastupao zamjenik OJT Mladen Delfin, dana 19. 3. 1981. godine donio je rješenje br. K1/81.19 kojim je okrivljenom malešu izrečena mjera sigurnosti obaveznog psihijatrijskog liječenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi zatvorenot tipa a na osnovu propisa iz člana 63. st. 1 KZJ u vezi sa članom 494. st. 3 ZKP.

Nesretni čovjek bio je optužen da je prikupljao članke iz nekoliko jugoslovenskih listova u kojima se govori o povredama građanskih prava u zemlji, da je tim člancima dodao svoj pismeni komentar u kojem je pored ostalog napisao: «Zašto režim ove Jugoslavije progresivne, neindiferentne građane lišava svojih građanskih prava i gura u negaciju, čineći od njih prinudne maloljetnike, prikazujući ih neprijateljima, delikventima, neradnicima, asocijalnim, neuračunljivim? Zato jer nema moralne snage i hrabrosti da se časno i argumentirano suoči sa istinom...» (citat iz navedenog sudskog rješenja). Zatim, stavljeno mu je na teret da je od izrezanih članaka i svog komentara napravi zidni plakat pod naslovom «Izbor maestrala» pa je onda taj plakat javno izložio na zidu roditeljske kuće u Blatu.

Nakon hapšenja 7. 2. 1981. godine protiv Maleša otvorena je istraga tokom koje je bio poslan na psihijatrijsko vještačenje neuropsihijatru dr. BOŽIDARU MIKETIĆU sudskom vještaku Medicinskog centra u dubrovniku. U njegovom izvještju od 6. 3. 1981. godine tvrdi se da «kod okrivljnjnog postoji psihički poremećaj koji se očituje u kroničnom duševnom oboljenju (psihopatia schizoida) i koja duševna bolest postepeno napreduje, pa su prisutne paranoidne ideje koje su vjerovatno uvjetovale njegovo reagiranje i pisanje inkriminiraih članaka. « Na koncu izvještaja konstatira se da zbog karaktera delikta okrivljeni moe biti opasan za društvo, da može i dalje ponavljati takve delikte jer je neuračunljiv duševni bolesnik pa da bi se opasnost po društvo otklonila liječenjem do ozdravljenja u zatvorenom zavodu za čuvanje i liječenje.

Od tada, Ivo Maleš je već gotovo 8 godina zatvoren u sudskom ođeljenju psihijatrijske bolnice na Ugljanu, koja je smeještena u nekadašnjoj talijanskoj kasarni i to samo zato što je kritizirao društvene nepravde i ukazivao na alternativna rješenja u duhu dijaloga i demokracije na jedan nenasilan i civiliziran način.

Da je zbog toga bio osuđen na vremensku kaznu odavni bi bio na slobodi i boljeg zdravlja, bez psihijatrijskog žita na leđima koji znači socijalnu i duhovnu smrt u ovom društvu.

Smatramo da je posrijedi tragičan slučaj političkog stradalništva i klasičan primjer zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe, a što je omogućeno članom 63 krivičnog zakona i zlouotrebom psihijatrijske bolnice koja u ovom slučaju ne liječi već nanosi štetu i prgoni jednog čovjeka.

U jednom društvu koje želi otkloniti nezakonite postupke i zlouotrebe nikako ne može ići u priogu činjenica da se ljude smješta u zatvore ili ludnice zato što misle i govore drukčije od službene istine ili da se već samo izražavanje drukčijeg mišljenja o tome kako treba rješavati političke probleme u zemlji proglašava zločinom. Za nas je naročito neprihvatljivo i ne možemo se nikako složiti sa konstatacijom sudskim organa da je Ivo Maleš opasan po okolinu, jer bi mogao ponavljati delikt mišljenja zbog svoje navodne neuračunljivosti. Naime, i običan svijet zna a ne samo psihijatar ili sudac da duševno bolesna osoba nema dovoljnu lucidnost da svojim riječima nanese štetu državi i njenim interesima, da nije u stanju počiniti delikt mišljenja za koji je nužan, prema krivičnom zakoniku, direktan umišljaj, dakle, postojanje svijesti o posljedicama svog čina, za šta bolesna psiha nije sposobna.

U svom pismu od 27. 12 1988. gdine, njegov otac obviještava ččanove našeg Odbora «anatolij Korjagin» da je njegovom sinu uslijed tabletomanije teško oštećeno zdravlje, da je Ivo u ovu bolnicu ušao dobrog zdravstvenog stanja, a sada je ozbiljno narušeno njegovo organsko i nervno zdravlje. Iz ovog je nesumnjivo jasno da se ne ostvaruje bitni sadržaj člana 63. KZJ _ liječenje.

Nedavno su pomilovani počinitelji verbalnog delikta iz člana 133. stav 1 ali ne i Ivo Maleš, kojeg vlasti i dalje drže u jednoj ovakvoj naročitoj ustanovi.

Daljnje zadržavanje ovog nesretnog čovjeka u ludnici izaziva ozbiljne i opravdane sumnje u iskrenost vlastodržaca da žele izvesti demokratske reforme u društvu. Nažalost, umnožavaju se i nadelje slučjevi interniranja političkih kažnjenika u psihijatrijskim bolnicama i sudskim odjeljenjima građanskih bolnica što predstavlja jedn od njtežih povreda ljudskih prava i neizbrisivu sramotu za SFRJ u svijetu.

Zbog toga vam se obraćamo sa zahtjevom da ovaj slučaj pravedno riješite, odnosno, da Ivo Maleš odmah bude oslobođen, da bude rehabilitiran, da mu se omogući oporavak i da adekvatna materijalna odšteta za pretrpljeni užas te da s njega bude skinuta lažna psihijatrijska dijagnoza. Također da mu se vrati oduzeta putna isprva, koja mu je oduzeta 4. 11. 1980. godine pod izgovorom da to zahtijeva zaštita javnog poretka.

U ime Odbora

ODBOR «ANATOLIJ KORJAGIN» ZA BORBU PROTIV PSIHIJATRIJSKOG TERORA I UKIDANJE SPECIJALNIH PSIHIJATRIJSKIH BOLNICA U JUGOSLAVIJI:

Dr.Veselin Savić, Ivan Prekajski, Tomislav Krsmanović

Pokret za zaštitu ljudskih prava
U Jugoslaviji
Poštanski fah 72
Pošta 38, 11060 Beograd

SKUPŠTINI SFR JUGOSLAVIJE
- Zakonodavnom veću -

PREDLOG STAVOVA POKRETA U VEZI PROMENE ZAKONA KOJI REGULIŠU PRISILNU HOSPITALIZACIJU DUŠEVNIH BOLESNIKA

Pre nego što predložimo promene pojedinih zakona iz oblasti psihijatrije, nalazimo za potrebno da prethodno osvetlimo neke pojmove ove materije.

Što se tiče razloga prisilne hospitalizacije, kakou izvankaznenom pravnom postupku (po Građanskom postupku) tako i u krivičnom postupku (po članovima 63 i 65 KZ SFRJ) to bi trebalo da bude socijalna indikacija (da bi se društvo zaštitilo od postupaka duševnih bolesnika) ili vitalna (da bi se duševni bolesnik zaštitio od vlastitog ponašanja, samoubistva, i sl.). Medicinska indikacija (potreba za lečenjem) kao razlog prinudne hospitalizacije bi trebala biti primenjena samo u izuzetnim prilikama kada je to potrebno da se spreči pogoršanje bolesti, ne moe se nikome nametnuti lečenje protiv njegove volje.

Socijalna indikacija u oba postupka, i grašanskom i krivičnom se svodi na tzv. opasnost po okolinu.

Naročito treba predočiti da sa pojmom OPASNOST PO OKOLINU dolazi do čestih zloupotreba sa kobnim posledicama. Ova opasnost bi trebala da se odnosi isključivo na neposrednu fizičku opasnost po okolinu (ubistvo, telesna povreda, silovanje, paljevina, itd.). Ali u praksi se nailazi često na slučajeve gde se opasnost po okolinu iterpretira kao «društvena opasnost» koja potiče od reči, izražavanja mišljenja, verskih osećanja, filozofskih i moralnih ubešenja koja nemaju niakkve veze sa nasilničkim ponašanjima. U zakonima koji regulišu nasilnu hospitalizaciju sadržaj opasnosti po okolinu je verovatnoća da će duševni bolesnik «počiniti delo bilo koje vrste opasno po društvo». A što daje osnov da se pod ovaj pojam podvedu i izražavanja mišljenja i počinioci verbalnih delikata.

Polazimo od tačke gledišta da se to može sprečiti ukoliko bi u zakonima bio jasno naznačen razlog za prisilnu hospitalizaciju koji bi trebalo da bude socijalna ili vitalna indikacija (u izuzetnim sličajevima medicinska) i da opasnost po okolinu može jedino da se sastoji u ugrožavanju okoline u fizičkom smislu. Želimo naročito da istaknemo da je izlišno i pominjati da duševni bolesnik za koga se tvrdi da je neuračunljiv ne poseduje dovoljnu lucidnost da bi svojim rečima mogao počiniti verbalni delikt i naneti štetu ugledu i interesima drave.

Za takve duševno obolele osobe tvrde da su opasne po okolinu jer su bolesne te ih zato šalju u bolnicu da se izleče i time eliminiše njihovo opasno duševno stanje. Ali je poznato da je stanje u zatvorskim bolnicama i u pojedinim sudskim odeljenjima građanskih bolnica, a i u pojedinim građanskim bolnicama takvo što se tiče uslova života i medicinske nega da je adekvatno lečenje praktično neizvodljivo. Naročito je teška situacija u zatvorskim psihijatrijskim bolnicama. Otuda smatramo da je primarni zadatatak da se promenama zakona, reformom zdravstva i širim društvenim reformama stvore takvi uslovi u psihijatrijskim bolnicama, uključujući i zatvorska i sudska odeljenja građanskih bolnica, da je moguće sprovoditi lečenje, ostvarivanje medicinske indikacije smeštaja u bolnice.

Kada se radi o osobama koje su smeštene nasilno u psihijatrijske bolnice, bilo po Građanskom ili krivičnom postupku, zato što je u pitanju neki politički razlog, sasvim im mesta rezervama i sumnjičavostima prema procenama i dijagnozama izdatih od strane psihijatara drugačijih političkih opredeljnjnja od osobe u pitanju. Ovo naročito važi kada se radi o psihijatrima iz zatvorskih bolnica i centara za sudsku psihijatriju koji su službenici pravosuđa, zatim psihijatrima sudskih odeljenja građanskih bolnica, pa čak i kada su u pitanju pojedini psihijatri militantni društveno-politički aktivisti. Otuda je neophodno u zakon uneti kontrolne mehanizme koji će omogućiti nadzor i uvid javnosti u rad psihijatara. Ovo je tesno povezano sa nedovoljno razvijenim funkcijama pravne države u našem društvu. Nažalost, objektivnost psihijatara, njegova nepristrasnost se mogu ostvariti jedino kada počne da funkcioniše pravna država a što podrazumeva uvođenje političke demokratije. U međuvremenu bi trebalo tragati za putevima da u prelaznom periodu koji predviđaju da će biti bolan – se obezbedi veći uvid javnosti i ipak sve prisutnijih demokratskih institucija u rad psihijatara.

Mi odavno ukazujemo na značaj analize konteksta psihosocijalnog komuniciranja na relaciji PSIHIJATAR – PACIJENT. Jer treba polaziti od toga da je društveno-političko okruženje u Jugoslaviji jako drugačije nego li isto u jednom građanskom društvu. Ovo duštveno-političko okruženje u Jugoslaviji jako drugačije nego li isto u jednom građanskom društvu. Ovo društveno:političko okruženje može uticati na rad psihijatara bez njegovog znanja i smišljeno da omesti u tačnoj proceni, navesti ga da izda pogrešnu dijagnozu po volji moćnika. Ova komunikacija se može po volji umeštati na brojne načine u interakcije između psihijatra i pacijenta i svojim ingerencijama kojih psihijatri često nisu (dovoljno) svesni, ga navesti na netačnu dijagnozu. Psihijatri su po prirodi svog posla upućeni na podatke i dokumentaciju koju dobijaju o bolesniku od srodnika, suseda, iz radne organizacije, obrazovne ustanove, od organa vlasti, od svojih kolega psihijatara, iz mesne zajednice, centara za socijalni rad, sudskih organa, itd. Oni polaze u principu sa tačke gledišta da su ovi podaci verodostojni a što ne mora biti tačno. Nama je poznato, to priznaju i zvaničnici, da se ljudska prava masovno krše. Progonitelj (šef, direktor, moćnik iz opštine, lokalni birokrata) u jednoj ovakvoj konstelaciji mogu po svojoj volji i želji podesiti izjave, dokumenta, podatke sa ciljem da osobu koja im ne konventira po nečemu, predstave psihijatru onako kako oni žele. Žalosno je da naši psihihatri slepo prihvataju servirane podatke kao verodostojne (iz straha, neznanja) što dovodi do mnogih propusta sa kobnim posledicama. Opreznost i kritičnost prema izvorima podataka o pacijentu su potrebni i u građanskim društvima jer i tamo može doći do zloupotreba (npr. Od strane srodnika da bi se dočepali nasleđa i dr.). Ukoliko bi pre trebala da postoji kritičnost prema primljenim informacijama kada se radi o našim psihijatrima, budući da žive i rade u jednom specifičnom okruženju koje kao što je već poznato, je jako zaiteresovno za njih i njihov rad i želi da ga drži pod kontrolom.

Utoliko je ovaj problem teži i procene duševnog zdravlja pacijenta u jednom ovakvom okruženju komplikovaniji zadatak jer ovo okruženje može uticati i na duševno zdravlje ljudi. Prema Komisiji Veća sindikata Hrvatske za zaštitu samoupravnih prava radnika vrlo su česta duševna oboljenja (i somatska) među onima koji se žale na povrede njihovih prava, u tolikoj meri da to opterećuje zdravstvo. Kako psihijatar može proceniti ovakve «bolesnike»? naši psihijatri kao i svi psihijatri sveta, imaju problem da rrazluče šta je uticaj sredine a šta genetska podloga. Kriza, egzistencijalni porodični problemi koji u vezi toga nastaju, beda mnogih, pritisci koje opisujemo nad brojnim građanima od strane birokratije su prisutniji u jednom monolitnom društvu, kao što birokratije su prisutniji u jednom monolitnom društu, kao što je naše, nego li, na primer, u jednoj zapadnoj demokratiji. Naši psihijatri su često u situaciji da pred sobom imaju osobu koja je krajnje uznemirena, koja se žali da je žrtva progona, budući da je to i često slučajeva tačno (a ima i paranoidnih reakcija) a kako su takve osobe obično (krajnje) ruinirane ili zdravstveno oštećene, one nisu u stanju da sebe predstave u pravom svetlu, pogotovu ukoliko je u pitanju nedovoljno obrazovana osoba ili sa nižim stupnjem inteligencije. Psihijatar zbog svega ovoga nije u stanju da upozna detaljno pozadinu i zakulisane radnje kojima je pacijent bio izložen a kako pacijent nije sposoban da sebe objasni psihijatru, ovaj potonji je otuda često sklon da pogrešno proceni, i u tome, uz pomoć podešenih dokumenata, serviranih informacija, pronađe manifestacije paranoje.

Tako dolazi do istinski čestih zloupotreba psihijatara. Ovakve zloupotrebe se jedino mogu ukloniti društvenim reformama i uvođenjem političke demokratije. Jer, dokle god jedna ideologija i partija ima monopol vlasti u društvu, koja je povrh svega vrlo represivna, postojeće strah, konformizam ili neznanje i obmana psihijatara. Jedino što im preostaje je konformizam i apolitičnost, i racionalizacija (kao psihološki odbrambeni mehanizam) «da politika treba da bude rezervisana za političare a da to nije za lekare» Nažalost, hteli mi ili ne, politika i psihijatrija se tako mešaju. Jer, da bi psihijatar obavio svoj zadatak kako treba u jednom ovakvom društvu, on ga mora dobro poznavati i njegove metode društvene kontrole i kako može uticati na njihov rad, pa i na pojavu duševnih oboljenja. Jer, naši psihijatri pretenduju kao i svi psihijatri sveta, da procenjuju po principima naučnog metoda u psihijatriji. Kao što se zna, naučni metod se odlikuje objektivnošću istraživača, tačnostošću merenja, sveobuhvatnošću investigacija. Ali je potrebno voditi računa o razlikama u primeni naučnog metoda zavisno od toga da li se radi o društvenoj ili egzaktnoj nauci, pogotovu je delikatna oblast primene naučnog metoda u psihijatriji u jednom ovakvom društvu. Usled opisane specifičnosti okruženja i njegovog uticaja na rad naših psihijatara, čega oni nisu (dovoljno) svesni, često ili pak su preplašeni da se odupru «remećenjima merenja» pitanje primene naučnog metoda bi trebalo da bude što pre stavljeno na dnevni red od strane naše psihijatrije Udruženja psihijatara, naučnih radnika sa medicinskih fakulteta. U pitanju je ne samo čast naše medicine i zdravstva, i u krajnjoj liniji našeg društva, nego što zahtevaju i interesi velikog broja građana kojima se zbog toga nanose i dan danas velike štete.

PREDLAŽEMO promene sledećih zakona:

1. ČLAN 63. KZ SFRJ

U ovaj član treba uneti odredbe kojim bi se onemogućilo da bilo ko bude osuđen na meru vremenski neograničenog smeštaja u psihijatrijsku bolnicu zbog onoga što misli i govori ili zbog nekog drugog razloga nenasilnog, političke prirode. Pre svega bi trebalo precizno definisati pojam «opasnost po okolinu», staviti npr. U član 63. KZ rečenicu: «pod pojmom opasnost po okolinu podrazumeva se fizička opasnost, agresivnost kojom se može ugroziti život i telo, imovina ljudi». Iz Komentara ovoga zakona treba eliminisati frazu «da je opasnost po okolinu bilo koje ponašanje», nego treba reći samo «ono koje ugrožava fizički okruženje». Treba uneti odredbu «ne može se izreći ova mera onima koji su počinili verbalne delikte.»

Postupak za sprovođenje ove mere je predviđen članovima 493 – 498 . ZKP. Mera bezbednosti iz čl. 63 . KZ se donosi samo na osnovu psihijatrijske ekspertize i može biti poništena samo na osnovu psihijatrijske ekspertize. Pravno ne postoji mogućnost žalbe, štaviše, niko, ni srodnici, ni advokati, utamničenog ne mogu pokrenuti inicijativu za ukidanje mere bezbednosti. Otuda psihijatri koji izriču mere bezbednosti i staraju se o počiniocu verbalnog delikta ili politički neoželjnim licima imaju izuzetno velika ovlašćenja koja se svode na faktičku vlast nad slobodom nepodobnog. Izlišno je napominjati kakve su zulouotrebe moguće na delu, pogotovu kada odlučuju psihijatri službenici pravosuđa ili pak kada izvršavaju uputstva (naređenja) organa vlasti.

Predlažemo stoga da srodnici i punomoćnici mogu zahtevati proveru stanja zdravlja od strane eksperata psihijatra koje oni predlože i da u takve ekspertize treba uključiti predstavnike udruženja psihijatara Jugoslavije, da se ekspertize provere politički neutralnim psihijatrima koji povrh svega ne smeju biti članovi SKJ. Predlažemo da se uključe predstavnici jugoslovenskih nezavisnih demokratskih institucija kao što su Forum za ljudska prava (SSRNJ, naš Pokret za zaštitu ljudskih prava u Jugoslaviji, odbor za odbranu slobode misli i izražavanja, odbori Udruženja književnika SR Srbije, odbori iz drugih republika (slovenije, Hrvatske, BiH, Crne Gore, Makedonije). Jedino većim uvidom javnosti i demokratskih institucija kojih na sreću ima sve više, se vakve zloupotrebe mogu sprečiti.

U praksi često dolazi do zloupotreba u postupku procene duševnog zdravlja počinioca krivičnog dela i zbog toga jer ta materija nije dovoljno precizno i valjano razrađena zakonima a i zato što se ne poštuje ono što piše uzakonu. Čsti su slučajevi da se psihijatrijska ekspertiza nad počiniocem verbalnog prestupa obavlja njegovim dovođenjem sa slobode direktno na suđenje pa tamo u nekoj kancelariji u vremenu od pola sata psihijatar ekspert u razgovoru sa okrivljenim zključi da je on neuračunljiv duševni bolesnik i predloži sudu da mu izrekne meru bezbednosti. Iz čl. 63. KZ (Razume se, on je prethodno proučio dosije koji je napravljen od strane onih koji optužuju okrivljenog, dakle po njihvoj volji). Tako se «ekspertize» često zbrzavaju i ne rade kako treba. Da bi se ovo otklonilo potrebno je doneti zakonske odredbe i kontrolne mehanizme koji će omogućiti primenu istih da bi se onemogućilo da se psihijatrijske ekspertize obavljaju na nestručan način od strane psihijatara koji izvršavaju naredbu svojih pretpostavljenih. To će biti moguće u potpunoj meri stvaranjem nezavisnog sudstva. U sadašnjoj situaciji sudstvo je sraslo sa državom i partijom.

Neophodne su korenite promene u izboru i obrazovanju sudskih veštaka psihijatara. Oni treba da budu oni koji sunajpošteniji i najstručniji. Ova materija je u našem zakonodavstvu nedovoljno obrađena, a i ono što postoji ne poštuje se u praksi. Predlažemo da jedan tim eksperata (psihijatara, pravnika, aktivista protiv ovakvih zloupotreba, i dr.) uradi zakonske odredbe o sudskom psihijatrijskom veštačenju. Ilustracije radi, navodimo jedan detalj. Na primer, Zakon obavezuje da se okrivljeni izvede na pretres, sem ukoliko to nije moguće zbog stanja njegovog zdravlja. Nije retko da se nalazeći za nesvrsishodno počinilac ne izvodi na pretres pod lažnim izgovorom da to ne dozvoljava stanje njegovog zdravlja.

2. Član 65. KZ SFRJ

(«Učiniocu koji je učinio krivično delo usled zavisnosti od upotrebe lkohola ili droge a kod koga postoji opasnost da će ponovo počiniti slično delo sud će izreći obavezno lečenje»).

Sve ono što smo rekli u vezi čl. 63. KZ važi i za član 65. KZ. I u njega treba uneti odredbe da niko ne može biti smešten u ustanovu za lečenje alkoholizma zbog onoga što misli i govori ili zbog nekog drugog razloga političke prirode koji nije povezn sa nasiljem. Treba uneti odredbe i jasno precizirati šta je opasnost po okolinu, ne može se ova mera izreći osobama koje su počinile verbalni delikt navodno u stanju zavisosti od upotrebe alkohola (ili droga, jer znamo i takve slučajeve) iz prostoga razloga što notorni alkoholičar ne poseduje dovoljnu lucidnost da počini verbalni delikt. Ne bi hteli da ponavljamo ono što smo kazali u vezi čl. 63. KZ što se tiče postupka procene zdravlja, uloga psihijatara eksperta, neprilagođenosti zatvorskih ustanova za lečenje alkoholičara i narkomana, jer su primedbe i predlozi isti.

2. GRAĐANSKI POSTUPAK

(Vankazneni postupak prisilne hospitalizacije)

Mi smo prvi u Jugoslaviji pokrenuli pitanje zloupotreba po ovome postupku, nedavno se oglasio i forum za ljudska prava i pravnu sigurnost SSRNJ kome smo mi dostavili naše predloge sa svojim predlogom koji je u mnogo čemu sličan našim ranijim predlozima.

Budući da su ovde zloupotrebe po našim saznanjima najčešće predlažemo da se oformi KOMISIJA sastavljena od objektivnih i nepristrasnih psihijatara, stručnjaka različitih disciplina, predstavnika jugosliovenskih nezavisnih tela i odbora koji se bave zaštitom ljudskih prava, uključujući i naš Pokret, jer smo mi prvi pokrenuli ova pitanja i najviše se time bavimo. Predlažemo da u sastav ove Komisije uđu i predstavnici pomenutog FORUMA.

Ova Komisija bi imala za cilj da izvrši analizu postojećih zakona iz ove oblasti i predloži izmene.

Uređenje izvanzakonske hospitalizacije u Jugoslaviji spada u zakonodavnu nadležnost republika i pokrajina. U svim republikama i pokrajinama, izuzev Bosne i Hercegovine, te obema pokrajinama, to je učinjeno propisima o izvanparničnom postupku. Zakonom SR Srbije o vanparničnom postupku. Zakonom o vanrocesnom postupanju Sr makedonije iz 1979. godine (ZPPM) itd.

Pravni uzor za uređenja instituta su pravne norme stare Jugoslavije a koje su preuzete iz zakonodavstva Austrougarske.

Po ovim zakonima u psihijatrijske bolnice se smeštaju duševni bolesnici zbog prirode njihovog oboljenja jer je neophodno radi lečenja da lice bude ograničeno u slobodi kretanja ili opštenja sa spoljnim svetom.

I ovde su ključni postulati koje smo naveli i kada se radi o krivičnom postupku (članovima 63. i 65. KZ): duševne bolesnike po ovome zakonu smeštaju prisilno u bonice kada nisu počinili krivično delo kada se pretpostavlja da je u pitanju socijalna ili vitalna indikacija (izuzetno medicinska); opasnost po okolinu (socijalna indikacija) se mora sastojati u mogućnosti agresivnog ponašanja a nikako pretpostavljati bilo kakvu opasnost po društvo, izražavanje mišljenja ma kako bilo nakaradno ne mo-e biti razlog za prisilnu hospitalizaciju po ovome postupku; u bolnicama se moraju stvoriti uslovi za lečenje, a što ponekad nije slučaj jer ima bolnica gde su uslovi života i medicinske nege neadekvatni, naročito u manje razvijenim republikama; procene duševnog zdravlja moraju, kada se radi o osobama gde postoje političke implikacije bilo koje prirode, da budu obavljene od strane neutralnih psihijatara i na način kako smo to predvideli u poglavlju o Krivičnom postupku.

Ova materija nije dovoljno precizirana zakonima o kojima govorimo. Ovi zakoni su neadekvatni i neprimenljivi često u praksi (slovenački zakon je osetno bolji), nejasno su formulisani i psihijatri ih u svakodnevnom radu interpretiraju po svojoj volji. Propisi su pored toga suviše komplikovani i teško ih je primeniti u praksi i psihijatri se snalaze prema svome nahođenju. Zakon ne obavezuje psihijatra da ga poštuje a ako ga ne primenjuje ne sledi sankcija.

Ovakvo stanje u zakonodavstvu koje reguliše ovu oblast u našoj psihijatriji otvara širok prostor za sve moguće subjektivizme i arbitrarnosti. Priznaje se da ima i izgrednika na delu, ima i čestih zlouotreba na delu. Izražavamo slaganje sa stavovima Foruma za ljudska prava SSRNJ «da bi razlozi pravne sigurnosti zahtevali da se nejasni i neodređeni zemene preciznim i kontrolabilnim uslovima».

Prema stručnjacima Foruma za ljudska prava upoređenje republičkih zakona dozvoljava konstataciju da svi zakoni sem slovenačkog ne sadrže kriterijume za ocenu sposobnosti zadržanog da izrazi svoju volju. Nije definisano zakonom ko je ovlašćen da prijavi postojanje razloga za tu hospitalizaciju i da je zahteva. Nije još ni precizno određeno ko treba da bude ovlašćen da odredi i sprovede smeštaj bolesnika, ko će sprovoditi kontrolu takvog zadržavanja i doneti definitivnu odluku o tome, ko će pratiti razvoj zdravstvenog stanja bolesnika i doneti definitivnu odluku o otpuštanju, nije dovoljno definisan ni status hospitalizovanih, njihova prava, uslovi života i rada.

Na osnovu svih jugoslovenskih zakona se izvodizaključak da sud odlučuje o prisilnoj hospitalizaciji. Svi zakoni određuju rok za donošenje odluke o zadržavanju koji od zakona do zakona varira, izmešu osam i petnaest dana ili tri nedelje do trideset dana. Naši stručnjaci su se već obratili 15. januara 1988. godine Saveznom sekretarijatu za pravosuđe i opštu upravu i udruženju psihijatara Jugoslavije sa zahtevom da se ovi zakoni reformišu. Mi smo sproveli jedno istraivanje na oko stotinak osoba oje se žale da su bile smeštene nasilno po ovome postupku u psihijatrijske bolnice zbog nekog političkog nenasilnog razloga. Skoro sve ove osobe se žale da opisana pravna procedura nije bila poštovana. Zdravstvene ustanove vrlo retko i sa zakašnjenjem prijavljuju sudu slučajeve nasilne hospitalizacije, o produžavanju zadržavanja sud se skoro nikad ne obaveštava kao ni otpuštanjima pre roka, sudovi pokazuju veliku nebrigu u obavljanju svojih poslova i ne sprovode kontrolu zdravstvenih organizacija, sporo reaguju na prijave radi saslušavanja nasilno hospitalizovanih. Do sličnih zaključaka su došli i stručnjaci Foruma.

A zakon upravo propisuje da se tako postupa. Skoro sve osobe su se žalile da ih nisu pregledala dva lekara kako bi po zakonu trebalo biti, neki su se žalili da njihove žalbe na koje imaju pravo po zakonu su završavale u korpama za otpatke, da im je bilo onemogućeno pravo da angažuju advokate što zakon propisuje, žalbe da se žrtve političkih progona su automatski od strane psihijatara (preplašenih, obmanutih) su unapred bile precenjivane kao paranoja što je u određenim slučjevima imalo za posledicu pojačavanje medikamentozne terapije, injekcija ili pak insulinsku i elektrošok terapiju.

Ovakvo haotično stanje u ovoj oblasti samo ide na ruku prestupnicima i onima koji vrše zloupotrebe u svrhe obračuna. Jedan je zajednički imenitelj ovakvom stanju – NEPOSTOJANJE PRAVNE DRŽAVE.

Korenite reforme su moguće jedino kada u našem društvu bude ostvarena politička demokratija i pluralizam, nezavisno sudstvo i sprovede se depolitizacija zdravstva i psihijatrije. To je dug proces, u prelaznom periodu koji se već otvara mora se i može se nešto uraditi. Predložena KOMISIJA bi trebalo da bude oformljena i da se lati posla i uradi predlog novih zakona iz ove oblasti sa ciljem da se stvori jedan minimum zakonitosti i postojanja medicinske etike. Veći uvid javnosti i demokratskih institucija tome mogu u ovome momentu snažnije doprineti i izvući našu psihijatriju na jedan viši nivo, jer je se ona u posleratnom periodu potpuno srozala.

7. ZAKON O IZVRŠAVANJU KRIVIČNIH SANKCIJA (ZIKS)

Verbalne i druge političke nenasilne prestupnike po izricanju mere bezbednosti iz čl. 63 i 65 KZ smeštaju na boravak i lečenje u zatvorske psihijatrijske bolnice. Pravni položaj ovih ustanova je regulisan ZIKS-om, zatvorske psihijatrijske bolnice se nalaze pod nadzorom pravosuđa umesto zdravstva, lekari su službenici pravosuđa a ne zdravstva. Prema članu 1. ZIKS:a psihijatrijska mera bezbednosti iz čl. 63 i 65. KZ je krivična sankcija, po članovima 19. i 20. ZIKS-a ove bolnice su ustanove gde se izdržava kazna. Javnosti su već uprkos vrlo veštog višegodišnjeg ukrivanja postali poznati uslovi života i medicinske nege u ovim bolnicama i da adekvatno lečenje nije moguće, da otuda verbalni prestupnici obično izlaze lošijeg zdravlja nego li u momentu ulaska. Ne samo sa pravne tačke gledišta nego i uslovi života i opšteg tretmana bolesnika i zatvorenika su vrlo slični. Ispada nekako da su svi neuračunljivi duševni bolesnici što se tvrdi za ove nesretnike kažnjeni a što nije njihova krivica (što su bolesni). Metodi resocijalizacije i prevaspitavanja zatvorenika (zdravih lica) treba da budu potpuno drugačiji od onih koji su krivična dela počinili kako se tvrdi u stanju duševne neuračunljivosti. Jer ove potonje treba lečiti a ne kažnjavati.

ZIKS je takođe vrlo duboka i nejasno formulisana materija koja se interpretira po subjektivnoj proceni moćnika i otuda se stvaraju mogućnosti za velike zloupotrebe na delu. Zato predlažemo da se osnuje navedena KOMISIJA koja će preduzeti korake da se ove bolnice reformišu, da se proveri da li postoje materijalni id rugi preduslovi da one budu na nivou zakonskih propisa i standarda koji se postavljaju pred psihijatrijske bolnice u kojima je moguće istinsko lečenje. Ukoliko to nije moguće, što mi smatramo, onda bi trebalo ove bolnice izuzeti iz starateljstva pravosuđa i dati ih u nadležnost zdravstvu, tj. Izmeniti ZIKS u ovom slučaju. Nažalost, ovakve ustanove opstaju u Jugoslaviji, jedna takva se nalazi na dvadeset minuta vožnje trolejbusima od centra Beograda, a o njoj niko ne govori.

Želimo na kraju da ukažemo na čestu pojavu u savremenom jugoslovenskom društvu da se progon mišljenja ukriva navodnim asocijalnim postupcima i nekim drugim izmišljenim prekršajem zakona. Ta praksa postoji i u oblasti psihijatrijske materije koju ovde obrađujemo. Pojedinim verbalnim postupcima ili onima koji drugačije misle se iizriču mere bezbednosti iz čl. 63. i 65. KZ (ili ih interniraju po Građanskom postupku) stavljajući im na teret krivična dela koja nisu počinili (u slučaju Građanskog postupka ističu mogućnost takvog dela): nasilje, asocijalno ponašanje, silovanje, pronevera, prekršaj u saobraćaju, itd. Na ovaj način se želi ukriti politička represija. Ovakve sve češće zloupotrebe se jedino mogu izbeći predloženim izmenama zkona i reformama psihijatrije i stvaranjem instituta pravne države u društvu.

Obraćamo vam se sa zahtevom da preduzmete mere koje se nalažu i da nasuključite u projekte reforme ovih zakona jer smo mi prvi u Jugoslaviji inicirali istraživanje ove oblasti i predloge reformi. Uvođenje zakonitosti u ovu oblast bi bio veliki korak u demokratizaciji našeg društva i unapređenju jugoslovenskog zdravstva i psihijatrije. Ističemo da je medicina slava i prestiž jednog društva i da je u pitanju ugled našeg naroda kao civilizovane nacije.

Tomislav Krsmanović

Članovi Saveta: R. Smiljanić, B. Marković, R. Radivojac, J. Jovanović, Dr. Ž. Ružić, M. Zečević, M. Sekutkovski, D. Ostojić, D. Bogavac, N. Đelošević, D. Šahović, Dr. Đ. Vasić, Mr M. Kostić, H. Delić, DŽ. Galijašević, P. Bjelanović, S. Jeremić, R. Vukasović, R. Milovanović, N. Poznić, J. Vilbok, L. Vilbok, d. Stefanović, J. Lukić, R. Veljković, V. Nikolić, Č. Vuleta, Dr. J. Gucić.

Pokret za zaštitu ljudskhh prava 20 2. 1990. g.
Jugoslaviji
KOMITET ZA ZAŠTITU LJUDSKIH PRAVA
U JUGOSLAVIJI
Poštanski fah 72, Pošta 38, 11060 BEOGRAD

PREDSEDNIŠTVU SR SRBIJE

Štrajkač iz beogradske fabrike ITM Dragan STEFANOVSKI, žrtva zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe koji je nedavno oslobođen iz psihijatrijske bolnice, predmet disciplinskog postupka i pretnji otkazom zato što je organizovao štrajk zbog koga je i bio smešten u ludnicu.

Pozivamo se na naše dopise dostavljene n gornju adresu 24 januara i 5 februara ove godine kojima smo vas bili obavestili da je D. STEFANOVSKI radnik fabrike ITM iz Zemuna bio smešten u psihijatrijsku bolnicu «L. Lazarević» u Beogradu samo zato što je organizovao štrajk radnika u njegovom preduzeću (koji je bio opravdan i cilj mi je bio odbrana radničkih prava) i bio radički tribun u IMT dana 11. januara, oslobođen je 1. 02. 1990. godine.

Mi smo u naša dva prethodna dopisa rasvetlili okolnosti u kojima je došlo do ovoga zlodela prema Stefanovskom, sada je svima jasno da se nije radilo ni o kakvoj duševnoj bolesti nego da je on tamo bio smešten po kazni i da bi se njegovim primerom zastršili id rugi radnici IMT. Ujedno to je dobro poznata praksa birokratije da protivnike etiketira, ovoga puta psihijatrijskim žigom koji je utisnut Stefanovskom, njemu prilaze kolege radnici koji se ne razumeju dobro u sofistikovane birokratske zavrzlame i gledaju ga sa sumnjom i nepoverenjem, tako je i diskreditovan i diskvalifikovan. Ali ima i onih promućurnijih koji u svemu vide ujduru onih kojima je on smetao.

Stefanovski je počeo nedavno da radi, za njim je stigla upreduzeće otpusna lista sa šifrom (dijagnozom) 305 što je ozbiljno oboljenje, koja je raširena mežu rdnicima. Ali, zatim dolazi drugo teško iskušenje, protiv njega je pokrenut disciplinski postupak br. 6 od 10. 01. 1990. godine zbog rteže povrede radne dužnosti iz čl. 89 st 1 37 i 43 Pravilnika o radnom odnosu time što je 27. 12. 1989. u svojstvu samozvanog Štrajkačkog odobra okupio 400-500 radnika IMT u 11. č 30 min u krugu preduzeća oji su obustavili proizvodnju ističući svoje zahteve, zatim im je predložio odlazak pred Skupštinu, izveo ih iz kruga fabrike u 13, č 50 minuta oko 1500-2000 radnika i poveo ih pred Skupštinu, gde je izneo niz neargumentovanih i neosnovanih zahteva, zahtevao je ostavku generalnog direktora, sindikata, ponovni izbor članova Radničkog saveta, itd. Čime je narušio ugled IMT i njegovog generalnog direktora, «omeo proces proizvodnje čime je naneta velika materijalna šteta». Zahteva se da se Stefanovski kazni.

Najenergičnije zahtevamo od vas da predupredite ovaj obračun sa radnikom koji se borio za radnička prava. Sada se kroji novo zakonodavstvo koje treba da reguliše pitanje štrajka kako to dolikuje državi koja želi da se pridruži Evropi. Posebno zaslužuje pažnju činjenica da se on prvo šalje u ludnicu kao duševni bolesnik koji nije u stanju da upravlja svojim ostupcima, a odmah čim iz nje izlazi pod nos mu se podmeće nova klopka i progon. Neko se može smestiti ili u ludnicu ili protiv njega voditi disciplinski postupk kao protiv radničkog vođe, ali ne može i jedno i drugo. Izgleda da upravo IMT i SUP misle još uvek kao i ranije u prošlosti da je zahtevanje svojih i radničkih prava od svemoćne države na takav način znak duševnog oboljenja, a što je znak da se soro oslobađamo boljševičkog nasleđa i u ovoj oblasti.

Obaveštavamo vas da je otac Stefanovskog bio proganjan politički bez zakonskog osnova i valjanog povoda, zato što je ispoljio svoja verska osećanja, morao je da napusti SKJ i usledila je serija progona kako oca, tako i supruge i dece, lalvarija koja traje do današnjih dana. Verovatno su ocu Stefanovskog bili stavili na dušu još neki prekršaj po njihovim merilima. On je umro relativno mlad od raka na debelom crevu, majka je teško obolela, deca Stefanovskog su bolesna. Dokle će porodica Stefanovskog uspeti da odoleva napadima razularene birokratije? Sam Stefanovski je već narušenog organskog zdravlja koje se degradira. Da napomenemo joj jednu hiokriziju j. B. Tita, javno je proklamovano da DECA NE MOGU SNOSITI POSLEDICE ZBOG POLITIČKIH GREHA RODITELJA, a i dans se progone i praunuci bivših političkih grešnika, tako je bilo i u vreme pokojnog Tita, njegovi sledbenici očigledno se drže titovskog puta kako stalno bučno proklamuju.

Pošto ste obavešteni o ovome progonu vi ste i zakonski odgovorni za njegove posledice. Utoliko pre se nadamo da ćete se zauzeti za njega u granicama vaših ovlašćenja. I dobre volje.

Za Komitet za zaštitu ljudskih prava
U Jugoslaviji
Ilija Ilijevski, psiholog

POKRET ZA ZAŠTITU LJUDSKIH 02. 1994. PRAVA

VLADI SRBIJE
SKUPŠTINI SRBIJE
JAVNOSTI

Zahtevamo da budu oslobođeni politički zatvorenici Verbalnog delikta VUKADIN MILUNOVIĆ i PETAR KNEŽEVIĆ

Obraćamo vasm se zahtevom da preduzmete mere da ODMAH budu pušteni na slobodu VUJADIN MILUNOVIĆ i PETAR KNEŽEVIĆ koji su već duže vremena zatočeni samo zato što su na nenasilan način izrazili svoja mišljenja i kritike na račun zvanične politike:

VUJADIN MILUNOVIĆ (1937) IZ PARAĆINA, DOSADAŠNJA ADRESA: Zavod za zbrinjavanje odraslih «Male pčelice», Kragujevac (psihijatrijska ustanova), član Saveta našeg Mesnog odbora PARAĆIN, poznati opozicionar i borac za ljudska prava iz ovoga regiona, je smešten nasilno bez zakonskog osnova i protivno medicinskoj etici u navedenu psihijatrijsku ustanovu na dan 17. 6. 1993. godine gde se i sada nalazi, a gde je bio izložen neidenticiranom farmaceutskom tretmanu i ponižavanjima. U međuvremenu je doživeo težak moždani udar i njegovo stanje zdravlja se naglo pogoršava. Obrazloženje zvaničnika je cinično i nije ništa drugo do silnička provokacija i omalovažavanje čelnika našeg Pokreta. Oni tvrde da je hospitalizacija potrebna jer to zahteva njegovo stanje zdravlja, da se svađa sa suprugom, i sl. Svoje stavove obrazlažu većim brojem medicinskih nalaza i Rešenjem Opštinskog suda u Paraćinu od 24. 5. 1993. godine kojim se g. Milunoviću trajno i delimično oduzima poslovna sposobnost. Naime, da bi g. Milunovića eliminisali iz javnog i poočitčkog života vlastodršci su zloupotrebili poremećene porodične odnose koji su česti u našem društvu, pogotovu u onim porodicama koje su u teškim egzistencijalnim problemima i izložene političkim pritiscima, kao što je to slučaj sa porodicom V. Milunovića koji je, da to napomenemo, bio taj koji je vrlo razuman i kooperativan i sve činio da spase mir i slogu u porodici. On je bio i ranije smeštan u sličnom kontekstu po kazni u psihijatrijske bolnice, i ovoga puta je primenjen tzv. GRAĐANSKI POSTUPAK koji reguliš materiju nasilne hospitalizacije onih osoba koje nisu počinile nikakvo krivično delo. Upozoravamo da je prema zakonima i medicinskom kodu demokratskih država nasilna hospitalizacija opravdana jedino kada to zahteva stanje duševnog zdravlja osobe koja može počiniti agresivne postupke u odnosu na druge ili sebe ili prema materijalnim dobrima. To uopšte nije slučaj sa V. Milunovićem koji je poznat kao vrlo mudar i smiren čovek. Na delu je kaznena mera i progon verbalnog izražavanja kritika zvanične politike i zbog aktivnosti u našem Pokretu gde je on bio vrlo aktivan. On je na ovaj način isključen iz društva i iz političkog života i stavljanjem pod politički nazivnik ga žele diskreditovati kao čoveka i javnog i političkog poslenika.

PETAR KNEŽEVIĆ (1924) penzioner iz jabuke kod Pančeva, sadašnja adresa: KPD «NIŠ» u Nišu, bivši četnik i poznati pristalica Draže Mihajlovića iz ovoga dela Srbije, ujedno on je otac predsednika našeg mesnog odbora iz Jabuke, Dragana Kneževića trgovca, koji je na montiranom sudskom procesu pred Okružnim sudom u Zaječaru 1985. godine osuđen na vremenski kaznu od 15 godina pod lažnom optužbom koja, razume se, nikada nije ni mogla biti dokazana kao takva, da je za vreme II Svetskog rata, ao pripadnik četničkih formacija, zaklao trojicu partizana. On je u dva navrata pred ovim sudom oslobađan usled nedostatka dokaza, a onda je došla sudska ekipa i porota iz Beograda i Knjaževca koji ga je kao što je napomenuto osudila na izrečenu kaznu zatvora. Branilac g. Kneževića je eminentni beogradski advokat Toma Fila, koji ističe potpunu nevinost svoga klijenta i dokaze da je nevin što se može videti iz sudske dokumentacije. Optužba uopšte nije dokzana, a što tvrde i drugi javni radnici, o tome je pisao i beogradski list «Večernje novosti» iz Beograda (od 7. 2. 1994. godine, iz pera novinara Dragana Vujića). Na delu je kazna neistomišljenika i osveta bivšem četniku. On sada ima 70 godina, teško je oboleo od više bolesti (preležao je dva infarkta, ima srčanu astmu, mokri na kateter, nema više ni jedan zub, sam je sebi povadio rukama više suba jer u zatvoru nema zubara), u zatvoru je jako hladno i nema ni najelementarnijih uslova za medicinsku negu, g. Kneževića šikanira osoblje i asocijalni zatvorenici, ima zaplene prepiske i smetnji u komuniciranjima i drugih prikraćivanja njegovih prava. _ . _

Obraćamo vam se zahtevom da učinite sve što do vas stoji da ova dva zatvorenika savesti i mišljenja budu ODMAH oslobođeni i da do tada se prema njima postupa na korektan način i čuva njihovo zdravlje i dostojanstvo. Predočavamo da u zatvorima i u psihijatrijskim bolnicama još uvek ima političkih zatvorenika, a da je stanje u zatvorima očajno, sada još gore nego li ranije zbog sankcija i rasta bezakonja.

Za Pokret za zaštitu ljudskih prava
Nole Lekaj

POKRET ZA ZAŠTITU LJUDSKIH 25. 3. 1991. g. PRAVA

SKUPŠTINI SRBIJE

Upravi zdravstvenog centra Zaječar
Neuropsihijatrijsko odeljenje

Umesto na miting u ludnicu

Miodrag ĐORĐEVIĆ (1930) iz sela Staljinac kod Kalne (Knjaževac) je dobro poznati opozicionar u ovom delu Jugoistočne Srbije. NJegov pokojni otac (196 – 1976) imućni zemljoradnik u poznati gazda je 1945. godine od novih vlasti bio okarakterisn kao kulak i simpatizer četnika (što nije bilo dokazano). Cela porodica Đorđević je bila izložena progonima od 1945. godine što traje i dan danas.

Mi ne bi hteli ovde da pravimo inventar svih stradanja Miodraga i njegove porodice, jer bi za to trebalo mnogo više prostora. Protiv njega se već decenijama vodi istinska hajka, duga omraza traje i danas. Vršeni su pretresi kuće, odnošeni predmeti, sa Miodragom su se obračunavali na javnim mestima, palili mu useve, sekli voćnjake, inscenirali protiv njega sudske procese na kojima je uz kskrivljavanje činjenica bio osuđivan na vremenske kazne zatvora. U zatvorima je bio izložen neljudskom tretmanu i torturama. Tokom 1968. g. posle susreta J. B. Tita i N. Čaušeskua na Đerdapu je rečeno da je pripremao atentat protiv Tita (putem glasina). Organi vlasti su mu čak konfiskovali i gusle njegovog dede, poznatog hajduka. U takvim uslovima se raspola porodica, sada je u drugom braku.

Povrh svega on je militantan vernik, sklon izražavanju kritičkih mišljenj, jedan je od pionira opozicionih gibanja u ovome regionu. Bio je delegat SPO i Izbornoj komisiji 85 Staljinac za vreme izbora decembra prošle godine.

Žalio se na teror vlasti od najnižih do najviših instanci, ali bez ikakvog rezultata. Od januara ove godine se često obraća našem Pokretu žaleći se na pretnje vlasti da će ga zatvoriti ili smestiti u ludnicu.

Represivne mere su se naročito pojačale posle njegovog učestvovanja u izbornim aktivnostima. Na njega su za vreme izbora pucali iz pištolja da ne bi kritikovao nepravilnosti u izbornoj proceduri u selu. Tvrdi da su u selu seljaci masovno zaplašivani da glasaju za SPS, kaže da je narod bio do krajnosti zaplašen i da je bila stvorena istinska psihoza u selu i okolini, mnoge su naprosto dovodili i govorili im koje ime da zaokruže.NJegova ćerka (31) lekarka ne može da dobije posao zato što je glasala za opoziciju.

Zato što je o tome upoznavao javnost represivne mere su se pojačale posle izbora. Posle jedne nedavne policijske najezde bio je jako uznemiren i iako nikad nije bio kod psihijatra obratio se svome sinu lekaru (33 godine) sa zahtevom da mu da neki lek za smirenje. Sin ga je uputio kod psihijatara u Zaječar gde je bio zadržan protiv svoje volje. Kada su lekari čuli o čemu se radi kazali su njemu i njegovom 33-godišnjem sinu da je najbolje da u ovoj teškoj političkoj situaciji bude izvesno vreme u bolnici. Predočavamo da je se M. Đorđević pripremao da dođe na miting 9. marta u Beograd, a konfiniran je u bolnicu 1. marta. Prema vestima koje dobijamo on je izložen velikom broju injekcija i velikim dozama lekova. Budući da je u pitanju neindiciran tretman to se odražava loše na njegovo zdravstveno stanje i ima za cilj da ga slomi i ojadi.

1. Đorđević je smešten u ovu bolnicu po kazn, na delu je zloupotreba psihijatrije u političke svrhe. Pravni institut, koji je primenjen je Građanski postupak, Vanparnični postupak, glava «nasilna hospitalizacija duševnih bolesnika». Ovaj zakon je nejasne i široke definicije koja dozvoljava subjektivne interpretacije i česte zloupotrebe, što sami psihijatri priznaju. On nije počinio nikakvo krivično delo niti je usled svoga navodnog lošeg duševnog zdravlja bio opasan po okolinu ili sebe u fizičkom smislu reči. U pravnim državama neko može biti smešten nasilno u psihijatrijsku bolnicu, kada nije počinio krivično delo, jedino kada je to u interesu njega da bi se zaštitio od sebe ili rdi zaštite drugih. M. Đorđević je proglašen politički opasnim, a što nema nikakve veze sa duševnom bolešću, jer takva osoba nema dovoljnu lucidnost da bude opasna svojim rečima. Ovaj zakon nije ispoštovan jer ga nisu pregledala dva psihijatra, niti je bio kontaktiran od predstavnika suda, nisu uzimane u obzir njegove žalbe i prigovori. Odredbe ovog zakona koji nije u primeni, kao što to tvrde psihijatri iz Srbije u svojim časopisima, čak i one koje su jasne, nisu bile primenjene. Konfiniranje
2. Đorđevića u psihijatrijsku bolnicu je suprotno medicinskoj etici i dokaz da se sa ovakvim zloupotrebama ne želi prekinuti.

Cilj je i kazna, ruiniranje opozicionara, njegovo stavljanje pod psihijatrijski nazivnik (etiketu) radi njegovog diskreditovanja u javnosti i cele opozicije koju navodno čine duševni bolesnici. NJegovim primerom žele zaplašiti i druge.

Zahtevamo od Skupštine da nalog da on bude otpušten iz bolnice i da nad njim se prekinu, ao i članovima njegove porodice, represivne mere. Apelujemo na psihijatre bolnice u zaječaru da ne budu saučesnici u nasilju nad M. Đorđevićem. Podsećamo ih na reči Solženjicina : «Oni koji su upleteni u smeštaje normalnih ljudi u ludnice su obeleženi zauvek, kao i njihova deca, to je zločin gori od gasne komore».

Za Savet Pokreta

Tomislav Krsmanović
Generalni sekretar

POKRET ZA ZAŠTITU LJUDSKIH 15. 3. 1991. g. PRAVA

SKUPŠTINI SRBIJE

Ministarstvu pravosuđa srbije

Zahtev da bude zatvorena Psihijatrijska bolnica Centralnog zatvora u Beogradu.

Oslobođeni demonstranti koji su proveli izvesno vreme u Centralnom zatvoru u Beogradu, u zatvoru u Padinskoj skeli i drugim zatvorima u Srbiji, a među njima i čelnici SPO Drašković i Marjanović su zgranuti krajnje neljudskim uslovima koji još uvek vladaju u zatvorima u Srbiji.

Mi se već godinama obraćamo nadležnim državnim organima i javnosti sa sličnim porukama ali, nažalost, trebaloje čekati da se dese masovna hapšenja opozicionara, osvešćenih i hrabrih umova, pa da u tome tek tada dobijemo njihovu podršku i razumevanje za naše optužbe.

Naročito često smo upoznavali sa stanjem u Psihijatrijskoj bolnici Centralnog zatvora u Beogradu u Bačvanskoj 14 koja se nalazi u širem centru prestonice. O ovoj bolnici smo saznali od verbalnih počinitelja koje smo otuda spašavali i od kojih su neki tamo boravili i po 10 ili 15 goidna.

Ova zatvorska bolnica je pod nadzorom Ministarstva pravosuđa, a ne zdravstva, njeni lekari su službenici pravosuđa, a ne zdravstvene asocijacije, njeno funkcionisanje je regulisano ZIKS:om (Zakonom o izvršavanju kaznenih funkcija) a ne zakonima koji regulišu rad zdravstvene ustanove. Uslovi života i tretman bolesnika su vrlo slični uslovima u zatvoru koji se nalazi u istoj zgradi i odnosu prema zatvorenicima.

Podsećamo, još jednom, da su neadekvatni građevinsko- tehnički uslovi, sanitarije, (hladnoća, zgrada čija je konstrukcija neprilagođena za potrebe jedne bolnice) monotona ishrana, loše odevanje, medicinska nega ne ispunjava ni minimum propisanih normativ medicinskog rada i standarda medicinske usluge. Naročito težak i ponižavajući tretman je rezervisan političkim zatvorenicima. Oni su često onemogućen u kontaktima sa srodnicima i punomoćnicima, izloženi zastrašivanjima, pretnjama, ucenama, izmešani sa neuračunljivim psihopatama, ubicama koje protiv njih podstiču.

Onemogućavaju ih u vršenju verskih obreda, ukida im se pravo na intelektualni rad. U ovoj ustaovi ima korupcije, vršljanja gangova, silovanja i šverca, čestih fizički obračuna pa i ubostava. Zato se za pojedine pacijente boravak u ovoj ustanovi, gde su smešteni kao navodni duševni bolesnici radi lečenja pretvara u surovu odmazdu.

Ova bolnica jako podseća na specijalne psihijatrijske bolnice u SSSR-u pre perestrojke.

Uprkos uvođenja višepartijskog sistema u Srbiji, poslednjih događaja u Beogradu koji najavljuju «srpsko proleće» u ovoj bolnici je ostalo sve kao ranije. Pacijenti ove zatvorske bolnice ko i populacija zatvora u Srbiji se osećaju prevareni i napušteni od opzicije i duboko su njome razočarani i zaprepašćeni su ne samo što im se ne pomaže, nego što o njima skoro niko ništa ne govori i zatvori su još uvek tabu tema.

Osnovanost i istinitost naših podataka se mogu proveriti na licu mesta, jer je ova bolnica pod nadzorom Ministarstva pravosuđa.

Posebno zabrinjava ćutanje opozicije, jer dok ona zateva prisustvo na TV i ceo Beograd pretvara u pozornicu manifestacija mesnog nezadovoljstva, dotle na 15 minuta trojejbusima 19, 22 i 29 od Trga Slobode je utamničeno nekoliko stotina nesretnika i o njima niko ne govori ni reči. I ovo je potvrda krajnje konfuzne situacije sa oozicijom čija je pažnja skrenuta sa ovako suštinskih tema.

Zatevamo da u duhu demokratskih promena poslednjih dana odmah preduzmete mere da ova bolnica bude zatvorena, politički zatvorenici pušteni kućama, a duševni bolesnici smešteni u građanske bolnice, jer tamo je moguće lečenje i iz ove ustanove izlaze bolesniji nego li u mometnu ulaska u nju. Ujedno zahtevamo izmenu članova 63 i 65 KZ SFRJ da bi se onemogućile zloupotrebe i smeštaji političih nenasilnih krivaca u psihijatrijske bolnice kao i izmenu ZIKS-a da bi ove bolnice bile izuzete iz nadležnosti pravosuđa i stavljene pod nadzor zdravstva,kao što je to urađeno u SSSR-u. Ovome treba dodati i projekat izmene Građanskog postupka nasilne hospitalizacije duševnih bolesnika, jer su i po njemu česte zloupotrebe.

U nadi da ćete ispitati ove predloge i postupiti u duhu demokratskog vala koji zapljuskuje Srbiju

Za Savet Pokreta za zaštitu ljudskih
Prava u Jugoslaviji

Tomislav Krsmanović
Generalni sekretar

«Novosti» od 11. 3. 1990.

ČETVOROMESEČNO TELEFONSKO MALTRETIRANJE PORODICE KRSMANOVIĆ SA CERAKA II NE PRESTAJE

NEVOLJA ZBOG IMENA

Najlogičnija odudarnost mog imena sa jednim političkim alternativcem može biti pravi uzrok nevolja, jer sam ja apolitična osoba – priča nam Tomislav Krsmanović, sa Ceraka II

NESPORAZUM, nečije neslane šale ili neprijatan sticaj okolnosti – na sve se od voga može pomisliti kad je u pitanju četvoromesečno telefonsko terorisanje porodice Tomislava Ž. Krsmanovića sa Ceraka. Danonoćne telefonske pretnje i čudna iteresovanja za njihovo zdravlje je velika nevolja ove petočlane porodice, jer prevazilaze svaku meru. Pogotovo što ne pamte da su se ma kome zamerili.

U Beogradu ostoje u telefonskim imenicima tri tomislava Krsmanovića, od kojih je jedansve poznatiji na novom nebu naše alternativne političke scene. Ali to nije antijunak naše priče, koga je sinoć posetila noćna ekipa «Novosti», u njegovom stanu, uz jedinu molbu da ne objavimo njegovu tačnu adresu, jer mu je takvih nevolja preko glave.

• na početku sam mislio da se neko neumesno šali, jer sam ja apolitična ličnost, pa nisam shvatiopretnje u stilu da će me neko ubiti, kao i moje političke ciljeve – objašnjava redom svoju muku «naš» Krsmanović – Kako je ova pojava bila sve učestalija shvatio sam ozbiljnost situacije, pogotovo što pored supruge, u stanu sa mnom su i moja tri maloletna sinčića. Ja sam svim tim iznenadnim sagovornicima objašnjavao da je u pitanju nesporazum.

Kaže da su se ljudi javljali iz cele Jugoslavije: Čačka, Gradišta, Požarevca, Sarajeva, Siska, a da je najupornija bila jedna žena sa ostrva Krka i da je naglašavala kako je zanimaj čisto ekonomski problemi. Međutim, nikad nije bliže objašnjavala o čemu se zaprvo radi.

• Najteže mi pada što uznemiravaju decu kad nismo kod kuće – objašnjava nam Zorica, Tomislavova supruga – Nekad se samo jave očigledno ljutiti povišeni tonovi na jeziku koji ne razumem. Jedna komšinica koja je slučajno podigla slušalicu, kod nas u stanu, kaže da je to albanski jezik, ja to ne mogu da tvrdim. Mi inaže živimo veoma mirno, tako da ne vidim ni jedan razlog da neko specijalno nas, ovako, maltretira.

Njihove komšije potvrđuju nam ove reči. Kako telefoniranje ovakve prirode ne jenjava tomislav se žalio i SUP i PTT, pa očekuje da će problem uskoro rešiti zamenom telefonskog broja. Često se dešava da se on i suproga ranije vraćaju sa posla jer se njihova maloletna deca sve više plaše da sami ostaju kod kuće.

• Najlogičnije je da ta podudarnost sa imenom i prezimenom tog političkog alternativca moglo je biti pravi uzrok ove nevolje, priča dalje Tomislav – Politiku ne komentarišem, čak ni uz kafu, a jedino kada seporodično «praznimo» je vatreno navijanje za «Crvenu zvezdu» ali to nam može biti samo vrlina!

• Nadajmo se da će nadležne službe kojima se Tomislav obratio ubrzo rešiti ne mali problem njegove porodice i povratiti dobro rasoloženje i stabilnost kućnog mira, po kome iz komšije i prijatelji, kako nam rekoše, oduvek poznaju.

• VUKOVIĆ, S. DUKIĆ

MILE DIMITRIJEVIĆ

Predsednik MO Požarevac Žrtva progona lokalnih vlasti

Zbog svoga angažmana u korist ljudskih prava g. Mile Dimitrijević je već godinama izložen progonima organa SUP:a i milicije Požarevac koja se sastoje u čestim zaustavljanjima na ulici, legitimisanjima, pretnjama i ugrožavanjima lične bezbednosti G. Dimitrijević je bio kandidat našeg Pokreta na ovim izborima i za vreme prikupljanja potpisa, kojih je prikupio nekoliko hiljada, bio je izložen pritiscima da to ne radi. Mi smo preduzeli mere da zaštitimo G. Dimitrijevića i dadamo se da će pravda pobediti i ovoga puta.

ING. MIHAJLO PAVLICA,

Predsednik MO Banatski Despotovac

1. Pavlica (1952) inženjer bez zaposlenja, Krajiška broj 63, 23242 Banatski Despotovac, je zbog svoga zalaganja za deomokratska načela i ljudska prava izložen dugogodišnjim progonima. Onemogućen je da se zaposli, bio je hapšen i držan u zatvoru, maltretiran od organa vlasti i lokalne birkokratije u njegovom mestu boravka. G. Pavlica se obraćao nadlenim državnim organima i međunarodnim formumima i postao je poznati borac za ljudska prava. On je i pisac nekoliko zbirki pesama i vrlo je nadaren literata. On se sada nalazi u teškoj egzistencijalnoj situaciji, bez prihoda i prave mu se smetnje da nađe zaposlenje. On studira vanredno i ima smetnji na Univerzitetu u Novom Sadu. Veliki problemi nastaju i u publikovanju njegovih pesama jer izdavači odbijaju da ih štampaju. Prištinsko «jedinstvo» ga nije ni udostojilo odgovorom na poslatu zbirku «U temenu časokovnika». M. Pavlicu povremeno pomogne manastir «Hilandar» na čemu smo zahvalni. Obratio se 2. 12. 1992. godine Ministarstvu za ljudska prava, ali još nije dobio ni odgovor, a kamoli zaštitu.

3.1. 1993. g. Savet Pokreta za zaštitu ljudskih prava

Na promociji Pokreta za zaštitu ljudskih prava u Jugoslaviji, održanoj u domu omladine u Beogradu, novembra 1990. godine, iz publike ustala je nekolicina prisutnih, koja se pred publikom zahvalila Pokretu na doprinosu da budu oslobođeni iz zatvora ili psihijatrijskih bolnica, ili da dobiju posao, pasoš, reše iovinsko-pravni spor, problem stana...

Među njima bio je i Dragan Stevanovski, bivši radnik Industrije motora i traktora iz Bežanije, koji je kazao: «Zbog toga što sam organizovao pohod radnika na Skupštinu, bio sam uhapšen, a zatim januara ove godine smešten u Psihijatrijsku bolnicu «Guberevac». Otuda me oslobodio Pokret za zaštitu ljudskih prava Jugoslavije, uz podršku međunarodnih organizacija i demokratske javnosti, na čemu sam im duboko zahvalan». Na sličnom skupu Gradimir Jovanović, službenik FGP «Rekord» Rakovica zahvalio se Pokretu za ljudska prava što mu je pomogao da reši radni spor u svome preduzeću.

U najtežim životnim trenucima, kada smo bili proganjani od vlasti, smeštani u zatvore i mučeni na razne načine, naš pouzdani i odani prijatelj je bio Komitet za zaštitu ljudskih prava koji je, iznalazeći nam advokate i obaveštavajući međunarodne organizacije i novinare, doprineo da budemo oslobođeni iz zatvora i najzad pronađemo mir»

U Oglađenovcu, 20. 5. 1991. g. Slobodan Živković

Izjava Dragana Veljkovića

U periodu od 1983. godine do oslobođenja moga brata Radomira Veljkovića, bivšeg profesora Vojne akademije u Sarajevu, moj najverniji saputnik i pomagalac, da moj brat izađe na slobodu, bio je Komitet za zaštitu ljudskih prava. Na ovaj način izražavam neizmernu zahvalnost i odajem priznanje za doprinos što je moj brat danas slobodan, ko i da je svetska javnost saznala za njegova orgomna stradanja

U Kruševcu, 1. 5. 1988. godine Dragan Veljković

(SLO) UPOTREBA PSIHIJATRIJE

Dnevna štampa je zabeležila tešku zloupotrebu psihijatrije u vezi nasilnog odvođenja Milkice Milinković iz manastira Gornji Dragaljevac kod Bijeljine gde je ona, kao punoletan i slobodan čovek, bila iskušenica.

Naime, Milkica je želela da bude monahinja i da službi bogu i svome rodu pošto je verovatno uvidela svu taštinu prolaznog življenja i moralnog beznađa u koje su nas uveli bezbožni silnici. Sa tim se nije složio njen otac, inače na privremenom radu u švajcarskoj, «iznajmio « je, kako sada stvari stoje, uput svoga deteta za padinsku skelu, na najteže B odelenje, obezbedio kola hitne pomoći i uz prisustvo milicije svoju kći nasilno izveo iz manastira, «sproveo je» na «Guberevac» u bolnicu «Laza k. Lazarević» 24. aprila 1991. 1991. g. a već sustradan ona je odvedena na B odeljenje padinske skele.

Dete koje nije nikada lečeno kod psihijatra niti u bolničkom stacionaru dovedeno je direktno iz manastira u «ludnicu» gde su najteži slučajevi ljudske patnje.

Na intervenciju Svetosavske stranke da se Milkica Milinković pusti iz ludnice i nastavi da se podvizava u manastiru, zdravstveni radnici u Padinskoj Skeli odgovorili su da je ona opasna po okolinu. Posle samo kraćeg zadržavanja u bolnici, za koje vreme je bilo nemoguće valjano ustanoviti ni dijagnozu, Milkica je na zahtev sveoga oca i uz pristanak onih koji leče «opasne» po okolinu, puštena iz bolnice, iako do tada nisu dozvoljavali novinarima da obave razgovor sa njom, dete je punoletno, odvedena u Švajcarsku ne u boolnicu, već na rad. Prisilan rad ili kućni pritvor od strane oca,.

Iskušenica koju nisu mogli da vide novinari već samo kroz rešetke, odvedena je kao «opasna po okolinu» u tuđu zemlju, bez pratnje i čuvara ovoga puta, već samo u društvu oca koji je toliko moćan da iznajmi kola hitne pomoći, miliciju, saradnju lekara i sve druge nezakonite radnje i da svoje dete nasilno izvede iz manastira, prvo u ludnicu, a onda u Švajcarsku na rad.

Naše društvo je još daleko od civilizacije i demokrtije. Sve ključne položžaje u njemu drže isti, bivši, boljševizirani ljudi, neprijatelji svih verujućih i poštenih ljudi. Mnogi od njih su toliko satanizirani, kao otac ove devojke koji je, uz veliku pomoć lekara, strpao svoju kći u ludnicu samo da ne bude u manastiru i koji joj je kazao da će ona ići sa njim u Švajcarsku da radi kao konobarica ili će ostati u ludnici. Sve drugo, samo ne manastir.

Da li se časni lekari zapitaše gde je sada Milkica koju su prikrivali u bolnici kao vrlo opasnu po okolinu? Šta radi i kako dane provodi, jer ima roditelje koji nisu podobni da budu roditelji? Gospodo lekari da li imalo osećate grižu savesti što ste pomogli jednom nesrećnom ocu da svoje dete strpa u ludnicu da ne bi bilo u manastiru? Da li se to zove upotreba ili zloupotreba psihijatrije u političke svrhe kako je mnoge od vas učio Josif Visarionović i Josip Broz da radite i, ponekad, maltene zdrave ljude proglašava za lude, a ludima da dozvoljava da se slobodno kreću ulicama velegrada i ugrožavaju poštene i normalne. Da li znate koliko je sve zaista bolesnih ljudi trebalo strpati u padinsku skelu pre Milkice Milinković? A oni su i sada na slobodi. Nose pištolje, noževe «skakavce», prete, siluju, uznemiravaju. Znam da među vama ima dosta čestitih i požrtvovanih, ali i koje Hipokratova zakletva ne obavezuje.

Ako se setite Milkice koju ste, zajedno sa ocem zatočili u tužu zemlju, javite nam se. Možda bi nekome od vas dobrodošla i ispovest, ako za boga znate.

Dr. Žarko Gavrilović

MILAN ŽIVKOVIĆ

PREDSEDNIK MESNOG ODBORA POKRETA
U ARANĐELOVCU «ŠUMADIJSKI VIZENTAL»

U prošlom broju našeg lista objavljen je vrlo zapažen tekst o Milanu živkoviću našem uglednom članu iz Aranđelovca. U sledećim brojevima biće o njemu više reči, jer se nadamo da ćemo imati više prostora nego li ovoga puta. On je stekao veliki ugled u svojoj sredini svojim upornim i mudrim radom na otkrivanju zloupotreba i birokrata koji progone građane. Sa pravom očinju da ga zovu «šumadijski Vizental». On je oslednjih dana dao zapažen intervju na talasima Radia «Šumadija» i listu «Stvarnost» iz istoga grada. List «Stvarnog» prenosi kako je M. Živković Razobličio malverzacije predsednika suda u Aranđelovcu i kakve je teškoće zbog toga doživeo, zatim kako je otkrio kradljivce šume na Bukulji i druge podvige ovoga hrabrog čoveka. U svome pismu on nam je poslao i podatke o krđenjima ljudskih i zakonskih prava Dragića karadinovića, Dragice Riznić-Đurđević i još nekoliko građana iz regiona Aranđelovca. U nadi da ćemo iz broja u broj govoriti više o poduhvatima našeg Milana Živkovića

Savet Pokreta

Pokret za zaštitu ljudskih prava

Direktoru P. B. «Laza Lazarević»;
Premijeru Vlade Zoranu Živkoviću;
Ministru pravosuđa dr. V. Batiću;
Ministru MUP- Srbije, D. Mihailoviću,
Ministru zdravlja Srbije

ZVEZDAN MILIVOJEVIĆ-ŽRTVA DELIKTA MIŠLJENJA ZATOČEN U LUDNICI

Zvezdan Milojević (1962) nezaposleni tehničar iz Lazarevca, nap predstavnik za taj deo Srbije, predsednik nekoliko udruženja građana, je smešten u ponedeljak 28. jula u Psihijatrijsku bolnicu «Laza Lazarević» u Padinskoj skeli, zato što se žalio na produženi nadzor i represalije od strane bivših vlastodržaca, nažalost povezanih i dalje sa sadašnjim strukturama vlasti.

Zvezdan Milivojević potiče iz porodice koja je bila žrtva političih progona od strane prethodnih komunističkih i socijalističkih vlasti. On nam je prošao kroz razne oblike represije, uključujući hapšenja, kaznene smeštaje u psihijatrijske bolnice, fizičke obračune, isterivanj iz radnog odnosa i onemogućavanje zaposlenja, i decenijska svakodnevna šikaniranja. Tražeći spasa od progona i želeći da izađe iz izolacije i gladovanja, pridružio se našoj organizaciji još pre desetak godina i postao je naš istaknuti aktivista i bio je u nekoliko navrata na izborima naš kandidat zha poslanika. Učestvovao je u prethodnim ratovima i predsednik je Boračke organizacije Lazarevc. Očekivao je zavođenje višestranacja ali do poboljšanja nije došlo ni osle oktobra 2000. godine. Naprotiv, organizovani pritisci i represalije, i smišljena diskriminacija su se ojačali i to od strane neformalnih centrara moći, uključujući i razvlašćene strukture SPS, SKJ, SRS i JUL-a. Oni su se okomili na Z. Milivojevića videći pogrešno u njemu neprijatelja koji može obelodaniti njihova zlodela, što on uopšte nije imao nameru da učini. Ova organizovana mafija sastavljena od političkih neznalica i kriminogenih struktura, ima veliku moć u malom mestu Lazarevcu, onemogućava ga da se zaposli, svakodnevno ga provocira i podvrgava napadima i raznim zloupotrebama blokira telefon, drži ga u izolaciji, nasrće na njegovo zdravlje gura ga u samoubistvo, Pre godinu i po dana je pronašao u svome stanu prisluškivač i izašao raljućen na ulicu gde je bio napadnut od suseda julovca, što je zlouotrebljeno da bude smešten nasilno u psihijatrijsku bolnicu kao navodno «agresivan». U bolnici je bio podvrgnut neindicirnom farmaceutskom tretmanu zbog čega mu je ozbiljno oštećeno zdravlje, nije mogao godinu dana da spava. Dok je bio u bolnici došli su noću njegovi progonitelji iz Lazarevca i kazali mu: «Pičko izdajnička, tu si po kazni» (ne verujemo da su lekari za ovo znali). Zvezdan je u poslednje vreme bio izložen novim zloupotrebama, pretnjama i prognozama zdravstvenih poremećaja koje se obistinjuju. U očaju i beznađu, bez sredstava za život i hrau, on preti samoubistvom, posle čega je smešten 28. jula ponovo nasilno u P. B. «L. Lazarević» u Padiskoj Skeli, gde se i sada nalazi.

Zvezdan je politički zatvorenik. Apelujemo na njegove lekare da ga razumeju, on je žrtva progona, njegove neodmerene i impulsivne reakcije ukoliko u sebi sadrže neke karakteristike duševnog oboljea su posledica pritisaka. Pozivamo lekare da ga ne podvrgnu štetnoj i jačoj terapiji, da ga shvate i da prema njemu ispolje humanost i postupaju u duhu vernosti Hipokratovoj zakletvi, da ga ohrabre i što pre puste kući zdravog i sposobnog za rad i život.

Obraćamo se državnim organima da ODMAH preduzmu mere da bude otkriven identitet progonitelja Milijevića u Lazarevcu, d oni budu privedeni pravdi, da Milojević bude zaštićen od njih, i da njegova prva budu ispoštovana, da intervenišu u bolnici (P. B. «L. L. « Odeljenje C, tel. 887 1233). Upozoravamo da Srbija i Crna Gora bukte u tinjajućem građanskom ratu, da su se nedovoljno razvlašćene strukture prethodne vlasti organizovale i ojačale, da su n neki način povezane u pojedinim slučajevima sa novom vlasti, i da nastavljaju da seju paniku i haos. I da su kao takvi instrumentalizovani od pojedinih neprijateljski nastrojenih segmenata u našem geo-okruženju da pomoću njih nastave destabilizaciju i samourušenje zemlje i nacije. Ova sabotaža nacije je olakšana činjenicom da se radi o političkim neznalicama i kriminalizovanim pojedincima. Zahtevamo od državnih organa da zavedu red u državi.

1. Velizar Marković, pravnik

Prijavite zločine i kršenja ljudskih prava u psihijatriji

Ako znate slučajeve kršenja ljudskih prava u psihijatriji ili kroz pojedinačne psihijatre ili slučajeve silovanja pacijenata od strane psihijatara, slučajeve ubistava i samoubistava, korupciju u psihijatriji, korupciju pravosuđa kroz psihijatriju i bilo koja druga kriminalna djela, kontaktirajte nas i prijavite zločin.