21. juni 1975. godine - Nasilan kazneni smeštaj u psihijatrijsku bolnicu

Zapis iz Dnevnika - T. Krsmanović

1. juna 1975. godine uveče smo se susreli u Klubu prosvetnih radnika u centru, Dr. Dragiša Mijatović, 40-godišnji lekar, dr. Jovan Gucić, 45 godina, xxxxxxx xxxxxxx, inženjer, Natalija – službenica, dr. V... N... i ja. Svi već sredovečni ljudi.

Odlučili smo da razgranamo aktivnosti naše neformalne i nezvanične organizacije za zaštitu ljudskih prava. Zaključili smo da nas vlasti progone bez stvarnog razloga i povoda sa naše strane, onemogućavaju zaposlenje, isteruju nas iz radnog odnosa kao nepodobne, sve to ukrivaju nekim navodnim disciplinskim prekršajima ili profesionalnim nedostacima.

Pođoh kući. Lift je krenuo, a onda se naglo zaustavio u međuspratu. Pomislio sam da su se vrata otvorila, i počeh da ih zatvaram. Istoga momenta se iz prizemlja začuo meni poznati glas garderoberke «To je on». Lift je opet krenuo. Onoga momenta kada se spustio i kada sam otvorio vrata, na mene je skočio snažan i visok sredovečan milicionar, i oborio me guranjem na stolicu i psujući stavio mi lisice. Počeo sam glasno da protestvujem i da tražim objašnjenje, tvrdeći da je zabuna. Odmah je ušao u prostoriju ispred garderobe jedan inspektor u civilu, korektnog, ali ozlojeđenog izraza lica, koji mi je suvo i kratko kazao «Optuženi ste da ste ispisivali ključem po zidovima kluba i susednih zgrada da je crvena zvezda jednaka kukasti krst. Dajte vaš ključ.». Dao sam mu ključ. Tog momenta su se otvorila vrata i iz lifta su počeli da izlaze moji prethodni sagovornici, bili su uznemireni i zbunjeni, šokirani. Očigledno je da ih je moje hapšenje zaplašilo. Kasnije sam i shvatio da je jedan od glavnih ciljeva bio da se zaplaše i drugi i da se razbije naša grupa.

Milicioner me je izveo iz prostorije na ulicu, sa lisicama na rukama, preko puta ulice sa druge strane se videla marica i ispred nje jedan mlad svetlokos i vitak visok milicioner, inteligentnog i korektnog izraza lica. Otvorio mi je vrata i pokazao mi je gde da uđem. U marici postoje dva odeljenja, ono napred odmah iza kabine vozača, i ima jedno malo prozorče kroz koje može da se gleda kroz prozor vozača. A ova prostorija pozadi, lošija, u kojoj sam se ja nalazio, ima samo mali prozorčić na krovu kroz koji sam samo video nebo i zvezde. Bila je topla vedra letnja noć, čak i sparna pomalo.

Pitao sam se koji je direktan povod hapšenja, znao sam da je po sredi moja aktivnost ljudskih prava, pretpostavljao sam da je to kazna za stvaranje Jugoslovenskog odbora za ljudska prava. Nije mi bilo jasno ono o ključu i petokraki zvezdi. Pomislih na pismo Predsedniku Titu, i da je ovo kazna.

Za nekoliko minuta sam bio u GSUP-u Beograda u 29. novembra, tamo je me saslušao inspektor xxxxxxxxxxx, učtiv povisok crnomanjast povisok čovek srednjih godina, korektan, ali strog, i ingeligentnog izraza lica. Deluje pošteno, i zabrinuto. On mi je, zatim, saopštio da je ustanovljeno kriminalističkom ekspertizom ključa, da sam ja pisao ono za šta sam optužen. Odbio sam takav nalaz kao neosnovan.

Odveli su me u podrum gde se nalaze ćelije, gde se ostaje kreće i čeka dalji transfer u neki od zatvora. Prenoćio sam na drvenim daskama. Bio sam zabrinut da li su moji roditelji bili obavešteni gde sam.

Osećam u ćeliji neki čudan miris, i odmah zatim nastaje pojačano i učestalo mokrenje, znam da je to dehidratizacija. A što znači slabljenje, gubitak volje, snage, kontrole. Znam da imaju u ćelijama internu TV, prislušne uređaj, i ko zna šta sve još. U ćošku VC čučavac i česma. Čim počne dehidratizacija ja jurim i pijem vodu, i tako stalno, da nadoknadim gubitak vode. I najednom bat cokula ka ćeliji i glas milicionera «Zašto piješ vodu svaki čas»?. «Žedan sam», odgovorih. «Jednom se napi i prekini posle» reče on kratko i strogo. Ako ne pijem, iznuriće mi organizam.

Ujutru, sve do po podne niko ne dolazi, zatim se pojavljuje mlad čovek u civilu, smejući se prijateljski i sa simpatijama, nudeći se da mu dam pare da mi kupi nešto za jelo, što ja i činim. Ali, plašim se da mi ne stavi nešto u hranu. Svestan sam da oni to mogu učiniti na druge načina, pa ja sam u njihovom posedu, mogu da rade šta hoće.

I čudim se kako oni loše procenjuju, kako ih nahuškavaju na poštene patriote koje im lažno predstavljaju?. Ipak shvatam da se ispod strogosti krije simpatija, vide da sam iste gore list, kao i oni. Ali su preopašeni. Neki su pak surovi.

Prolazi još jedan noć. Prolazi sledeće jutro, ništa se ne dešava, pred podne ulazi milicioner i kaže mi «Idemo». Odveo me je u čekaonicu, gde se dobijaju isprave. Mislio sam da će me pustiti da idem kući. Data mi je lična karta i poveo me je jedan miliconer ka izlazu. Ali, umesto da me pusti kući, on me je odveo prema marici ponovo ovoga puta, što me je jako uznemirilo i stvorilo veliko nespokojstvo i strah čak. O čemu se radi? Gde me vode?

Kroz prozorče kombija sam vide kupolu Savezne skupštine koja je na suprotnoj strani. Možda me vode u Centralni zatvor. Ali je i ta pretpostavka bila demantovana, jer se marica krenula nadesno prema reci Savi. Voze me u Savezni ili RSUP u Kneza Miloša ulici, pomislih, jer baš toga momenta promaknu visoko kupola Generalštaba i upravnih zgrada u tome delu grada. Vozilo uspori, stade, a onda nastavi skrećući naglo u levo. Ništa se više nije videlo sem neba. Marica zaškripa i stade.

Tišina par minuta, zatim škripa ključa i otvaranje marice. Milicioner mi reče da izađem. Čim sam provirio glavu video sam oko sebe zeleno drveće i neke stare zgrade i preda mnom velika pohabana kapija na kojoj je velikim ćiriličnim slovima pisalo: Psihijatrijska bolnica Laza Lazarevi-Guberevac.

Odmah sam shvatio da su me doveli u psihijatrijsku bolnicu, da žele moje aktivnosti odbrane mojih legalnih prava da podvedu pod psihijatriju, da me predstave kao duševnog bolesnika. Ova pomisao me jako uznemiri i u isto vreme uplaši. Zar je njihova drskost dogurala dotle? Krajnje cinično? Ovo je kao u SSSR-u.

Isti milicioner koji me je uhapsio me povede u prijemno odeljenje gde me uvede u jednu sobu gde su me spremno čekala tri lekara. Bilo mi je jasno da je akcija bila unapred pripremljena.

Lekar 1 :» Vi ste dovedeni ovde na lečenje jer ste bolesni, treba da se odmorite i izlečite, vi smatrate da vas vlasti progone, vas niko ne progoni, što bi vas neko progonio, vi niste nikakva važna ličnost, za vaše teškoće koje imate vam nije kriva vlast, nego vi sami»

Ja: «Oštro protestvujem povodom moga privođenja i hapšenja od strane policije za koje nisam dao nikakav povod, nikakve kukaste krstove nisam ispisivao. A vi sada spominjete moje žalbe na progone vlasti. Jesu li u pitanju kukasti krstovi ili moje žalbe ?»

Lekar 2: Vi ste pisali kukaste krstove i da su oni isto što i petokraka, u znak protesta protiv ove pravedne, nesrvrstane i samoupravne države koja je šampion poštovanja ljudskih prava u svetu, koja je stvorila najhumaije društvo na svetu. Vi je neprevedno blatite, kada je ceo svet hvali. Želite se da vas neko progoni, što uopšte nije tačno, vas niko ne progoni, vi imate probleme sa vama samima. Očigledno da sa vama nešto nije u redu, treba da se lečite».

Ja: «Pisanje da je petokraja jedna kukastom krstu nema veze sa psihijatrijom, to je za sudije, to je verbalni pisani delikt. Ja ništa ne uobražavam, ja sam onemogućen uputstvima policije da se zaposlim, imam kvalifikacije, fakultet, post diplomske studije u Brislu, Belgija, pripreljen doktorat, znam francuski, engleski i ruski, imam višegodišnje iskustvo, izvranredne reference belgijskih poslodavaca, na više mesta, gde sam konkurisao, su mi kazali da je stiglo iz policije naređenje da me ne prime».

Lekar 3: A što bi vlasti baš vas diskriminisale, vi niste nikakva značajna ličnost, vi ste običan mali čovek, vi mislite da naša policija ima vremena da se bavi vama»

Ja: «to pitanje treba postaviti onima koji to čine, a ne meni, ja sam nevin, i ništa nisam nažao učinio vlasti, ali uostalom, to se ne radi samo meni, nego i mnogima drugima, za svako iole značajnije mesto je potrebno biti član SKJ.»

Lekar 1.» Vi idete korak dalje, osnivate odbor za zaštitu ljudskih prava, ovo nije SSSR, ovo je samoupravna Jugoslavija, najslobodnija zemlja na svetu. Pišete provokativna pisma Predsedniku Titu. Nećete dobiti na Zapadu nikavu podršku, nas tamo cene, a ne vas. Družite se sa problematičnim osobama. Dr. Dragiša Mijatović je bio ovde najbolji student na medicinskom fakultetu, ali kada je otišao u Nemačku da radi zaposlio se u Hitnoj pomoći pri američkoj vojnoj bazi, odao se bludničenju i alkoholu, izmenio se, kada se vratio ovde počeo je da kritikuje vlast.

Lekar 3 : «Treba da se odmorite nekoliko dana».

Ja «Ja ću o ovome obavestiti strane novinare u Beogradu, OUN, ali i druge međunarodne organizacije, lično vaša imena ću im dostaviti».

Lekar 2: «Možete da pretite koliko hoćete, vi ste paranoičar, bolujete od paranoidne šizofrenije. Šta da se mi borimo sa vama i da brišemo vaše napise po zidovima».

Ja: »Pisanje tih znakova po zidovima je za sudije a ne za psihijatre. To ne ugrožava bilo čiju bezbednost u fizičkom smislu. I na kraju ja sa tim nemam nikakve veze».

Prišla su tri snažna bolničara očigledno vični boričlačkim veštinama koji su me odveli u jednu veliku prostoriju sa više kreveta. Bolničar mi je kazao: Nema dovoljno kreveta za svakog posebno, možete nekoliko noći da delite krevet sa još jednim bolesnikom». To je bio neki sredovečni crnomanjasti kuvar hotela, iz nekog pomorskog mesta, Dalmatinac, zvao se Šime, uvideo sam odmah da je homoseksualac i to sam saopštio bolničaru. Posle više razgovora dat mi je zaseban krevet.

Sutradan sam izašao u dvorište, bio sam zaprepašćen, bolesnice su urinirale stojeći u dvorištu, prljavština, nestručnost, neprofesionalnost.

Posle tri dana su me odveli u autobus i sproveli u P. B. «Laza lazarević» u Padinskoj Skeli, trideset kilometara van Beograda. Opet slični razgovor i nadmudrivanja sa psihijatrima. Moj lekar je bio dr. xxxxxxx, koji je delovao uljudno i profesionalno, humano čak, saslušao me je pažljivo i učtivo, ali se videlo da je krajnje preplašen. Čim je čuo da govorim o politici počeo je da se učtivo udaljava.

Shvatio sam da među njima ima ostrašćenih aktivista režimskih ljudi, ali ipak i poštenih koji to rade jer im je to naređeno. Nastavljena je administracija lekova, mnogo lekova svaki dan za smirivanje, i u isto vreme injekcije-depo koje deluju više nedelja.

Upoznao sam u ovoj bolnici više pacijenata koji su, kako sam saznao, tamo bili smešteni zbog političkih razloga, bez da su opasni po okolinu, što me je začudilo. I potvrdilo moju tezu da moj slučaj nije usamljen, da u SFRJ, kao i u SSS-u ima zloupotreba psihijatrije u političke svrhe.

Životni cilj-upoznati svet sa tim i da u SFRJ se to čini.

Poznajem iz studentskih dana bivšeg prvaka Jugoslavije u boksu u teškoj kategoriji, gorostasnog Trifunovića, Crnogorca koji je milicionar. Vidim i njega, kaže mi»Tomo, smestili me ovde zbog alkohola». Čak i milicionera smeste u ludnicu ako se opire nekome moćniku - pomislih. Ali ne znam o čemu se radi.

Roditelji su bili obavešteni o mojoj nasilnoj hospitalizaciji, uz objašnjenje da sam pisao kukaste krstove i da sam se asocijalno nasilno ponašao. To mi je saopštio otac za vreme kratke posete, kada mi je doneo neke moje lične stvari. Dakle, moje roditelje su dezinformisali da bi ukrili stvarne motive nedela. Ali, čim sam im kazao shvatili su o čemu se radi. To je njih bio veliki šok. I gubitak poverenja u vlast. Oni su ranije bili konformisti, skormni ljudi koji se ne bave politikom i nikada ne krituju vlast, preplašeni. I znali su ponešto o vlasti, ali su imali lepu predstavu koliko-toliko. Ovo sa mnom je za njih bilo osvešćivanje. Vlast izaziva narod protiv sebe svojom osionošću – zaključih. Samourušavanje. Kakva silnička stupidnost i autodestrukcija. Oni zbog nečega podbunjuju građane protiv sebe?

Saznao sam vrlo tužne priče i slučajeve zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe dok sam bio u ovoj bolnici.

Odmah sam dvojicu prepoznao. Oba su bili moji školski drugovi, kakva čudna koincidencija, već su razgovarali, i kada su me prepoznali odmah su mi prišli smejući se radosno, ali i vrlo zabrinuti, delovali su vrlo umorno, susret sa mnom ih ohrabri, počeše da razgovaraju sa mnom. Bilo mi je jasno da sam pod dejstvom jakih doza lekova, osećao sam ogroman zamor, jezik se jedva odvaja, ne može da se govori, pospanost, bezvoljnost, teško se krećem, gubi se dah.

Nekako smo izmenjali misli. Jedan od njih je bio šofer jednog grenerala, čovek koji je nekada bio izuzetne lepote, još uvek su se nazirali ostaci lepih crta lica, i vrlo snažne građe. Objasnio mi je da je bio u redu za elektrošokove, da mu je to činjeno već nekoliko puta. General čiji je bio vozač je imao sestru koja se u njega beznadežno zaljubila, ali je on bio sklon ljubavnim avanturama sa drugim ženama, a general je preko vojne policije to saznao i kada god bi to uradio, on ga je kažnjavao slanjem na elektro-šokove, da mu to ogadi i da ga oduči. Očigledno da u tome nije uspevao, jer ga je opet uhvatio u preljubi, i opet ga poslao na šokove. To više nije bio onaj stari, to je bio ruiniran čovek, upalih obraza, ispijenih, umornih očiju, nazirala se negde iz crta lica neka prethodna lepota.

Drugi školski drug je bio inženjer, ispričao je svoju priču. Bio je zaposlen u jednoj firmi u Novom Sadu, koja je proizvodila stočnu hranu, kao šef službe istraživanja tržišta. NJegova kancelarija gde je sedo sa još tri saradnika je bila ukrašena slikama domaćih životinja, krava, svinja, ovaca i kokošaka. Direktor mu je doneo sliku Josipa Broza Tita i saopštio da je odlučeno da ona treba da stoji u svakoj kancelariji i da on treba da je stavi na odgovarajuće mesto na zidu, što je on učinio. Sutradan je na radnom mestu uhapšen sa obrazloženjem da je namerno sliku druga Tita stavio blizu slike vola, što uopšte nije bilo tačno, niti je to bila njegova nemera. «A zašto ti je to učinjeno» upitah da ga ja. On odgovori: «To je intriga, ja sam kao šrf Službe istraživanja tržišta ukazao da firma gubi tržišne pozicije i predložio mere korekcije, što se nije svidelo direktoru, nisam znao za jednu koleginicu da je bio bacio oko na nju, ona je počela da me saleće. On je bio politički moćan, a ja to nisam, on me proglasio za neprijatelja samoupravljanja, tehnomenadžera, liberala. I zloupotrebio je to sa slikom da me ovde smesti.»

Nemam pristup telefonu. Želim da obavestim strane novinare i diplomate o mome nasilnom interniranju. Znam napamet broj telefona italijanskog novinara koji se zove Menkaci, simpatičnog sredovečnog smeđeg prosedog, nasmejanog čoveka srednjeg rasta, čija je kancelarija u Braće Jugosvića, ispod Narodnog pozorišta. Vidim službenice knjigovodstva u upravnoj zgradi. Pratim kada je pauza. Ulazim u praznu kancelariju i okrećem njegov telefon. Oj se javi. Kakva koincidencija. Rekoh mu gde sam, otkad i zašto?. On se čudi i kaže da će javiti svima novinarima i diplomatama.

Pušten sam iz ove bolnice 1. jula 1975. godine. Ali, bez otpusne liste. Vrlo umoran, ne mogu da idem, u depresiji, zadihan sam. Znam zašto?. Zbog injekcija depo koje traju po nekoliko nedelja ili duže, da smire duševnog bolesnika, da ne bude agresivan. Dakle moja agresivnost se sastoji u mojoj borbi na smiren i intelektualan način za moja prava.

Pijem mnogo mleka svaki dan da očistim otrove.

Tražim uporno Potvrdu o boravku, odbijaju. Znaju da ću to iskoristiti da se žalim. O tome obaveštavam sve, iako sam umoran. Krenem od stana u zgradi Hotela «Bristol» u Karađorđevoj ulici i svakih nekoliko metara sednem na neke stepenice da se odmorim. Dakle, žele da ukriju tragove, da me iznure, uzmu vreme, energiju, i da mi prikače na leđa kompromitujuću dijagnozu da me tako diskredituju javno i među poznanicima. I kao borca za ljudska prava.

Moram se boriti da to predupredim. I da svet obavestim da u SFRJ postoji praksa zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe.

Ne idem na posao, na bolovanju sam.

N a p o m e n a: Ova nasilna hospitalizacija je imala vrlo značajne posledice ne samo po moj život, nego i po ugled zvanične psihijatrije i poretka. Ja sam morao da se borim protiv netačne psihijatrijske dijagnoze koja je bila obznanjena i nanosila mi velike štete u karijeri, javnom životu pa sve do ličnog i privatnog života. Odlučio sam da se borim vrlo energično i metodično. Pošto su vlasti svugde tvrdile da sam ja psihijatrijski slučaj, a ne žrtva političkih progona da u SFRJ nema zloupotrebe prisihijatrije u političke svrhe, usmerio sam svoje akcije da dokažem da sam duševno zdrav i da u isto vreme pronađem što više sličnih slučajeva psihijatrijskih zloupotreba. Što sam i uspeo. Tako je nastao istinski val, pokret protiv zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe.

Ne želim da budem neskroman ili pretenciozan, ali je činjenica da su ovakve zloupotrebe postojale i pre moga nasilnog interniranja, a o tome nije bilo govora. Većina akcija u ovome smeru su potekle od mene, što je potstaklo i druge. SFRJ je bila okvalifikovana nakon toga kao država koja zloupotrebljava psihijatriju u političke svrhe, zbog čega je gubila ugled u svetu.

Pismo Komiteta za borbu protiv specijalnih psihijatrijskih bolnica u SSSR-u 15.4.1977 g

Upoznali smo se sa Vašim pismima i sadržajem telefonske poruke. Potrebni su nam dokumenti iz kojih se vidi da su u vezi vaših teških profesionalnih problema u pitanju politički motivi. Naš komitet nije komisija eksperata koja može sprovoditi ekspertize o nečijem zdravlju, nego komisija koja se isključivo bavi pitanjima zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe.

Sa poštovanjem

Prijavite zločine i kršenja ljudskih prava u psihijatriji

Ako znate slučajeve kršenja ljudskih prava u psihijatriji ili kroz pojedinačne psihijatre ili slučajeve silovanja pacijenata od strane psihijatara, slučajeve ubistava i samoubistava, korupciju u psihijatriji, korupciju pravosuđa kroz psihijatriju i bilo koja druga kriminalna djela, kontaktirajte nas i prijavite zločin.