Preliminarni izveštaj o zloupotrebi psihijatrije u političke svrhe
dr. Kosta Čavoški
Ovaj izveštaj pripremio sam na osnovu dokumenata koje je Odboru stavio na raspolaganje Tomislav Krsmanović. On je uložio izuzetno veliki trud da dođe do podataka o 24 slučaja u kojima su pojedinci proganjani i lišavani svoje slobode i poslovne sposobnosti. Za dobar deo je prikupio skoro sve potrebne spise i podatke. O nekolicini, pak, ima samo štura obaveštenja koja ukazuju na ozbiljnost njihovog položaja, ali ne pružaju dovoljnu osnovu za relativno pouzdano zaključivanje. A kao što to obično biva u ljudskoj nesreći, najteži su oni slučajevi o kojima javnost najmanje zna.
Najozbiljnije pitanje u ovoj stvari je mogućnost zloupotrebe psihijatrije prilikom same procene duševnog zdravlja datog lica, odnosno njegovog proglašenja za duševnog bolesnika, iako za to u objektivno utvrđenim činjenicama, nema dovoljno osnova. (Mogućan je, naravno, i obrnut slučaj.) Ovakva vrsta zloupotrebe može se, međutim, utvrditi samo odgovarajućim sudsko-psihijatrijskim veštačenjem i tu nepozvana lica, kojima i ja pripadam, nemaju šta da traže.
Mogućan je, međutim, i drugi pristup kojim se analiziraju pravne posledice odgovarajućeg psihijatrijskog veštačenja o duševnom zdravlju i stepenu uračunljivosti lica kojem se stavlja na teret verbalno političko krivično delo, poput neprijateljske propagande, povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika, širenja lažnih vesti i sl. Naime, kada se za lice koje se optužuje za verbalno političko krivično delo veštačenjem utvrdi da je zbog neke lakše ili teže duševne bolesti bilo neuračunljivo u trenutku njegovog izvršenja, onda se uvek postavlja pitanje šta s njim treba činiti. U zemljama u kojima ne postoji tzv.delikt mišljenja (delit d'opinion), a to je velika većina civilizovanih zemalja današnjice, nama reč i misao o javnim stvarima ne mora biti povod za osudu ni zdravih ni duševno bolesnih lica, čak u slučaju ako je njihovo mišljenje pogrešno, neučtivo, pa i izopačeno. U zemljama u kojima postoji delikt mišljenja uvek se postavlja pitanje da li duševno bolesnog počinioca «verbalnog političkog krivičnog dela» treba jednostavno ostaviti na miru (blizu je zdrava pameti da nama reč duševnog bolesnika, koja se ne preobraća u nasilje, ne može da ugrozi ničiji ugled ili položaj, a kamoli državu, vlast i zvaničnu ideologiju) ili ga treba na neki način kazniti. U slučajevima koje navodim to se čini izricanjem mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi (to su sudska odeljenja psihijatrijskih bolnica i psihijatrijska odeljenja zatvorskih bolnica) iz člana 63. Krivičnog zakonika, koji glasi:
Učiniocu koji je krivično delo učinio u stanju neuračunljivosti ili bitno smanjene uračunljivosti, sud će izraći obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi, ako utvrdi da je opasan za okolinu i da je radi, otklanjanja te opasnosti, potrebno njegovo lečenje i čuvanje u takvoj ustanovi.
meru iz stava 1. ovog člana sud će obustaviti kad utvrdi da je prestala potreba za lečenjem i čuvanjem učinioca u zdravstvenoj ustanovi.
Učiniocu koji je krivično delo izvršio u stanju bitno smanjene uračunljivosti i koji je osuđen na zatvor, vreme provedeno u zdravstvenoj ustanovi uračunava se u vreme trajanja izračene kazne. Ako je to vreme kraće od trajanja izračene kazne, sud može odrediti da se osuđeni uputi na izdržavanje ostatka kazne ili da se pusti na uslovni otpust. Pri odlučivanju o puštanju na uslovni otpust sud će naročito uzeti u obzir uspeh lečenja osuđenog, njegovo zdravstveno stanje, vreme provedeno u zdravstvenoj ustanovi i ostatak kazne koju osuđeni nije izržao.
Ključan pojam u čijem tumačenju i primeni na date slučajeve dolazi do velikih zloupotreba sa kobnim posledicama je pojam opasnosti po okolinu. Na osnovu stilizacije i jezičkog značenja ove zakonske odredbe mislim da se ovaj pojam isključivo odnosi na neposrednu fizičku opasnost po okolinu, odnosno na relativno pouzdano očekivanje da je duševni bolesnik, koji je već počinio neko krivično delo, ponovo pribeći nasilju, kao što je ubistvo, nanošenje telesne povrede, silovanje, paljevina, uništavanje materijalnih dobara i imovina i sl. Kako reč uzima, , čak i u ……duševno bolesnog čoveka, ne mobu biti nikakva opasnost ni za ljude ni za imovinu, sasvim je očigledno da počinilac vrbalnog političkog krivičnog dela, nezavisno od toga u kakvom je duševnom stanju, uopšte ne može biti opasan po okolinu – ljude koji ga okružuju i njihova materijalna dobra.
U slučajevima koje navodim, pojedini psihijatri, pod vidom psihijatrijskog veštačenja, izriču tvrdnje da usmena ili pisana reč počinioca verbalnog krivičnog dela ima karakter verbalne agresije. Tako dr. xxxxxxxxxx xxxxxxxx kaže za Milisava Živanovića:
«Mi smo u konkretnom slučaju utvrdili jasno postojanje verbalne agresije, odnosno verbalno-patološke agresije koja se manifestuje kao: omalovažavanje sudova i drugih instanci i političkih lica sve do saveznih organa.».
Po svom poreklu i praktičnog svrsi ovaj pojam verbalne agresije veoma je sličan ozloglašenom pojmu ideološke diverzije.
Uz to su pojedini psihijatri skloni da u počiniocu verbalnog političkog krivičnog dela vide veću opasnost po okolinu od počinioca nepolitičkog krivičnog dela, pa su, shodno tome, spremni da predlažu meru bezbednosti obaveznog lečenja i čuvanja u zatvorskoj bolnici ili u sudskom odeljenju psihijatrijske bolnice umesto obaveznog lečenja na slobodi. Karakterističan primer predstavlja stradanje Vladimira Markovića koji je zbog tzv. širenja lažnih vesti skoro tri godine proveo u zatvorskoj bolnici. Za njega je komisija neuropsihijatara, koju su činili dr. Vukosav Vučković i dr. xxxxxxx xxxxxxxxx, preporučila lečenje na slobodi iz člana 64. KZ. Na samom suđenju dr. Vukosav Vučkovic je bez ikakvog dodatnog veštačenja odstupio od nalaza i predloga ove komisije, pa je predložio da sud izrekne meru bezbednosti obaveznog prihiatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi (zatvorskoj bolnici), što je sud i prihvatio.
Zanimljivo je da kada je u pitanju nepolitičko krivično delo, psihijatri često nisu skloni da predlažu izricanje mera obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi već meru obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi. Tako je, recimo, 24. 3. 1980. godine presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu K br. 127/80 xxxxx xxxxx (rođen 24. 8. 1941. u Zabrđu, opština Ivangrad, sa stanom u Beogradu, Suvoborska 14) osuđen zbog produženog krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti iz čl. 63 st. 2 KZ SR Srbije zato:
«što je u oktobru, novembru i decembru mesecu 1979. godine, ozbiljnom pretnjom da će napasti na život i telo ugrozio sigurnost više lica i izazvao uznemirenje radnika zaposlenih u Institutu za strane jezike u Beogradu, ul. Gospodar Jovanova br. 35, tako što je dana 12. 10. 1979. godine rekao svedoku Babin Đorđu da su direktor xxxxxxxx xxxxxxx i članovi radničkog saveta kriminalci i da ih treba likvidirati, dana 1. 11. 1979. godine rekao svedoku xxxxxxxxx xxxxxxxxx da mu je jedini životni cilj da ubije xxxxxxxxx, da zna gde mu deca idu u školu i gde oni stanuju i da će ih sve likvidirati, dana 7. 11. 1979. godine rekao je xxxxxxxxxx xxxxxx da će ga srediti i likvidirati mu decu i dana 4. 12. 1979. godine pretio Vukadinović Zori i Krstajić Milosavi fizičkim obračunom.»
Komisija veštaka, koju su činili dr. xxxxxxxxxx xxxxxx, neuropsihijatar i xxxxxxx xxxxxxxxxxx, neuropsihijatar i xxxxx xxxxxx, klinički psiholog, uputila je sudu sledeće mišljenje o xxxxxx xxxxxx:
«U konkretnom slučaju, s obzirom na dosadašnje ponašanje u fazama pogoršanja psihičkog stanja, gde je ispoljio neuspešnost na poslu i konflikte sa okolinom, posebno imajući u vidu da je do sada praktično uvek inkriminacija ostajala na verbalnom planu, smatramo da je za otklanjanje konstatovane opasnosti po okolinu dovoljno i lečenje na slobodi.»
Tako su u slučaju Vladimira Markovića, Milisava Živanovića i drugim političkim slučajevima psihijatri predlagali meru bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi (zatvorskoj bolnici) iako su inkriminacije bile verbalne, i to preko pismena i podnesaka bez neposrednog kontakta sa bilo kojim navodno ugroženim ili uvređnim licem, dok su u nepolitičkom slučaju Goluba Bakića, koji je, po tvrđenju suda, pretnjom ugrožavao fizičku egzistenciju ljudi koji su ga na radnom mestu neosredno okruživali, zaključili da je za verbalne inkriminacije dovoljno lečenje na slobodi. Stoga se postavljaju sledeća pitanja: Da li se u pravljenju ovakvih razlika između političke i nepolitičke verbalne inkriminacije psihijatri rukovode načelima nedisciplinske nauke ili trenutnom političkom (a možda i policijskom) celishodnošću? I da li to znači da javne političke ličnosti na najvišim položajioma uživaju veću krivično-pravnu zaštitu od običnih građana, pa se lica koja omalovaže i povrede ugled državnih funkionera smeštaju u zatvorske bolnice radi čuvanja i lečenja, dok se lica koja pretnjama ugrožavaju fizičku egzistenciju običnih građana i njihove dece, podvrgavaju obaveznom lečenju na slobodi?
Kada se počinilac verbalnog krivičnog dela već nađe u duševnoj bolnici zatvorenog tipa zbog izrečene mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, onda njegovo puštanje na slobodu isključivo zavisi od mišljenja i predloga psihijatra. Naime, sudovi i javna tužilaštva nikada ne pokreću postupak za ukidanje ove mere bezbednosti po službenoj dužnosti i na vlastitu inicijativu i odredenim vremenskim razmacima (recimo, jednom godišnje), već sud ukida ovu meru jedino na predlog komisije psihijatara. Otuda psihijatri koji se staraju o lečenju počinioca berbalnog političkog krivičnog dela imaju izuzetno velika ovlašćenja koja se svode na vlast nad njegovom slobodnom, odnosno, ropstvom. Jer, od njihovog mišljenja i predloga isključivo zavisi koliko će poninilac verbalnog političkog dela ostati u duševnoj bolnici i da li će u njoj ostati do kraja života. Stoga su izuzetno važna merila i indikacije kojima se pri tom rukovode, kao primer može poslužiti slučaj Vladimira Markovića. NJegovo puštanje iz zatvorske bolnice odloženo je zavise od dve godine zaato što je uputio pismo jednom emigrantskom časopisu. Stoga se opravdano može postaviti pitanje: da li upućivanje pisma emigranskom časopisu predstavlja medicinsku ili policijsku indikaciju?.
Verujem da se već na osnovu ovog površnog ukazivanja na ispoljene mogućnosti zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe može zaključiti da ovo pitanje zaslužuje izuzetnu pažnju Odbora za zaštitu sloboda mišljenja i izržavanja. Predlažem da se Odbor odmah založi za puštanje na slobodu onih počinilaca verbalnih političkih krivičnih dela koji se još uvek naleze u duševnim bolnicama zatvorenog tipa. To su Milisav Živanović, Radomir Veljković i Đorđe Simičić. Potom bi trebalo da se pozabavi i drugim slučajevima u kojima su posredi druga krivična dela, oduzimanje poslovne poslovnosti, prekršajno kažnjavanje, razni oblici maltretiranja i slično.
Pregled karakterističnih slučajeva
Vladimir Marković
VLADIMIR MARKOVIĆ, rođen 24. 10. 1952. godine U Leskovcu, sa stanom u Beogradu, Vukasovićeva br. 21 - Kanarevo brdo.
- februara 1979. godine rešenjem K br. 1901/78 Drugog opštinskog suda u Beogradu stavljeno mu je na teret što je:
«U drugoj polovini marta meseca 1978. godine u Beogradu pronosio lažno tvrđenje u nameri da izazove neraspoloženje i uznemirenje građana, na taj način što je napisao i umnožio cirkularno pismo u kojem je naveo sledeće: «Po sigurnim i pouzdanim statistikama, u svim logorima u Hrvatskoj za vreme rata pogubljeno je 60.000 ljudi i to kako Srba, tako i Hrvata, Jevreja, Cigana i drugih antifašista, a ne 600.000 samo u Jasenovcu, kako se to udesetostručuje da bi se potencirala nekakva kolektivna i trajna krivica hrvatskog naroda»., a potom poslao na više adresa, pa i ustaškoj emigraciji u Nemačkoj koja je to pismo objavila u svojim novinama od avgusta 1978. godine,
čime je izvršio krivično delo širenja lažnih vesti iz člana 218. stav 1. KZ SR Srbije»
Pomenuti inkriminisani citat o broju žrtava u Hrvatskoj predstavlja deo intervjua koji je istoričar Franjoj Tuđman dao V. Markoviću kao novinaru.
Umesto da V. Markovića oslobodi ili proglasi krivim za verbalno političko krivično delo širenja lažnih vesti i izrekne mu kaznu zatvora u tačno utvrđenom i ograničenom trajanju, sud mu je izrekao meru bezberdnosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi u vremenski neograničenom trajanju. To je sud učinio na osnovu nalaza komisije veštaka sastaljene od neuoropsihijatara Dr. Vukosava Vučkovića i Dr. xxxxxxxx xxxxxxxxxxxx, koja je utvrdila «da Vladimir Marković boluje od paranoidne psihoze, zbog čega nije bio sposoban da shvati značaj dela i da upravlja svojim postupcima, te u vreme izvršenja krivičnog dela nije bio podoban za uračunljivost. Komisija je zauzela stanovište da okrivljeni Vladimir može da ponovi izvršenje ovog krivičnog dela, ali da se ova opasnost može otkloniti izricanjem mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi iz člana 64 KZ SFRJ». N samom suđenju dr. Vukosav Vučković je izjavio za orivljenog da «postoji opasnost da ponovi slično krivično delo, pa s obzirom na ovakvo sadašnje stanje, predlaže primenu mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja ne na slobodi, kako je to komisija predlagala, već u zdravstvenoj ustanovi zatvorskog tipa.
Ovu meru bezbednosti Vladimir Marković izdržavao je u Kaznenopopravnom domu u Beogradu u okviru kojeg se nalazi i nauropsihijatrijsko odeljenje zatvorske bonice. U ovoj zatvorskoj bolnici boravio je od 23. 5. 1979. do 02. 4. 1982. godine, odnosno skoro tri godine, što je znatno duže od vremena koje je u zatvoru proveo Franjo Tuđman, koji je, kao uračunljiv, osuđen na znatno teže krivično delo neprijateljske propagande.
Prema tvrđenju Branke Milošević i Radomira Markovića, roditelja Vladimira Markovića, «upravnik Bolnice dr. Vukosav Vučković je još pri prvim posetama izjavio da slučaj Vladimirove skribomanije nije opasan i obećavao da će već oktobra 1980. godine dati predlog za njegovo izvođenje pred Komisiju koja rešava o puštanju na slobodu. Međutim, oktobra nam je uskratio lično objašnjenje odlaganja svega i preko sekretarice nas uputio dr. Dusanu Vukosavljeviću, koji nam je obrazložio nužnost Vladimirovog daljeg lečenja pisanjem nečeg zabranjenog, ne precizirajući o čemu se radi. Iz razgovora sa drugim predstavnicima vlasti naslutili smo da se radi o belešci koju je o Vladimiru doneo neki emigrantski časopis, iz koje se moglo zaključiti da je Vladimir, prilikom izlaska uputio takvo pismo tome časopisu. Shvatili smo da je nastala po našeg sina tragična zabuna. Po savetu državnog tužioca druga Milivoja Karanovića Vladimir je pri jednom dodlasku roditeljskoj kući napisao tri pisma, kojima je zahtevao da mu ih više ne šalju, i to kategorički, jer ga takva štampa više ne interesuje. Pisma smo lično mi, preporučeno, predali na poštu. «. Tako su postupanje Vladimira Markovića po savetu javnog tužioca zatvorske bolnice protumačili kao ozbiljan znak još neizlečenog duševnog oboljenja, a Vladimir Marković je zbog ove stručne ocene, donete na osnovu informacije iz policijskih izvora, proveo još dve godine lišen slobode u zatvorskoj bolnici.
Milisav Živanović
MILISAV ŽIVANOVIĆ, rođen 10. 7,. 1911. godine u selu Bošnjane, sadašnja adresa: Kaznenopropravni dom – Bolnica, Neuropsihijatrijsko odeljenje, Bačvanska 14, Beograd.
- septembra 1976. godine Okružni sud u Pančevu doneo je bez prisustva okrivljenog Živanović Milisava rešenje K br. 88/76 kojim mu je izrekao meru bezbednosti upućivanja u zavod radi čuvanja i lečenja iz čl. 61. KZ.
«zbog toga što je krajem 1974. i početkom 1975. godine u svojim podnescima upučenim Saveznom javnom tužilaštvu u Beogradu izložio poruzi najviše organe Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i njene najviše organe i predstavnike Makedonije, tako što je za Saveznog javnog tužioca xxxxxx xxxxx na više mesta rekao da je alkoholičar i kriminalac i da prima mito, dok je za Mančev Nikolu, predsednika Sobranja Makedonije i xxxxxxxx xxxx, predsednika Savezne skupštine rekao da štite kriminalce i dozvoljavaju da sudovi i javna tužilaštva štite kriminalce,
Dakle, izložio je poruzi najviše organae SFRJ i predstavnike tih organa, kao i predstavnike organa Socijalističke Republike,
Čime je izvršio krivično delo povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika iz čl. 174. KZ.»
Da bi bilo jasnije o kakvim se uvredama radi, treba odmah reći da je 1972. godine Milisav Živanović nastojao da pomogne svojoj faktičkoj supruzi Aspaziji Lagi u sporu oko nasleđa, koje je, po njihovom mišljenju, nezakonito pripalo drugoj porodici. Aspazija Lega je sudskim rešenjem u ostavinskoj raspravi O br. 104/59 , koje je 16. 10. 1972. doneo Opštinski sud Skopje I, proglašena za naslednika, ali joj nasleđeni deo nije predat. Porodica u čijim se rukama nalazilo ovo nasleđe bila je u srodstvu sa Saveznim javnim tužiocem, pa je Milisav Živanović posumnjao da on pomaže ovoj porodici kako bi zadržala pomenuto nasleđe. Otuda su proistekle i uvrede koje su proglašene teškim političkim krivičnim delom. Posebno treba navesti sledeća dva stava iz rešenja koji su međusobno kontradiktorni:
«Pre početka glavnog pretresa dana 3. septembra 1976. godine veštak neuropsihijatar xxxxxxxx dr. xxxxxxxxxx, izjavio je da je stanje okrivljenog takvo da ne može prisustvovati pretresu.»
«Na osnovu pročitanih podnesaka sud je utvrdio postojanje krivičnog dela iz čl. 175. KZ, što je svojom odbranom kod istražnog sudije okrivljeni Živanović Milisav u potpunosti priznao.».
Tako je sud najpre prihvatio postojanje duševne bolesti u trenutku otpočinjenja samog suđenja, da bi zatim dopustio mogućnost da Milisav Živanović nije bio duševno bolestan u trenutku davanja iskaza i priznanja istražnom sudiji, jer je tom priznanju poklonio veru. Iskazima duševno bolesnih lica se, inače, često poklanja vera u krivičnom postupku.
U rešenju se dalje navodi da je utvrđeno «da okrivljeni Živanović Milisav boluje od trajnog duševnog obolenja – sumanutosti proganjanja koja je dugotrajne prirode zbog čega okrivljeni Živanović Milisav nije sposoban da shvati značaj ovoga dela niti je u mogućnosti da upravlja svojim postupcima zbog čega može da dođe u ozbiljan sukob sa okolinom i da ugrozi zdravlje, pa i život ljudi iz svoje okoline, kao i materijalna dobra.»
Posebnu pažnju zaslužuje lekarski nalaz Nauropsihijatrijske bolnice u Vršcu br. 3725/2 od 14. 07. 1976. koji su dali dr. xxxxxxxxxx xxxxxxxx, neuropsihijatar, prim. Dr. xxxxxxxxx xxxxxxxxx, neropsihijatar i dr. xxxxxxx xxxxxxxxx, lekar na specijalizaciji. U ovom nalazu o Milisavu Živanoviću nalazimo sledeće tvrdnje:
«U sadržajnom pogledu ispoljava paranoične sumanute ideje odnosa, proganjanja i interpretaciju.»
«Svi njegovi životni dinamizmi su usmereni ka jednom cilju, traženju pravde, pokazujući pri tom izuzetnu energiju i upornost.»
«Utvrđeno je neuropsihijatrijskim i ostalim dopunskim ispitivanjima daŽivanović Milisav boluje od trajnog duševnog oboljenja paranoia ljuerulatoria (sumanutost proganjanja)…»
«obzirom na njegovu sposobnost da shvati značaj svoga dela i nemogućnost da upravlja postupcima, Živanović Milisav može u odrešenim okolnostima kada je u pitanju realizacija njegovih sumanutih ideja da dođe u ozbiljan sukob sa okolinom i ugrozi zdravlje pa i život ljudi iz svoje okoline, a i materijalna dobra»
Na glavnom pretresu veštak dr. xxxxxxxxxx xxxxxxxx je izjavio:
«Patološke (sumanute) ideje kod okrivljenog ispoljavaju se kao sumnute ideje pravde i osuječenosti. Svaki neuspeh u realizaciji patoloških ideja je osnova za formiranje novih sumanutih ideja koja rezultiraju patološku agresiju.
Ovo je evidentno tokom boravka bolesnika na Nauropsihijatrijskoj bolnici u Vršcu. Mi smo u konkretnom slučaju utvrdili jasno postojanje verbalne agresije koja se manifestuje kao: omalovažavanje sudova i drugih instanci i političkih lica sve do sasveznih organa….
U vezi sa postaljenim pitanjem o fizičkoj agresiji, umesno je govoriti o stepenu verovatnoće da verbalna agresivnost pređe u fizičku, obzirom na višegodišnju osujećenost njegovih pravnih potraživanja, a kao rezultat nerazumevanja za njegova pravna potraživanja je smeštaj u psihijatrijsku bolnicu, koji sam po sebi može biti faktor povećane agresivnosti.»
Vrhovni sud Vojvodine u Novom Sadu doneo je rešenje br. KZ 954/76 od 04. 11. 1976. kojim je uvažio žalbu okrivljenog, njegovog brata Radisava Živanovića i njegovog bračnog druga Aspazije Lege, ukinuo prethodno rešenje Okružnog suda u Pančevu i ceo predmet vratio tom Okružnom sudu na posnovno rešavanje. Vrhovni sud je pri tom zaključio da se «ne može prihvatiti da je prvostepeni sud na osnovu nalaza i mišljenja Neuropsihijatrijske bolnice u Vršcu br.oj 3725/2 od 14. VII 1976. godine pravilno utvrdio da je okrivljeni opasan po okolinu… U prilog ovog ide i način izvršenja krivičnog dela, jer je okrivljeni delo izvršio putem podneska, dakle, bez neposrednog kontakta sa oštećenima, usled čega je prilikom izvršenja dela bila isključena svaka mogućnost postajanja neposredne opasnosti za oštećene. Propušteno je da se utvrdi kakvo je bilo ponašanje okrivljenog u njegovoj sredini dok je bio na slobodi, i da li je na slobodi vršio agresivne ispade, i ako je vršio, da li tsu to bili ispadi verbalne ili fizičke agresije, jer od diferenciranja vrste ispada zavisi da li je okrivljeni opasan po svoju okolinu.»
Okružni sud u Pančevu je u ponovljenom postupku doneo istovetno rešenje, Vrhovni sud Vojvodine ga je potom potvrdio. Ove sudske odluke, na žalost, nisam imao na raspolaganju.
Posle učestalih zahteva da se Milisav Živanović pusti na slobodu, skupština SAP Vojvodine saopštila je 7. maja 1981. godine nnjegovom bratu Radisavu sledeće: «Ponovo vam ukazujemo da je sud od medicinske ustanove izvešten da se još nisu stekli uslovi za podnošenje predloga da se obustavi dalje izvršenje mere bezbednosti vašem bratu.»
Tako je zbog izlaganja poruzi xxxxx xxxxxx, xxxxxx xxxxxxx i xxxx xxxxxxxxx Milisav Živanović već 9 godina u zatvorskoj bolnici bez velike nade da će ikada izaći na slobodu.
Radomir Veljković
RADOMIR VELJKOVIĆ, penzionisani potpukovnik JNA, rođen 25. 1. 1926. godine u selu Gare kod Kruševca, sadašnja adresa: Kaznenopopravni dom u Beogradu, Bonica, Neuoropsihijatrijsko odeljenje, Bačvanska 14.
Nalazi se u ovoj bolnici od 25. 7. 1973. godine na osnovu rešenja Okružnog suda u Sarajevu od 20. 3. 1973. godine, broj K-153/73 zbog toga što je napisao jedan oštar kritički tekst u formi optužnog predloga protiv pokojnog Predsednika J. B. Tita. Tokom suđenja proglašen je duševno bolesnim, pa mu je izrečena mera bezbednosti obaveznog smeštaja i lečenja i zatvorskoj psihijatrijskoj ustanovi bez vremenskog ograničenja. Okrivljeni i njegova porodica ne raspolažu ovim sudskim rešenjem.
Radomir Veljković je, inače, bio najbolji pitomac na Vojnoj akademiji, prvi u rangu, nosilac počasnog zvanja «Titov pitomac». Kao sedamnaestogodišnjak od 1943. učestovao je u narodno-oslobodilačkoj borbi. NJegov brat, koji se već godinama bezuspešno bori za njegovo oslobođenje, bio je borac od 1941. godine.
Postoje pouzdani dokazi da je do 1970. godine Radomir Venjković bio zdrav. To su:
Uverenje Kliničke bolnice u Sarajevu br. 6344 od 19. 12. 1967. godine u kojem je za R. Veljkovića izveden tzaključak: sine morbo neuropsyhiatrico.
Neuropsihijatrijska klinika medicinskog fakulteta u Beogradu izdala je R. Veljkoviću 24. 1. 1968. uverenje sa dijagnozom: sine morbo neuropsyhiatrico.
Neuropsihijatrijska ambulanta Doma zdravlja «Omer Maslić» u Novom Sarajevu izdala je R. Veljkoviću 8. 2. 1968. uverenje da je sa neurupsihijatrijskog stanovišta sposoban za rad i utvrdila gijagnozu: sine morbo neuropsyhiatrico.
Medicinski centar Zenica pod br. 124 od 4. 8. 1970. godine izričito je potvrdio da Radomir Veljković nema obolenja iz domena psihijatrije.
Prilikom izricanja sudske odluke od 20.3. 1973. godine Radomir Veljković je proglašen duševno bolesnim i opasnim po okolinu, pa je kao takav smešten u zatvorsku bolnicu u Beogradu u kojoj se nalazi već 12 godina.
Đorđe Simičić
ĐORĐE SIMIČIĆ, rodšen u selu Trnovu 1. 5. 1935. godine, sadašnja adresa: Kaznenopopravni dom u Beogradu, Bonica, Neuoropsihijatrijsko odeljenje, Bačvanska 14.
- juna 1977. godine Okružni sud u Novom Sadu doneo je rešenje br. K – 63/77 kojim je Simičić Đorđu izrekao meru bezbednosti upućivanja u zavod radi čuvanja i lečenja.
«jer je u vremenu od početka 1977. godine do 17. marta 1977. godine u Loku i Titelu napisao i rasturao oko 20 komada letaka u kojima je zlonamerno i neistinito prikazivao društveno_političke prilike u zemmlji i podsticao na svrgavanje predstavničkih tela i njihovih političko-izvršnih organa, izražavajući doslovce svoju misao i nameru sledećim rečima i parolama: (navodi se sadržina letka u kojem se na krajnje smušen i rogobatan način sa jezički neispravnim rečenicama govori o Titu, Titovom društvu itd.),
a koje radnje predstavljaju krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118 stav 1. KZ…
Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka kliničke bolnice u N. Sadu i veštaka dr. Božidara Savića, sud je ustanovio da je okrivljeni delo izvršio u neuračunljivom stanju, da je u pitanju duševno obolela osoba, opasna za svoju okolinu, te da je istu potrebno uputiti u Zavod radi čuvanja i lečenja.
U predlogu Okružnog javnog tužilaštva za izricanje mere bezbednosti br. Kt. 42/77 od 09. juna 1977. godine navodi se sledeće:
«iz nalaza veštaka, lekara-specijalista za neurologiju i psihijatriju dr Savić Božidara i profesora dr Karapandzija Borislava, između ostalog se ustanovljava, da u sadržajima mišljenja orivljenog postoje sumanutosti, da se kod orivljenog ispoljavaju sumanute ideje proganjanja od strane vlasti, države i vlade i da ta sumanutost proganjanja u odnosu na vlast i državu datira od pre četiri godi…
Polazeći od navedenog nalaza i mišljenja veštaka, s obzirom na način života okrivljenog, da je sam i bez porodice, da ispoljava sumanute ideje proganjanja od strane vlasti, prirode počinjenog dela, jer pisanje i rasturanje letaka sa neprijateljskimom sadržinom izazivalo je i izaziva uznemirenje u javnosti, smatramo, da je okrivljeni opasan po društvo i za svoju okolinu, te da su time ispunjeni zakonski uslovi iz čl. 454 stav 1. ZKP u vezi čl. 61. st. 1 KZ, da se prema njemu izrekne predložena mera bezbednosti upućivanja u Zavod za duševno bolesna lica ili drugi zavod za čuvanje i lečenje.
Zbog ovako utvrđenog krivičnog dela neprijateljske propagande Đorđe Simičić je već 8 godina lišen slobode u zatvorskoj bolnici za umobolne.
Dušan Ćetković
DUŠAN ĆETKOVIĆ, rođen . 8. 1927. godine u Nikšiću, sa stanom u Beogradu, Gospodar Jovanova 14.
- aprila 1978. godine Okružni sud u Beogradu doneo je rešenje K br. 833/76 kojim mu je stavio na teret sledeće radnje:
«Od druge polovine 1973. godine do maja meseca 1976. godine u Beogradu pozivao na nasilnu i protivustavnu promenu državog uređenja, svrgavanje predstavničkih tela i njenih organa , razbijanje bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije, zlonamerno i neistinito prikazivao društveno-političke prilike u našoj zemlji, izlagao poruzi Socijalističku Republiku Jugoslaviju, njenu zastavu, grb, najviše organe vlasti i vređao čast i ugled šefa strane države i njihove diplomatske predstavnika, na taj način što je pisao pamflete i umnožavao na pisaćoj mašini i predavao ih ambasadama i konzularnim predstavnicima stranih zemalja u Beogradu i to: ambasadi ČSSR, Ambasadi Alžira, Iraka i Gvineje, zatim NR Kine, putem ubacivalja u poštanske sanducice, a u kojima je, pored ostalot, tvrdio,
da u Jugoslaviji narod nema pravo ni onoliko koliko je to imao u bivšoj Jugoslaviji, kada je javno mogao da postavlja pitanja kraljevske liste liste i apanaže dok «sinovi naroda» ne smeju sada pitati «proleterskog vođu» ni kako mu je pravo ime, tvrdio da je ova zemlja gora od svake tvorevine Hitlerove, da je ona donela najviše štete i najviše zločina čitavom svetu, da u Jugoslaviji nema zakona i da zakoni ne predstavljaju ništa, da su najviši predstavnici SFRJ gori od svakog esesovca i da oni čine međunarodni zločin…,
U krivom svetlu prikazivao lik Predstavnika SFRJ, vezujući za njegovu ličnost vršenje zločina.
Delujući u pravcu razbijanja bratstva i jedinstva naših naroda pisao da Slovence treba iseliti u Sibir u led, kao i sve Jevreje sa decom,
Pozivajući na nasilnu i protivustavnu promenu, navodio za Predsednika SFRJ «da on mora ići na sud pred narodom da kaže i ispriča sve, a da ostali predstavnici SFRJ i državni rukovidioci budu kažnjeni smrću, tvrdio da su najviši predstavnici SFRJ zločinci i da će jednim zamahom pobiti sve zločince…»
Izlažući poruzi Predsednika SFRJ nazivao ga «najvećim zločincom sveta», a ostale najviše rukovodioce državnih organa «prevejanim kriminalcima i ubicama»
Čime je izvršio krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118. st. 1 i krivično delo povrede ugleda države, njenih organa i predstavnika iz čl. 174. KZ.
Pa se na osnovu čl. 63 KZ SFRJ
IZRIČE MERA BEZBEDNOSTI OBAVEZNOG PSIHIJATRIJSKOG LEČENJA I ČUVANJA U ZDRAVSTVENOJ USTANOVI.»
«pošto je iz navedenih tekstova i držanja optuženog tokom postupka stvorena sumnja da optuženi nije uračunljiv, to je isti podvrgnut psihijatrijskom pregledu od strane sudskog veštaka dr. xxxxxxxxxx xxxxxxx, koji je u svom pismenom nalazu i mišljenju i iskazu na glavnom pretresu tvrdio da, optuženi boluje od hronične psihoze paranoidnog tipa, što je kod Ćetkovića iskučivalo sposobnost da shvati značaj radnji koje čini i da upravlja svojim postupcima u vreme izvršenja dela. Osim toga, veštak Brašić na glavnom pretresu dalje smatra da postoji opasnost da opt. Ćetković i nadalje vrši usled konstatovanog duševnog obolenja ista ili slična krivična dela zbog čega je mišljenja da je u ovom slučaju neophodno bolničko lečenje. Ovakav nalaz veštaka dr. Brašića sud je u svemu prihvatio kao logičan i argumentovan. Naime, iz samim tekstova, koji su bili predmet ocena ovog suda, a za koje je nesumnjivo utvrđeno da ih je pisao Ćetković kao i na osnovu usmenog obrazloženja koje je dao na pretresu opisujući svoje «kritičke stavove» prema postojećem društveno-političkom uređenju ove zemlje, sud nalazi da se radi o duševno poremećenoj ličnosti koja je opasna za okolinu, a pošto bi Ćetković u uslovima slobodnog kretanja najverovatnije nastavio sa vršenjem ovakvih i sličnih krivičnih dela. Pri tom je sud imao u vidu prvenstveno činjenicu da Ćetković na glavnom pretresu tvrdi da političke poruke prima od «Ejupa» preko tranografa identifikujući Ejupa u ličnosti Aleksandra Baranova, navodno potpukovnika Sovjetskog Saveza i njegovog istomišnjenika, koji po kazivanju optuženog poseduje jonsku sposobnost vladanja svojom materijom i koji preko obične gramofinske ploče povremeno šalje te poruke. Ako se, osim toga, ima u vidu da optuženi na glavnom ptretresu izjavljuje da on kao politički ptogivnik postojećeg društveno-političkog sistema u Jugoslaviji oseća potrebu da i nadalje pismenom reči nastavi borbu protiv ovakvog sistema, onda je sasvim logičan zaključak veštaka Brašića da je optuženi duševni bolesnik i da postoji opasnost i činjenica da je optuženi u toku ovog postupka, a po ukidanju pritvorske mere nastavio sa pisanjem tekstova slične sadržine i njihoveo dostavljanje stranim predstavništvima.
Sa svih ovih razloga sud je našao da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za izricanje mere bezbednosti obaveznog prisihajtrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi iz člana 63 KZ SFRJ, zbog čega je istu i primenio prema optuženom.
Dušan Ćetković je zbog ovakvog dela ……………….. U zatvorskoj bolnici za umobolne od 24. 4. 1978. godine…..
Bajram Ajeti
BAJRAM AJETI, rođen…godine. iz Podujeva, Narodnog fronta br. 13, a sada se nalazi u Kaznenopopravnom domu u Beogradu, Bolnica, Neuropsihijatrijsko odeljenje, Bačvanska 14.
Prema Tanjugovom saopštenju objavljenom u Politici od 20. 6. 1984. godine Bajram Ajeti je osuđen kao pripadnik neprijateljske grupe pod nazivom «Grupa marksista-lenjinista Kosova». Tom prilikom mu je izrečena mera bezbednosti lečenja u neuropsihijatrijskoj bolnici zatvorenog tipa na neograničeno vreme, pošto je utvrđeno da boluje od paranoidne šizofrenije.
Prijavite zločine i kršenja ljudskih prava u psihijatriji
Ako znate slučajeve kršenja ljudskih prava u psihijatriji ili kroz pojedinačne psihijatre ili slučajeve silovanja pacijenata od strane psihijatara, slučajeve ubistava i samoubistava, korupciju u psihijatriji, korupciju pravosuđa kroz psihijatriju i bilo koja druga kriminalna djela, kontaktirajte nas i prijavite zločin.